Berlinska kriza
NATO
Savezna
Republika
Nemačka
Organi
Veći značaj
EU
Prestanak
1. Zapadnoevropska unija
Berlinska kriza izazvana sovjetskom blokadom dovela je Evropu na samu
granicu oružanog sukoba I uvela je u period hladnog rata. Međutim, to nije bilo
tako neočekivano, naročito zato što je Sovjetski savez uspostavio dominaciju nad
istočnom I centralnom Evropom.
Očekivajući sukobe, Francuska, Velika Britanija, Holandija, Beligija I
Luksemburg su neposredno pred izbijanja Berlinske krize, 1948. Potpisale
Ugovor o ekonomskoj, socijalnoj I kulturnoj saradnji I kolektivnoj samoodbrani.
Naročito je bitan deo o kolektivnoj samoodbrani u slučaju agresije od neke treće
države.
Događaji koji su potom usledili, doveli su do pojačane uloge SAD u Evropi, tako
da su SAD I Kanada sa državama potpisnicama Briselskog ugovora, 1949. U
Vašingtonu potpisale Ugovor o Severnoatlanskom savezu (NATO). To je
podrazumevalo zajedničku odbranu, gde bi se napad na jednu državu smatrao
napadom na sve, svaka država je imala pravo da preduzme mere koje smatra da
su neophodne.
Nastavak hladnog rata je naveo Saveznu Republiku Nemačku da se naoruža.
1950. godine Francuska je inicirala združivanje oružanih snaga I modifikaciju
briselskog ugovora, kako bi mogla da kontroliše Nemačke oružane snage.
Konačno, 1954. došlo je do modifikacije I osnovana je Zapadnoevropska unija,
čiji su sastav činile države potpisnice briselskog ugovora I Nemačka I Italija, I to
je omogućilo Nemačkoj da uđe u NATO 1955. godine.
Zapadnoevropska unija je imala svoje stalne organe: Savet, Generalnog sekretara
I Skupštinu.
Savet su činili ministri spoljnih poslova ili odbrane država članica. Generalni
sekretar je predsedavao Savetom. Skupštinu su činili delegati zemalja članica.
Kao kolektivni član NATO-a, Zapadnoevropska unija je samo formalno
postojala bez nekog većeg značaja, sve do Prvog zalivskog rata 1991. I kasnije u
akcijama očuvanja mira I bezbednosti na području SFRJ.
Osnivanjem Evropske unije 1992., EU I Zapadnoevropska unija su započele
integraciju, što je konačno završeno 1997. potpisivanjem Amsterdamskog
ugovora.
2000. godine Savet Zapadnoevropske unije je doneo odluku prenosu
organizacionih I akcionih kapaciteta na EU, od tada se savet nije više sastajao,
sednice su se odvijale formalno, pisanim putem. 2009. prestala je potreba za
postojanjem Zapadnoevropske unije, tako da su 2010. godine države članice
donele kolektivnu odluku o raspuštanju Zapadnoevropske unije najkasnije do
kraja 2011. godine.
Osnivanje i cilj
Povelja OUN
Članstvo
Pravo
(konvencije)
Organi
2. Savet Evrope
Savet Evrope je međunarodna organizacija koja ima za cilj jačanje političkih I
društvenih veza između država članica. Osnovana je Londonskim ugovorom
1949. godine. Među članovima ove organizacije su države članice
Zapadnoevropske unije I NATO-a, ali I neutralne države poput Irske I Švedske.
Cilj ove organizacije jeste uspostavljanje jedinstva između država članica.
Aktivnosti ove organizacije su u skladu sa Poveljom OUN.
Članstvo je otvoreno za sve države koje prihvataju načela I ciljeve organizacije.
Da bi država postala član, potrebno je da pristupi Konvenciji za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda. Danas, Savet Evrope ima 47 država članica. Od
Evropskih država jedino nisu članovi Belorusija I Kazahstan, jer nisu uspele da
zaštite ljudska prava u skladu sa zahtevima organizacije. Zajednica Srbije I Crne
Gore je postala član 2003. godine, po raspadu zajednica Srbija je ostala član na
osnovu prava sukcesije. Savet Evrope daje mogućnost drugim organizacijama I
država posmatrački status, taj status imaju npr. SAD, Japan itd.
