Право Европске уније и европске интеграције
питања и одговори
1. Настанак и циљеви Европске економске заједнице и Европске уније (ЕУ)
Почетак европских интеграција везује се за период након Другог светског рата.
Наиме, од тада „европско заједништво“ настаје као идеја и постепено добија и форме,
кроз закључивање међудржавних. Почетне пројекте на том плану одликује концепта
равноправности укључених држава, без доминације било које. Истовремено се,
међутим, наглашава улога Велике Британије, Немачке и Француске као најзначајнијих
држава на којима би требало да буде посебна одговорност за успех процеса.
Почетни интеграциони процеси између држава западне Европе имали су подстицај у
три димензије: 1) економској, 2) превазилажењу међусобних сукоба и 3) идеолошкој.
2. Разлике између ЕУ и евроатлантских организација
Европска унија се заснива на политичкој, економској и безбедносној сарадњи
земаља Европе, док евроатланске организације подразумевају и војну сарадњу са
земљама ван Европе, пре свих Сједињених Америчких Држава и Канаде. Најпознатија
евроатланска организација је НАТО, основан 1949. године.
3. Разлике између ЕУ, Савета Европе и ОЕБС-а
Европска унија тренутно обухвата 28 земаља чланица, које имају строго утврђена
правила и обавезе политичке и економске сарадње.
Савет Европе је организација која обухвата готово све државе Европе, а основни
циљеви су развој демократије и заштита људских права.
ОЕБС – Организација за европску безбедност и сарадњу такође обухвата већину
европских земаља, а основни циљ је сарадња у превазилажењу кризних ситуација
безбедности и сукоба.
4. Декларација од 9. маја 1950. године
Француска је, 9. маја 1950. године, објавила Декларацију о стварању
наднационалног органа који би ујединио индустрије угља и челика два највећа европска
произвођача, Немачке и Француске. Тако је настала Европска заједница за угаљ и челик
или такозвани „Шуманов план“, назван по француском министру спољних послова. У
Декларацији је наглашено да би нова организација представљала први корак ка
европској федерацији, чије је оснивање „неопходно ради очувања мира.”
5. Уговор о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик
У Паризу, 18.4.1951. године, потписан је Уговор о оснивању Европске заједнице за
угаљ и челик, који је ступио на снагу наредне године. Поред Немачке и Француске,
потписнице су биле државе Бенелукса (Белгија, Холандија и Луксембург) и Италија.
Овим Уговором је образована прва европска заједница. Ова Заједница је основана као
међународна организација, али њом управља орган који је независан од држава
чланица назван Висока власт. Основан је и Суд са надлежношћу да поништава сваки акт
Високе власти који би био супротан Уговору о оснивању и да се стара о томе да се
поштује право.
6. Римски уговори од 25. марта 1957. године
У Риму су, 25. марта 1957. године, потписана два уговора: 1) о оснивању Европске
економске (привредне) заједнице (позната као „Заједничко тржиште“) и 2) о оснивању
Европске заједнице за атомску енергију (ЕУРАТОМ, који није обухватао област
примене атомске енергије у сврхе наоружања). Ови уговори (заједнички називани
Римски уговори) су ступили на снагу 1. јануара 1958. године.
7. Уговори из Мастрихта, Амстердама и Нице
У Мастрихту (Белгија) је, 7. фебруара 1992. године, потписан Уговор о Европској
унији, који је ступио на снагу 1. новембра 1993. године. Овај Уговор доноси новине и
успоставља се Европска унија утемељена на три стуба: (1) Европска заједница; (2)
заједничка спољна и безбедносна политика и (3) сарадња у правосуђу и унутрашњим
пословима.
Одредбама Уговора из Амстердама, потписаног 2. октобра 1997. године, а на снази
од 1. маја 1999. године измењен је и допуњен Уговор о Европској унији из Мастрихта.
Циљ Уговора из Амстердама био је да се створе политички и институционални
предуслови за суочавање Европске уније са изазовима савременог света, јачањем
институција Уније и заједничким одлучивањем о свим битним питањима.
