Увод
Правни акт представља скуп правних норми који се налази у одговарајућој
форми, и који уређује неку правну ситуацију између правних субјеката. Правни акт се
користи као средство стварања и примене права.
Правни акт се састоји из два елемента:
1) Одлука воље (психички акт) и
2) Изјава воље (спољни акт).
Појам правни акт се односи на писане језичке облике и текстове који у себи
садрже правне норме (нормативни правни акт), али се такође односи и на људске радње
које имају правна дејства (правне радње).
2
1.2. Однос између психичког акта и његовог спољног израза
Бројни су различити, чак и чести случајеви, када долази до разликовања ова два
вида, односно дође до несагласност воље и изјаве воље, услед чега се стварају
последице у правном систему (у друштвеним односима). Ти случајеви често настају
због недовољне савршености језика, усменог и писаног, па због тога и до немогућности
језика да изрази прецизне психичке процесе. Случај неслагања настаје и као последица
техничке грешке у изражавању или писању, посебно бројева.
Нпр. у уговору се наведе да се обавеза има извршити до одређеног датума, али
наведени датум не постоји у календару (нпр. 39. април) или се наведе датум који је
протекао. Ови случајеви се лако опажају, и лако се отклањају , и тако опет долази о
сагласности са унутрашњим видом.
Међутим, други случајеви су сложенији, не само у формалном смислу, јер
спољни вид верно изражава унутрашњи, односно психички. Код психичког се јављају
одређени недостаци, услед чега је вољом настао акт који субјект не би хтео да није
било тих недостатака воље (мана). Недостаци воље или мане, могу бити у облику
заблуде
, принуде или преваре, при чему код прве, субјект има сам искривљену
(нетачну) слику о стварности услед чега доноси одлуку, односно воља му се погрешно
образује, а код преваре и принуде, субјектова воља се образује под дејством трећих
лица и његових деловања и то није слободни израз самог субјекта.
4
Принуда
постоји
када се употребом физичке силе, претњи или психичким средствима неко лице,
доносилац акта примора да донесе правни акт, који иначе не би донео под нормалним
околностима.
Превара
је свесно, намерно довођење неког лица у заблуду.
Нпр
. субјект склопи уговор о купопродаји са другим лицем, мислећи да је роба
исправна, како му је и рекао субјект, док је она у ствари неисправна. Тиме је лице
доведено у заблуду од стране другог лица, или га једноставно примора да купи робу
(принуда).
5
4
Владан Кутлешић,
Основи државе и права
, Београд 2000. стр 100
5
М. Жижић, стр. 209-210
4
2. Елементи правног акта
Сваки правни акт се састоји из два елемента – облик (форму) и садржину
(материју); унутрашњег (психичког) и спољашњег (материјалног).
Главна садржина правног акта, је његова унутрашња садржина- норма (одлука)
којом се једна или више правних норми ставља у покрет. Као значајна структура у
садржини правног акта, се изражава материјалним актима- језиком, говорним или
писаним, или другим материјалним знацима, као нпр. одречно или потврдно климање
главом, пружањем новца са једне, и предмет куповине са друге стране, итд.
6
2.1. Облик (форма) правног акта
Облик (форма) правног акта представља скуп прописаних елемената, на основу
којих се врши материјализација правног акта, за његово доношење
7
, односно скуп
материјалних чињеница и начина којим се он ствара и испољава. Облик правног акта
састоји се из: надлежности, поступка и материјализације.
Први елемент,
надлежности
за доношење правног акта, представља овлашћење
државних органа или државних субјеката за које се сматра да ће акт да донесу на
најбољи начин.
8
Одређује се и њихова стварна или месна надлежност. Стварна- сходно
природи посла онога који доноси акт, или о природи самог акта; Месна- надлежност се
одређује према месту, територији над којом онај ко доноси акт има стварну надлежност
вршења послова. Правне акте могу доносити државни органи (законодавни, управни и
судски) и недржавни субјекти (друштвене организације или физичка лица). Тако је за
доношење највишег правног акта надлежан законодавни орган, судски орган за
доношење судских аката (пресуда, судских решења и сл), за доношење правних послова
(уговора, тестамента) надлежна су физичка лица
9
Други елемент,
поступак
, састоји се из низа одређених, конкретних радњи чији
је циљ да обезбеде тачан и прецизан поступак доношења правног акта, на тачно
предвиђен и исправан начин (нпр. после саслушања субјекта, контрадикторне расправе
и сл), односно, то је начин на који се доноси правни акт. Поступком може да се убрза
или успори доношење акта, омогући скупљање неопходних чињеница и сл.
6
Коста Чавошки, Радмила Васић,
Увод у право
, Београд 2010. стр 278
7
В. Кутлешић, стр 101
8
Д. Митровић, стр 202
9
М. Жижић стр 211
5
