ПРАВО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ
скрипта са предавања
О предмету Права ЕУ и европских интеграција
После Другог светског рата, развија се специфична сарадња између држава на простору
западне Европе. У почетку се та дипломатија одвијала билатерално, затим кроз
привремене активности (конференције) и сталне активности (међународне
организације) и, коначно, до нивоа наднационалне регионалне организације. Уз
политичко и економско повезивање одвијало се и обликовање правног система који
обавезује државе које прихвате да учествују у остваривању низа заједничких циљева.
Развој јединственог економског простора и тржишта наметнуо је потребу да се у пракси
превазилазе сукоби националних и заједничких правила и спорови везано за њихова
тумачења. За стварање правног система ЕУ одговоран је Европски суд правде, који је
основан Римским уговорима. Тако се развија правни систем у оквиру којег се обезбеђује
да судови чланица морају да поштују одлуке наднационалног суда у вези са тумачењем
заједничких прописа. Суд је, у ситуацији без заједничког устава, био принуђен да
користи одлуке из појединачних случајева за извођење општих начела заједничког
правног система. Тако, се право Европске уније развило у огроман број закона и правила
дефинисаних оснивачким уговорима, законима ЕУ и одлукама Европског суда правде.
Изучавање права ЕУ, поред основа правног поретка, обухвата и развоја европских
интеграција и унутрашњих организационих структура које су условиле правни поредак.
НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА
Настанак, историјат и развој европских заједница
Почетак европских интеграција везује се за период након Другог светског рата. Наиме,
од тада па све до 1970.-тих година, идеја о „европском заједништву“ добија контуре
формалног оквира, кроз закључивање међудржавних уговора, као и одређени
материјални садржај, кроз деловање институција на унутрашњем и спољном плану.
Почетне пројекте на том плану одликује концепта равноправности укључених држава,
без доминације било које. Истовремено се, међутим, наглашава функционална улога
Велике Британије, Немачке и Француске као држава на којима би требало да лежи
посебна одговорност за успех процеса, како у погледу превазилажењу међусобних
сукоба, тако и у погледу преузимања водеће улоге на путу европског заједништва.
Као предуслов за европске интеграције у почетку је препозната потреба да се постигне
партнерство између Немачке и Француске. Британски премијер Винстон Черчил први је
иступио са, за послератне услове, радикалном тезом да препорода Европе нема без
духовно велике Француске и духовно велике Немачке. Ово партнерство, по њему, има
ширу регионалну функцију: „Зашто не би постојала европска група... и зашто да она
оправдано не заузме своје место са другим великим интеграцијама у одређивању
судбине човечанства...“
Почетни интеграциони процеси између држава западне Европе имали су подстицај у три
димензије: 1) економској, 2) превазилажењу сукоба и 3) идеолошкој.
1) Интеграцију држава западноевропског региона значајано су покретале Сједињене
Америчке Државе. Најпознатији инструмент у том контексту, посебно преко економије,
био је тзв. Маршалов план. Ради се о стратешком пројекту који је покренут као
механизам помоћи економском опоравку европских држава после ратних разарања
(осим Шведске, која није ни била разорена). Ову помоћ, САД су из сопствених интереса
условиле интеграцијама држава корисника помоћи. То је био разлог због којег су државе
источне Европе одбиле тај начин помоћи за обнову. Један од најважнијих резултата ове
ПРАВО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ
скрипта са предавања
стратегије је институционализација администрирања Маршаловог плана и
реконструкције Европе, у форми Организације за европску економску сарадњу (из ње је
касније настала Организација за економску сарадњу и развој), 1948. године. У оквиру
ове организације, државе чланице су уоворно гприхватиле да између себе укину
трговинске баријере и унапређују концепт привредне сарадње.
2а) Интеграције су изискивале превазилажење историјских сукоба. У том смислу,
претходно су, 1947. године, Француска и Велика Британија склопиле Уговор о
заједничкој одбрани. Наредне, 1948. године, образована је Западноевропска унија, у коју
су, поред Британије и Француске, ушле државе Бенелукса (Белгија, Холандија и
Луксембург). Чланице Западноевропске уније су 1949. године, у Вашингтону, закључиле
споразум о војно-политичком савезу са САД, Канадом, Италијом, Португалом, Данском,
Исландом и Норвешком, назван Северноатлантска уговорна организација (НАТО).