Pravo koje se donosi u okviru Saveta Evrope ima status međunarodnog prava I
države ga prihvataju u skladu sa svojim ustavnim propisima. Najvažniji akt koji
se donosi jesu Konvencije. Ne moraju sve države usvojiti konvencije, ali je
potreban određen broj, ali se to od njih očekuje. Države nisu u obavezi da usvoje
konvencije, svaka razmatra konvenciju u skladu sa svojim interesima I
prilagođava je u skladu s tim. Do danas je doneto više od 200 konvencija iz raznih
oblasti kao što su medicina, krivično pravo, porodično pravo itd. Najvažnija je
Konvencija za zaštitu ljudskih prava I osnovnih sloboda doneta 1950. godine.
Savet Evrope ima i svoje organe preko kojih sprovodi svoje aktivnosti. Organi
su:
1. Komitet ministara – ovo je glavni organ odlučivanja u okviru Saveta Evrope.
Čine ga Ministri spoljnih poslova država članica ili njihovi stalni diplomatski
predstavnici u Strazburu.
2. Parlamentarna skupština – Sastoji se od predstavnika nacionalnih parlamenata
država članica, njihov broj je u skladu s brojem stanovništva države. Članovi
deluju nezavisno od svojih vlada, na osnovu svojih političkih uverenja. Odluka
parlamentarne skupštine nemaju pravni karakter, ali skupština može davati
predloge Komitetu ministara. Parlamentarna skupština bira Generalnog sekretara
i njegovog zamenika na period od 5 godina.
3. Generalni sekretarijat – Stara se o sprovođenju programa i budžetu
organizacije. Čine ga generalni sekretar, njegov zamenik i administrativno
osoblje.
4. Evropski sud za ljudska prava – zadužen je za nadzor nad primenom
Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Sud se sastoji od onoliko
sudija koliko ima država članica. Sudije bira Parlament na period od 6 godina na
osnovu liste od 3 kandidata koje predloži dotična država članica.
5. Kongres lokalnih i regionalnih vlasti – čine ga predstavnici lokalnih i
regionalnih vlasti. Kongres teži jačanju lokalnih vlasti.
6. Komesar za ljudska prava – Je najmlađa institucija Saveta Evrope, zadatak je
da pomaže državama u ostvarenju međunarodnih obaveza i ojača poštovanje
zaštiti ljudskih prava.
Osnivanje/ciljevi
Sredstva
Sistem kontrole
Ugovor-ustav
Organi
I dalje važi
Pregovori
Potpisivanje
Kriminal
Članice
Suverenitet
Šengenski info.s.
Odstupanje od
konvencije
5. Razlozi i ciljevi osnivanja Evropske zajednice za atomsku energiju
EZAE je osnovana 1957. kada i EEZ. Ugovor o osnivanju se odnosi na poseban
sektor nuklearne energije. Cilj ove organizacije jeste da za države članice
obezbedi bolji životni standard i razvoj trgovine sa trećim zemljama. Da bi se
ostvarili ti ciljevi predviđena su određena sredstva, kao što je vođenje zajedničke
politike što se tiče istraživanja, bezbednosnih mera itd.
Uspostavljen je sistem kontrole upotrebe nuklearnih materijala i mere zaštite.
Osnovna funkcija ovog sistema je da spreći da se nuklearni materijal koristi u
vojne svrhe, da ne dođe do nuklearnoj naoružanja.
Ugovor o osnivanju EZAE je zaključen istovremeno sa Ugovor o osnivanje EEZ,
tako da je po mnogo čemu sličan. Više ima karakteristike ugovora-ustava, nego
ugovora-zakona kao što je slučaj sa Ugovorom EZUČ-a, a koji takođe reguliše
poseban sektor, a to je proizvodnja uglja i čelika.
EEZ i EZAE su na isti način organizovane. Organi EZAE su: Komisija, Savet
Ministara, Sud i Parlament.
Ugovor EZAE je takođe zaključen na nedređeno vreme, ali je ostao da važi i
nakon stupanja na stagu Lisabonskog ugovora, i dan danas je poseban subjekat
međunarodnog prava.
