друштвених односа по томе што држава обезбеђује његово остварење. Код правног односа
држава нормама регулише однос између субјеката и апаратом за насиље обезбеђује да се
ти односи правилно изврше, у ствари онако како их је регулисала. То се не сусреће код
других друштвених односа. Ти се односи регулишу другим нормама и за њихово
остварење се старају други субјекти и другим средствима.

С обзиром да друштвени односи могу бити бројни и различити, то и правни односи

могу бити врло различити и многобројни. Према томе, могуће су врло различите поделе
правних односа, по различитим критеријумима, по томе какви су друштвени односи, шта
садрже, између којих лица постоје итд.

Исто тако, правни односи могу бити различити по томе каквим се правним

нормама регулишу. У томе је нарочито важна подела на опште и конкретне правне норме.
Полазећи од ове поделе, правни односи се могу регулисати општом нормом, општом и
конкретном и само конкретном нормом. У првом случају, када је правни однос регулисан
општом правном нормом, имамо да друштвени однос није регулисан и конкретном. Тако
се известан друштвени однос може регулисати општом нормом. На пример, у закону, а да
се не регулише и појединачном нормом (случај непримењивања опште правне норме на
конкретан случај). Друштвени однос се може регулисати општом правном нормом али и
конкретном. Тако када се конкретна правна норма донесе за одређени случај који се
регулише као врста случајева у општој норми. На основу опште норме о плаћању пореза
донесе се норма која се односи на одређено лице које је дужно да плати порез. И најзад,
може се десити да друштвени однос није регулисан општом правном нормом (случај
правне празнине), па се регулише само конкретном нормом.

Као и сваки други однос, и правни однос подразумева постојање нумеричког

двојства, јер је неопходно да се он успоставља у релацији дуалитета. Задирањем у логику
унутрашње структуре правног односа, уочићемо да се на једној страни налазе одређена
овлашћења, а на другој одређене обавезе. Дакако да је реч о правним овлашћењима и
правним   обавезама,   јер   су   они   саставни   елементи   не   било   ког,   већ   правног   односа.
Уважавајући   реалност   да   је   правни   однос   однос   између   лица,   управо   тим   лицима   и
припадају,   или   боље   рећи,   та   лица   су   носиоци   овлашћења   и   обавезе.   Налазећи   се   у
правном односу, ова лица су субјекти правног односа, тј. правни субјекти. Сваки правни
однос подразумева да се на једној страни налази правни субјект који је носилац правног
овлашћења,   а   на   другој   страни   правни   субјект   који   је   носилац   правне   обавезе.
Истовременост релације између правних субјеката који су у правном односу даје нам за
право да истакнемо да је реч о корелативном односу. Повод за настанак правног односа је
садржан у идентитету објекта према којем оба правна субјекта имају одређени интерес.
Како би се спречио конфликт тих различитих интереса поводом објекта правног односа
(правног   објекта)   сваком   правном   овлашћењу   корелативно   одговара   правна   обавеза.
Праву одговара обавеза и обрнуто. Када један субјект има право други према њему, у
односу на његово право има обавезу. Правна норма је одређена заповест, она даје једном
субјекту право према другом, а овај је дужан да тој заповести, том праву, одговори. Када

Лукић, Р., Кошутић, Б., Увод у право, Научна књига, 2003, стр. 125.

је у уговору о зајму одређено да зајмопримац има вратити дуг зајмодавцу у одређено
време, онда по уговорној норми зајмодавац има право да тражи повраћај зајма а
зајмопримац је дужан да врати дуг.

Поводом истог правног објекта, један правни субјект поседује правно овлашћење, а

други правни субјект има правну обавезу. Први правни субјект своје правно овлашћење
усмерава поводом правног објекта другом правном субјекту; а овај други има правну
обавезу према првом правном субјекту, а поводом истог правног објекта.

1.1. Правно овлашћење

Правно овлашћење или право је одређено понашање субјекта у односу на другог

субјекта. Овај је пак обавезан на одређено понашање према понашању субјекта који има
право. Према томе, субјект права, субјект који има правно овлашћење, има одређено
понашање, према коме други субјект, субјект дужности, има обавезе на то понашање. То
је правно заштићено понашање субјекта права. Правни субјект ужива заштиту права, јер
се сматра да је неопходно омогућити му слободу одређеног понашања, како би се правни
процеси могли складно одвијати. Привилегија подршке права субјекту који је носилац
правног овлашћења је усмерена на његово понашање у односу на друга лица, друге правне
субјекте са којима ступа у правне односе. Правно овлашћење може подразумевати правну
обавезу другог лица да поштује понашање имаоца правног овлашћења, тиме што ће се
уздржавати од чињења. С друге стране, правним овлашћењем се може наметати правна
обавеза на активно понашање, на чињење које је дужно предузети лице које је правни
субјект носилац правне обавезе.

Ради остварења правних овлашћења субјекти имају на располагању извесна правна

средства која им сваки правни поредак обезбеђује. Та су средства различита и код њих се
могу вршити многе поделе. Међутим, најпознатија су жалба и тужба. Ова средства су у
ствари исто права субјекта. Тако се говори о праву жалбе, тужбе итд. Она служе за
остварење одређених права. Тако се може уставом одредити право грађана на жалбу, те се
то право изводи из односа грађана са државом, државним органима.

Правна овлашћења, права субјекта могу бити врло различита и могу се по

различитим критеријумима делити. Тако се у разним конкретноправним и
позитивноправним наукама праве врло различите поделе с обзиром на предмете
проучавања тих наука.

Димитирјевић, М., Симић, М., Ђорђевић, С., Увод у право, Правни факултет у

Крагујевцу, Крагујевац, 2006, стр. 256.