Pravno politički sistem Rusije

SADRŽAJ:

1.UVOD………………………………………………………………………….…..2

2.POLITIČKI SISTEMI……………………………………………………….…...3

3.HISTORIJSKI PRIKAZ DO OKTOBARSKE REVOLUCIJE………………4

4.OKTOBARSKA REVOLUCIJA………………………………………….…….6

5.SELJAČKI RAT………………………………………………………...………..8

6.POLITICKI  USTROJ I SISTEM RUSKE FEDERACIJE…………………...9

7.POLITIČKI SISTEM RUSKE FEDERACIJE………………………………..10

7.1.ZAKONODAVNA VLAST U RUSKOJ FEDERACIJI…………………….10

7.2.IZVRŠNA VLAST U RUSKOJ FEDERACIJI………………………………13

7.3.SUDSKA VLAST U RUSKOJ FEDERACIJI…………………………….….14

8.ZAKLJUČAK…………………………………………………………….………16

9.LITERATURA…………………………………………………………..………..17

1

1.UVOD

Tema ovog rada i ono o čemu će biti najviše govora, jeste pravno-politički sistem Ruske 

Federacije.   Kada   kažemo   politički   sistem,   to   predstavlja   skup   svih   političkih   institucija. 

Naravno, prvo ćemo se upoznati sa nekim opštim karakteristikama Ruske Federacije, a da bi 

uopšte govorili o političkom sistemu, upoznaćemo se  sa pojmovnim i teorijskim određenjem 

političkih sistema. Zatim, biće riječi o političkim podjelama Rusije (danas), o zakonodavnoj, 

izvršnoj, sudskoj vlasti.

Ruska Federacija ili Rusija je savezna država koja se prostire preko prostranstava istočne 

Evrope   i   sjeverne   Azije.   Sa   površinom   od   17.075.400   km²,   Rusija   je   najveća   država   na 

svijetu. Graniči se sa 18 država. Ima 142.5 miliona stanovnika (UN, 2007). Zvanični jezik je 

ruski, a glavni i najveći grad je Moskva. 

Za   vrijeme   sovjetske   vladavine   (1917-1991)   zvala   se   Ruska   Sovjetska   Federativna 

Socijalistička Republika (RSFSR) i bila je najveća republika u sastavu SSSR-a. RSFSR je bila 

teritorijalno   i   privredno   najmoćnija   republika   bivše   velesile.   Danas   je   vodeća   članica 

Zajednice nezavisnih država, OUZB i ŠOS. Rusija danas igra značajnu ulogu na svjetskoj 

sceni, članica je grupe osam vodećih država svijeta G8, stalna članica Saveta bezbjednosti 

OUN i članica je grupe BRIK.

3

3.HISTORIJSKI PRIKAZ DO OKTOBARSKE REVOLUCIJE

Historija Rusije nije bila u cijelosti historija autokratske feudalne vladavine. Bilo je pokušaja 

uvođenja institucija, poput Zemskog sabora, Senata, Državnog vijeća, ali nijedna od njih nije 

uspjela da se razvije u demokratski organ, niti je bila u stanju da ograniči apsolutističku vlast 

cara.

Ruska historija do 1917.godine se uglavnom dijeli na četiri perioda. Prvi je period Kijevske 

Rusije, do mongolskog osvajanja. Traje je od IX vijeka do 1240.godine. Drugi period od oko 

250 godina bio je period vladavine mongolskih i tatarskih vladara. Treći period predstavlja 

ponovno stvaranje ruske države, u vrijeme Ivana Groznog, kome je slijedio period velikih 

nereda, sve do dolaska na prijesto dinastije Romanovih. Najzad, četvti i zadnji period od 

skoro   300   godina  predstavlja   period   vladavine   dinastije  Romanovih,   od   1613.   godine  do 

Oktobarske revolucije 1917.godine.

3

Karakteristika svih tih epoha bila je teritorijalno širenje Rusije, ali taj proces je išao postupno. 

Kijevska Rusija je već bila jaka država koja je bila u stanju da okupi Ruse i da se brani od 

vanjskih neprijatelja. Ona je imala značajne veze najprije sa Bizantom, ali i sa Zapadnom 

Evropom. Najveća zasluga za obnovu Ruske države, sa Moskvom na čelu pripada Ivanu IV 

Groznom (1533.-1584. godine). U doba njegovog punoljetstva, kad preuzima vlast, on se 

istakao odlučnošću i nemilosrdno je silom slomio svaki otpor pokorenih knezova, koje je 

ujedinio u rusku državu. Tatarska vlast je već bila oslabila i eliminirana. Nakon njegove smrti 

nastupa period velike slabosti, slijedi niz ratova i unutrašnjih nemira. 1613.godine je izabran 

prvi   car   iz   dinastije   Romanovih,   Mihailo   Federovič   Romanov.   Ta   dinastija   je   izbacila 

nekoliko vladara koji su uspijeli Rusiju približiti Zapadu i od nje napraviti evropsku velesilu. 