7. Šengenski sporazumi
U isto vreme kada su se vodili pregovori o izmenama osnivačkih ugovora
Evropskih zajednica, Francuska, Nemačka, Belgija, Holandija i Luksemburg su
ušle u završnu fazu pregovora o ukidanju granične kontrole država. U to vreme
je donesena i Bela knjiga kojom su predviđene mere za uspostavljanje
zajedničkog tržišta i slobodnog kretanja robe, usluga, kapitala i radnika.
U nameri da omoguće slobodno kretanje ljudi, ukinu pasoše, i uspostave
zajedničku politiku viza prema trećim zemljama, ove države su 1985. u Šengenu
potpisale sporazum. Stupanjem na snagu Jedinstvenog evropskog akta i
ratifikovanjem od strane država, otvorila se mogućnost da i druge države pristupe
ovom sporazumu.
Međutim, ukidanjem granične kontrole nije omogućeno samo slobodno kretanje
ljudi, već je to sa sobom donelo i probleme terorizma, kriminala, šverca koji sada
dobijaju međunarodnu razmeru. Zbog toga, u prvoj fazi , 1990. godine države
koje su isprva potpisale sporazum su potpisale Konvenciju o sprovođenju
Šengenskog sporazuma iz 1985. godine. koja bi omogućila slobodno kretanje
ljudi. Tome nisu pristupile Velika Britanija i Irska.
Konvenciji su pristupile i države koje su se 2004. pridružile EU (Mađaraska,
Malta, Slovenija itd.), a Rumunija i Bugarska, koje su postale članice EU 2007.
godine su na pragu pristupanja ovoj konvenciji. Ovoj konvenciji su takođe
pristupile i države koje nisu članice (Švajcarska, Norveška itd.)
Ovom konvencijom, države koje su joj pristupile su izgubile su jedan od
najvažnijih elemenata suverenosti. Izgubile su kontrolu nad ulaskom i izlaskom
ljudi i dobra iz zemlje. Konvencijom su propisane bezbednosne mere među
kojima su policijska saradnja između država, kontrolom spoljnih granica itd.
Posebno je značajno uvođenje ŠENGENSKOG INFORMACIONOG SISTEMA
u okviru kog države članice razmenjivale informacije iz oblasti bezbednosti.
Države su mogle, radi zaštite nacionalne bezbednosti da odstupe od odredaba.
Konvencije, to je npr. bio slučaj sa Evropskim i Svetskim prvenstvom 2004. i
2006. godine.
KRIZA
Mere nisu
dovoljne
Rešavanje krize
(Organi)
Bela knjiga JEA
Ciljevi JEA
Proširenje
ovlašćenja
Evropska
politička
saradnja
Nedostaci EPS
6. Reforme Evropskih zajednica prema Jedinstvenom evropskom aktu
Posle uspostavljanja carinske unije i usklađivanja zajedničke politike, pokazalo
se da funkcionisanje Evropskih zajednica i nije baš najbolje. Isplivalo je niz
problema, jer mere koje su predviđene za uspostavljanje zajedničkog tržišta nisu
bile dovoljne da se to i ostvari. Npr. samo ukidanje carina nije bilo dovoljno da
se slobodno kreću kapital, roba, usluge i radnici. Naročita prepreka su bile
granice i brojne procedure koje su povećavale troškove. Da stvar bude gora,
svetsku privredu je pogodio arapsko-izraelski rat kojim je cena nafte skočila, i to
se naročito odrazilo na Evropu. Isplivalo je niz problema kao što su sanitarni,
zdravstveni, veterinarski, tehnički standardi itd. Pokazal ose da evropske zemlje
znatno tehnološki zaostaju za zemljama kao što su SAD i Japan.