2б) Подстицај димензији превазилажења међусобних сукоба у обликовању европских
интеграција представља и Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Ова
организација је формирана у циљу учвршћивања процеса сарадње и превазилажења
сукоба на територији Европе након Хладног рата, а ЕУ је настала управо на идеји да се
спречи развој међусобних конфликата, кроз економску (а касније и политичку)
интеграцију држава и изградњу заједничких институција. Такође, циљ оснивања ОЕБС
је био да се смање тензије блоковске подељености у Европи на темељу делова завршног
акта из Хелсинкија који се односе на људску димензију. Ово се подударало са циљевима
ЕУ у погледу политичке стабилности као и безбедности европског простора, као таквог.
3) Најзначајнији идеолошки подстрек заједништву у послетратној Европи било је
формирање Савета Европе, 1949. године. Претходне године је, на Конференцији у Хагу,
прокламована идеја уједињења држава западне Европе у циљу превазилажења
политичких, националних, економских и културних антагонизама. У циљеве Савета
Европе уврштени су заштита и промоција система заснованог на представничкој
демократији либералног типа, либералних људских права и слобода и слободо тржиште,
као вредности које су заједничке. Савет Европе је повезао интерес већег броја европских
држава и, уз то, у оквиру овог тела се развија судска контрола уговорних обавеза.
Почетни приступ интегрисању
У почетку, САД су опструисале свако настојање ка уједињењу Европе на премисама
споразума склопљеног из 1943. године са Совјетским Савезом, којим су за узврат добили
од Стаљина обећање да ће подржати остваривање плана о оснивању Уједињених нација.
Односи између САД и СССР после II светског рата убрзано су се погоршавали и у
Европи је све очитија била подела на западни, капиталистички, и источни,
комунистички, блок. Стога, врло брзо после рата, идеја уједињења постаје у визији
западних политичара начин да се Западна Европа супростави СССР-у.
Иницијатива у правцу успостављања заједнице европских народа прво је кренула из
Француске. Францускаа је желела да спречи претњу Немачке и реши проблем Рура и
Сара, везивањем Немачке за шири круг држава. Идеја председника Шарла де Гола била
је Европа од Атлантика до Урала. Оживотворење ове идеје заснива се на принципима
интегрисања који би требало да омогуће остваривање неколико практичних циљева:
- постепено уједињење Европе кроз развој солидарности и политике малих корака;
ПРАВО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ
скрипта са предавања
су Савет Европе (регионална међународна организација за промоцију либералне
демократије и људских права), Европска платна унија (механизам мултилтералног
плаћања), Европска фондација за културу у Амстердаму (подстицај културне размене и
креативног изражавања широм (западне) Европе и Колеџ Европе у Брижу (програм
постдипломских студија за подстицај стварања заједничког европског идентитета и
касније институција за школовање европске бирократије).
У мају 1949. године је потписан статут, поменутог, Савета Европе. Ради се о
међународној организацији која је носилац европског повезивања у областима
унапређења и заштите људских права, демократије, културе, науке. Ова организација
има практично усмеравајућу улогу у више равни повезивања. У окриљу Савета Европе
усвојена је Конвенција о основним правима и слободама човека и Европска социјална
повеља, најважнији извор економских и социјалних права на регионалном нивоу, а
образовани су Комисија за људска права и Европски суд за људска права.
Француска је, 9. маја 1950. године, објавила декларацију о стварању наднационалног
органа који би ујединио индустрију угља и челика два највећа европска произвођача,
Немачке и Француске, у Европску заједницу за угаљ и челик (Шуманов план). Ова идеја
је промовисана као начин да се онемогући будући рат између те две државе. План је
назван француском министру спољних послова, Шуману, који се ангажовао на његовом
оживотворењу (стварни аутор је био француски економиста Жан Моне).
Декларација
коју је лансирао француски министар спољних послова Роберт Шуман имала је пре свега
политичку сврху. У њој је наглашено да би нова организација представљала први корак
ка европској федерацији, чије је оснивање „неопходно ради очувања мира.” Такође се
наводи да би удруживањем производње у оквиру заједнице за угаљ и челик „сваки нови
рат између Француске и Немачке, постао, не само незамислив, већ и физички немогућ.”.
Међутим, Декларација није тежила превазилажењу идеолошке поделе у Европи.
Годину дана касније, 18.4.1951. године, у Паризу је потписан Уговор о оснивању
Европске заједнице за угаљ и челик, који је ступио на снагу 25.7.1952. године. Поред
Немачке и Француске, потписнице су биле државе Бенелукса (Белгија, Луксембург и
Холандија) и Италија. Овим Уговором је образована прва европска заједница. Његов
значај за процес интеграција је у томе што се правно успоставља прва европска
организација наднационалног карактера. Ова Заједница је основана као међународна
организавија, али њом управља орган који је независан од држава чланица назван Висока
власт, али није састављен од непосредно изабраних чланова.