Oni su uglavnom osvojili i sve teritorije koje su bile u sastavu Sovjetskog Saveza. Među 

njima je najpoznatiji Petar I Veliki( 1682.-1721.). Crkvu je potčinio državi. Ukinuo je položaj 

patrijarha   i   na   mjesto   njega   je   uveo   Sveti   sinod,   koji   je   bio   pod   njegovom   kontrolom. 

Međutim,   uprkos   tome   i   tako   velikog   ekonomskog   progresa,   nisu   ustanovljene   nikakve 

institucije koje bi bile u stanju da ograniče apsolutnu vlast tog, inače prosvijećenog vladara. 

Za teritorijalno proširenje Rusije velikih zasluga ima i Katarina II Velika koja je produžila sa 

politikom izgradnje Rusije u modernu zapadnu zemlju.1762. i 1796.godine osvaja Krim i 

Crnomorsku obalu. Ivan Grozni je uveo tajnu policiju, koja je uništavala neposlušne bojare. 

3

 Nijaz Duraković, UporednI politički sistemi, Sarajevo, 2007.

4

Uveo je i Zemski sabor kao kolektivni organ vlasti na čelu sa Borisom Godunovom, a kasnije 

i Mihailom Fjodrovičem. Svi carevi su produživali tradiciju Ivana Groznog, ali nijedan od 

njih   nikad   nije   bio   spreman   da   ograniči   svoju   apsolutnu   vlast.   Godine   1649.donesen   je 

zakonik koji je kmetstvo potvrdio kao državnu pravnu instituciju. Kmetstvo je bio uzrok 

ekonomske   zaostalosti,   siromaštva,   nepismenosti   i   ljudskog   poniženja.   Tek   je   ukinuto   za 

vrijeme doba cara Aleksandra II 1861.godine, ali problem kmetstva nije bio riješen. Velika 

pobuna kmetova se dešava u periodu od 1667.- 1671.godine na čelu sa Stjenjkom Razinom, 

koja je ugušena, a vođa pokreta ubijen. Sto godina poslije se desila   velika pobuna koja je 

trajala   od   1773.godine   i   zauzima   Sankt   Petersburg   na   čelu   sa   Jemeljanom   Ivanovičem 

Pugačovim, sa istim ishodom kao i prošli ustanak. Početkom XX stoljeća želje za reformom i 

napretkom zahvataju i vladajuće klase. Tako je došlo do ustanka dekabrista, 1825.godine, 

nakon smrti cara Aleksandra I. Neki odredi su vojske su odbili da polože zakletvu caru Nikoli 

I, tražeći da na prijesto dođe njegov stariji brat Konstantin. Dekabristi su tražili uvođenje 

ustava,   ukidanje   kmetstva,   slobodu   govora   i   štampe,   a   neki   su   čak   išli   do   traženja 

republikanskog   državnog   uređenja.   Ovaj   ustanak   plemića   i   nekoliko   liberala   je   bio   lako 

ugušen, njihova tajna društva rastjerana, a učesnici prognani u Sibir. 

4

Aleksandar I (1801.-1825.) je prvi reformator. Bio je više zaokupljen vanjskom politikom 

nego   unutarnjim   problemima   zemlje.   U   njegovo   vrijeme,   1810.godine   je   ustanovljeno 

Državno   vijeće   koje   je   međutim   bilo   isključivo   savjetodavni   organ   i   nije   ograničavalo 

autokratsku vlast.

Nikola I (1825.- 1855. godine) je, po mišljenju mnogih, bio najreakcionarniji car, iako mu je 

premac, možda, bio Aleksandar III.  Njegova koncepcija prisilne rusifikacije ruskih naroda je 

glasila „jedne zastave, jedne vlade, jedne crkve, jednog naroda“. U njegovo doba je bila 

izvršena kodifikacija zakona, pod vodstvom grofa Speranskog. Najznačajniji pokušaji reformi 

su učinjeni u doba cara Aleksandra II (1855.-1881.). U njegovo vrijeme je došlo do ukidanja 

kmetskih odnosa, 1861.godine, i zbog toga je on dobio naziv „cara osloboditelja“.   Pored 

ukidanja   kmetskih   odnosa,   Aleksandar   II   je   proveo   i   reformu   lokalne   uprave   zemstva, 

1864.godine. Ranije su u lokalnoj upravi jedino zemljoposjednici imali pravo da učestvuju. 

Nakon ukidanja kmetstva, to pravo je formalno prošireno i na sve stanovnike, uključujući i 

oslobođene seljake. No, teški ekonomski uvjeti seljaka, nizak nivo obrazovanja i nepismenost 

onemogućili su im da u tome uzmu znatnijeg udjela. 

4

 Nijaz Duraković, UporednI politički sistemi, Sarajevo, 2007.