U tim okolnostima, bilo je neophodno povećati efikasnost i smanjiti oblasti u
kojima je potrebno jednoglasnsot Saveta. Rešavanju krize se pridružio i Evropski
parlament koji je imao naročite političke ambicije, pa je 1984. godine sastavio
nacrt ugovor o osnivanju Evropske unije. Podrazumeo je zajedničku političku
saradnju. Međutim, države su bile nespremne da se upuste u dublje političke
integracije, tako da je inicijativa Parlamenta bila neuspešna. Inicijativu je dalje
preuzela Komisija, koja je 1985. godine sastavila Belu knjigu koja je
identifikovala 3 vrste barijera za stvaranje zajedničkog tržišta, fizičke (granice),
tehničke i fiskalne barijere. Bela knjiga je sadržala 300 mera koje će pomoći
stvaranju zajedničkog tržišta do kraja 1992. Iste godine je usvojena u Milanu, i
tada je doneta i odluka o sazivanju međuvladine konferencije. One su se održale
u Hagu i Luksemburgu 1986. godine i iz toga je proizišao Jedinstveni evropski
akt. koji je stupio na snagu 1987.
JEA je predviđao izmene Ugovora o osnivanju EZUČ, EEZ i EZAE. Jea je
predvideo sistem evropskih zajednica koji bi se zasnivao na tome da države
deluju u skladu sa svojim pravilima, a između kojih bi postojala saradnja u
spoljnoj politici.
Došlo je do promena u organizaciji, pa je npr. parlament dobio veća ovlašćenja.
EEZ su proširene nadležnosti naročito u oblasti zaštite životne sredine,
tehnološkog razvoja, zdravstvene zaštite itd. Naročito su značajna ovlašćenja u
pogledu straživanaj i tehnološkgo razvoja, pa je tako omogućeno pomaganje
univerzitetima, naučnim institutima itd.
Jedan od najznačajnih rezultata JEA je bila EVROPSKA POLITIČKA
SARADNJA. Podrazumelo je da države sprovode zajedničku spoljnu politiku,
da će se konsultovati međusobno, zajedno rešavati probleme od opšteg interesa,
a po potrebi i preduzimati zajedničke akcije.
JEA je predvidao da će se ministri spoljnih poslova država članica, zajedno sa
jednim članom Komisije sastajati najmanje 4 puta godišnje kako bi rešavali
tekuća pitanja spoljne politike. Bilo je predviđeno i postojanje operativnog tela,
Političkog komiteta.
Međutim, tek će se u kasnijoj međunarodnoj krizi kada je došlo do raspada SFRJ,
pokazati nedostaci Evropske političke saradnje.
Nedostaci
Ugovora iz
Mastrihta
Pitanja za
razmatranje
Nova
pitanja/ciljevi
Konferencija
Rezultati
konferencije
9. Ugovor iz Amsterdama – Reforma EU
Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine kojim je osnovana EU ostavljena su mnoga
pitanja otvorena i nerešena. Države članice su bile svesne toga pa su prilikom
zaključenja ovog ugovora donele odluku o održanju nove međuvladine
konferencije u toku 1996. godine. Na toj konferenciji je trebalo razmotriti neka
pitanja kao što su:
-
zajednička spoljna i bezbednosna politika;
-
povećanje nadležnosti parlamenta;
-
hijerarhija propisa;
-
uvođenje nove oblasti poput turizma, energije u nadležnost Evropskih
organizacija.
U međuvremenu su iskrsla još neka pitanja, pa je Savet Evrope u Torontu odredio
ciljeve o kojima takođe treba raspravljati:
-
približavanje unije građanima;
-
jačanje dekomokratičnosti odlučivanja u okviru EU;
-
jačanje međunarodne uloge EU.
Konferencija je započeta u Amsterdamu 1996. Ugovor o izmenama Ugovora o
EU je donesen 1997. a stupio na snagu 1999. dok su ga države ratifikovale.
Rezultati Amsterdamskog ugovora se ogledaju u :
1. Postavljanju načela poput Načela vladavine prava, poštovanja ljudskih prava i
osnovnih sloboda, demokratije itd. Kršenje ovih načela po ugovoru imalo je
suspenziju određenih prava države članice, čak i pravo glasa u Savetu.
2. Ovim ugovorom predviđena je zabrana diskriminacije na osnovu starosti, pola,
državljanstva, rase, religije, seksualnoj orijentaciji itd.
3. Značajne promene su se ticale međunarodnog statusa EU. Sada je EU u svojoj
nadležnosti dobila ovlašćenje zaključivanja međunarodnih sporazuma u
slučajevima kada je to potrebno radi sprovođenja zajedničke spoljne i
bezbednosne politike kao i radi saradnje u oblastima pravosuđa i unutrašnjih
poslova.
