1. ПРАВНО НОРМИРАЊЕ КАО НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА И
НАСТАВНИ ПРЕДМЕТ
Правно нормирање је једна од најмлађих научних дисциплина и најмлађих наставних
предмета –настала пре тредесетак година на студијама права на неким правним факултетима.
Нагли развој науке, технике и технологије условљава утврђивање различитих друштвених,
пре свега општих правних норми којима се уређују и усклађују друштвени односи, почев од
предузећа и месних заједница до најшире државно-правне заједнице па путем ње до
међународне и светске заједнице.
Из тога произилази да стварање општих правних норми није више искључиво
условљено класних и политичким интересима, него је то у већој мери условљено и потребом
стварања техничких правила која омогућавају несметано кориштење одређених техничких
средстава у производњи, промету, саобраћају и уопште у међусобним односима људи. То су
општа и обавезна правила чији се број посљедњих година повећава. Нека од тих правила имају
хетерономни (закони и други прописи државе), а други аутономни карактер (колективни
уговори, статути, самоуправни споразуми и сл.).Када је реч о значењу, опште правне норме су
неуспоредиво важније уодносу на појединачне. То произилази из чињенице да се општим
правним нормама одређује, за неодређени број случајева и у неограниченом времену, начин
поступања или непоступања и санкције. На тај се начин остварује правна политика. С
друге стране, доношење појединачних правних нормиима значај правне технике у примјени
општих правних норми. Правнатехника доношења појединачних правних аката свакако је
битна за остваривање права, али је правна политика неупоредиво значајнија.
Крајње је време да се у науци и законодавству почне посвећивати дужна пажња правном
нормирању. Правна наука имала је углавном догматски карактер, јер јој је био основни циљ
да сагледа и објасни постојеће правне норме. С обзиром на то, правна наука углавном је
била у функцији и служби законодавних органа и носилаца друштвене политике. Уместо тога,
правна наука би требала да на темељу научног истраживања и анализе друштвених односа и
позитивног правног система, аргументовано укаже на недостатке, на застарелост и
недореченост правног уређивања друштвених односа у појединим областима, на потребу
укидања одређених прописа и на могућност аутономног стварања друштвених правила. У
делити на технику израде акта и на улогу управних чиновника и политичара, одн. чланова
органа који воде политику и одлучују о потреби и доношењу општег акта, јер би та
подела у пракси била веома штетна.
2. ПРАВНА ТЕХНИКА И ТЕХНИЧКИ ПРАВНИ МЕТОДИ: ПОЈАМ,
ВРСТЕ И ЗАДАЦИ
Као и правна наука, и правна техника се дели на две врсте: општу правнутехнику и
посебне правне технике. Општа правна техника је техника која се односи на сва права уопште и
на све делове сваког права, она је заједничка свим правима и свим деловима права.
Уз сваку посебну правну науку развија се једна посебна, њена сопствена правна техника,
те тако имамо, нпр. посебну технику римског права, апосебну технику социјалистичког права,
као и посебну технику грађанског,кривичног и др. права. При том треба увијек водити рачуна да
су те посебнетехнике сједињене оном општом правном техником као што су и посебне правне
науке сједињене са општом правном науком.
Основни задатак правне технике је остваривање права, одн. остваривање суштине права
одређене правном науком. Да би овај задатак остварила, правна техника мора да обезбеди
потпуност регулисања (тј. да правне норме обухвате све могуће случајеве, па и оне
непредвиђене унапред), могућност што потпунијег прилагођавања стварности,
аутоматизам и сигурност остваривања чим наступе предвиђене околности, лакоћу,
брзину, јефтиноћу и штедњу напора у примјени права, као и једноставност и економију
средстава, логичност и усклађеност поступка и сигурност (што захтева постојаност
стечених стања и предвидљивост дејства датих радњи). Поред ових општих задатака, одн.
захтева који се постављају техници стварања, одн. техници примене права.
3. ОДНОС ПРАВНЕ НАУКЕ И ПРАВНЕ ТЕХНИКЕ
Ма колико била важна за право, правна техника је ипак потчињена правној науци. Она је
само средство за примену правне науке у пракси. Правна наука је она која поставља задатке,
правна техника има само да их остварује. Зато што је само средств за остварење
задатака, циљева које поставља правнанаука, правна техника увек мора водити рачуна о
својој улози и никад се несме сама подићи на степен самосталног циља, тј. не сме сама у
себи гледати свој циљ. Правна наука утврђује једну основну ствар о праву: да је право оруђе за
заштиту интереса владајуће класе, одн. за заштиту одређеног начина производње. Овај
основни циљ права конкретизује се разбијајући се у неизбројан низ нижих, посебних
циљева, који сви доприносе остварењу тог главног циља. Отуд свака правна норма има
један непосредни циљ, који је везан за главни циљ читавог права и проистиче из њега.