Како је Висока власт независна од националних влада, али није била под директном
демократском контролом, било је потребно успоставити механизам којим би се спречила
злоупотреба политичке моћи. Због тога је основан Суд са надлежношћу да поништава
сваки акт Високе власти који би био супротан Уговору о оснивању и да се стара о томе да
се поштује право. Уз то, одредбе о скупштини предвиђале су да ће њене чланове
именовати парламенти држава чланица из редова својих чланова и право Скупштине
заједница да од чланова Високе власти затражи оставку уколико за то постоји
двотрећинска већина.
Након неколико година, из Европске заједнице за угаљ и челик је потекао предлог о
ширем повезивању. Наиме, министри спољних послова Европске заједнице за угаљ и
ПРАВО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ
скрипта са предавања
челик су, у јуну 1955. године, на састанку у Месини, предложили економско повезивање
држава чланица те заједнице.
У Риму су, 25. марта 1957. године, потписана два уговора: 1) о оснивању Европске
економске (привредне) заједнице (позната као „Заједничко тржиште“) и 2) о оснивању
Европске заједнице за атомску енергију (ЕУРАТОМ, који није обухватао област
примене атомске енергије у сврхе наоружања). Ови уговори (заједнички називани
Римски уговори) су ступили на снагу 1. јануара 1958. године. Обе заједнице су, по
моделу Европске заједнице за угаљ и челик, имале сопствено Веће министара и
Комисију. За све три заједнице су, као заједнички органи, образовани Скупштина
Европских заједница (која од 1969. постаје Европски парламент) и Суд правде
Европских заједница. Циљеви Европске економске заједнице су били шири и
непрецизно дефинисани, у поређењу са циљевима Европске заједнице за угаљ и челик и
Еуратом-а. Како су се прокламовани циљеви ЕЕЗ могли постићи само дугорочно, органи
ЕЕЗ (који су били названи институције) морали су имати шира и општије формулисана
овлашћења. Чланице нису биле спремне да таква овлашћења повере органу који нису у
стању да контролишу, те је ојачан положај Савета министара, на штету Високе власти
(Комисије). Наиме, предвиђено је да Савет министара усваја прописе на предлог Високе
власти. На тај је начин је ослабљен наднационални карактер Европске економске
заједнице у поређењу са Еевропском заједницом за угаљ и челик. Међутим, нејавно
одлучивање у оквиру Савета министара резултирало је тиме да јавност није увек знала
коју одлуку је подржала њена влада. То је доводило до тога да су поједине владе
користиле могућност да избегну одговорност за непопуларне одлуке препуштањем
појединих области политике Заједници. У таквим околностима је било тешко спровести
накнадни надзор у оквиру националних парламената. Уз то, правило да право Заједнице
има непосредно дејство и супрематију над националним правом, које није било изричито
утврђено Уговором, али је накнадно прокламовано од стране Европског суда (у
одлукама Ван генд ен Лос и Коста против Енела), обезбеђивало је да државе не могу
преиспитивати прописе које усвоји Савет министара Европске економске заједнице.
Ступањем на снагу Римских уговора, од 1958. године утемељен је први стуб европских
интеграција. То обухвата институционални оквир који је успостављен у оквиру
Европске заједнице за угаљ и челик, Европске економске заједнице и Европске заједнице
за атомску енергију
.
Велика Британија, која је у почетку била првенствено укључена у унапређење заједничке
европске одбране и заједничког поимања вредности либералних људских права и
демократије, иницирала је преговоре који су резултирали потписивањем уговора о
оснивању Европске асоцијације за слободну трговину (ЕФТА), 4. јануара 1960. године, у
Штокхолму. Поред Уједињеног Краљевства (Велика Британија и Северна Ирска),
потписнице су биле Данска, Шведска, Норвешка, Швајцарска, Аустрија и Португал. Ова
организација је прокламовала циљеве који се подударају са циљевима каснијег оснивања
Европске уније и потпуно су инкорпорисани у ЕУ. Данас су чланице ЕФТА остали
Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска.
Након слободне трговине, државе чланице европских економских заједница су,
30.7.1962. постигле сагласност и о заједничкој пољопривредној политици. Значај овог
догађаја је у томе што је прва заједничка политика Европске економске заједнице.