Читава правна техника има задатак да остварује те циљеве, одн. главни, општи циљ. Правна
пракса пружа безброј примера сукоба правне науке и правне технике.Ти сукоби се своде на
вечити сукоб покретног живота и релативно непокретног правног поретка, између
сложености живота и упрошћеност права, између конкретног, стварног живота и нашег
апстрактног одражавања тог живота у нашим интелектуалним односима, какво је и право.
Једино се треба трудити да се тај сукоб сведе на што је могуће мању и нешкодљивију меру.
4. ПОЈАМ И ВРСТЕ МЕТОДА СТВАРАЊА ПРАВА
Стварање права је врло сложена делатност, која се састоји из више различитих
простијих делатности. Свака од њих се може извести на различите начине, што се може
сматрати различитим методама стварања права. Правна техника у смислу правила за
целисходну делатност може да одреди најбоље методе стварања овога и да с тог гледишта
утврди колико једно конкретно право одговара оном савршеном узору права који она
прописује. Правна техника не може да улази у критику основне садржине права, нити може да
одреди која понашања људи треба регулисати и како, али може да одабере најбоље техничке
методе стварања права, како би право на најбољи начин остваривало своје циљеве,одн. вршило
своју друштвену функцију.
Главни задаци правнотехничких метода стварања права могли би се овако одредити:
Јасноћа правних норми. Норме морају бити потпуно јасне, јер се онда могу лако и
примењивати не изазивајући непотребне спорове;
Прецизност правних норми. Норме морају бити што прецизније, какоби понашање
људи које прописују било што тачније одређено. Прецизност је у тесној вези с јасноћом, али
није с њом истоветна – једна норма може бити јасна, а да не буде прецизна када се из
ње јасно види да је дато понашање непрецизно одређено (нпр. када се пропише да дужник
треба да плати камату, а не одређује се ни висина камате ни ко ју утврђује).
стручни радници у претходном поступку морају утврдити три битна елемента: прво,
потребу стварања новог права у односнојобласти о и конкретном питању; друго, утврдити
постоји ли правна основа за стварање таквог новог права од стране односног субјекта; и треће,
којом врстом општег правног акта створити ново право.
Из тога произилази да стварању нових општих правних норми мора претходити
темељна анализа и свестрано проучавање конкретних друштвених односа. Таква
истраживања и анализе могу се успешно вршити само систематском применом одређених
научних метода и правила која су прилагођена правном нормирању. Тих метода и правила није
потребно много, може их бити и мањи број, али их је потребно доследно примењивати. Декарт
је поставио четири правила научноистраживачког одн.интелектуалног рада:
Прво правило је да никада ништа не пприхватам као истинито, а да јасно не спознам
да је такво, то значи да најбрижљивије избегавам свако пренагљивање и непроверено
доношење суда, и да у својим судовима обухватам једино оно што је за мој дух тако јасно
и разговетно да немам никаквог повода о то сумњати.
Друго, да сваку од тешкоћа, коју бих проучавао, поделим на онолико делова на колико
је то могуће и колико је потребно ради њиховог најбољег решења.
Треће, да своје мисли управљам извесним редом полазећи однајједноставнијих и
најразумљивијих предмета, да би се поостепено уздизао до препознавања
најсложенијих, претпостављајући ред чак између оних који по природи не претходе једни
другима.
И посљедње, да по свуда све тако потпуно побројим и начиним опште погледе, да могу
бити сигуран да нисам ништа изоставио.
Применом ових Декартових правила, претходно истраживање и анализу треба вршити
тако да се добију потпуни одговори на уобичајена питања: шта, зашто, како, ко и када.
ШТА ТРЕБА ПРАВНО НОРМИРАТИ?
Да би се одговорило на питање шта треба правно нормирати новим општим
правним актом, неопходно је претходно истражити и утврдити које би то друштвене односе и
питања требало нормирати новим прописом и како је тодо тада било правно нормирано. То је