Уговор из Нице, 26. фебруара 2001. године, који је ступио на снагу 1. фебруара
2003. године, потписан је моменту планираног ширења Европске уније на државе
централне и источне Европе и Медитерана, а са циљем да се одлучивање и рад
институција учини ефикаснијим.
8. Декларација о будућности ЕУ и покушај доношења Устава за Европу
Европски савет је 2001. године одлучио да се покрене уставни пројекат Европске
уније. Уследила је Европска конвенција, у оквиру које је 2004. године усвојен нацрт
Уговора о Уставу за Европу (Уставни уговор). Овај уговор, међутим, није прихваћен на
референдумима у Француској и Холандији.
9. Лисабонски уговор и три темељна акта о уређењу ЕУ
Након неуспелог покушаја доношења Устава за Европу, Европски савет је 2007.
године у Лисабону усвојио Уговор о изменама Уговора о Европској унији и Уговора о
оснивању Европске заједнице, који ступио је на снагу 1. децембра 2009. године. Значај
Лисабонског уговора је у увођењу три суштинске промене у Европској унији: 1) укида
се дотадашња структура одлучивања, 2) успоставља се правни субјективитет ЕУ и 3)
надлежности ЕУ проширују се у новим областима.
10. Државе оснивачи ЕУ и досадашња проширења
Шест држава оснивача: Белгија, Немачка, Француска, Италија, Луксембург и
Холандија.
- Данска, Ирска и Велика Британија које су се 1973. године придружиле Заједници;
Норвежани су на референдуму одбили приступање.
- „Ширење према југу“, започето је 1981. године приступањем Грчке и завршено
1986. године приступањем Шпаније и Португала.
- Следеће проширење је 1995. године, када су се Аустрија, Финска и Шведска
прикључиле ЕУ. У Норвешкој није успео нови референдум за чланство у ЕУ.
- У чланство су 2004. године примљене балтичке државе Естонија, Летонија и
Литванија, као и источно-европске и централноевропске државе Чешка, Мађарска,
Пољска, Словенија и Словачка, као и два медитеранска острва, Кипар и Малта.
- 2007. године, проширење ка истоку је окончано приступањем Бугарске и
Румуније
- После пријема Хрватске, 2013. године, број држава чланица је достигао 28.
У међувремену, Велика Британија је покренула поступак иступања и он је у току.
11. Могућност иступања из ЕУ
Члан 50. Уговора о Европској унији утврђује поступак којим се држави чланици
омогућује иступање из Европске уније. Он је први пут уведен 2007. Лисабонским
уговором.
Држава чланица о својој намери да напусти ЕУ мора да обавести Европски савет.
О споразуму о повлачењу се преговара на седници Европског савета.
16. Правна природа ЕУ – општа питања
И поред више покушаја, посебно неуспехом 2004. године са Уставом за Европу,
правни систем ЕУ још увек почива на збиру правила и основних начела које владајуће
структуре сматрају обавезујућим. Та правила се могу наћи у правним инструментима
које стварају институције Уније, али се делом заснивају и на обичајним правилима.
Правну природу ЕУ одликују следећи елементи:
институционални систем ЕУ усмерен је према остварењу заједничких интереса и
циљева;
пренос овлашћења са држава чланица на институције Уније изражен је у већој
мери него у другим међународним организацијама;
успостављен је сопствени правни систем који не зависи од правних система
држава чланица;
право Уније се директно примењује у свим државама чланицама и тако намеће
обавезе и државама чланицама и њиховим грађанима;
право Уније има првенство у примени над правима држава чланица.
17. Пресуда у случају Van Gend & Los
У случају Ван Генд и Лос из 1963. године, холандско саобраћајно предузеће Ван
Генд и Лос је поднело тужбу против холандских царинских власти због царине на увоз
хемијског производа из Немачке која је била већа од царине приликом претходних
увоза. Предузеће је то сматрало повредом Уговора о Европској економској заједници,
који је у члану 12 забрањивао увођење нових увозних царина или повећање
постојећих царина између држава чланица. Суд у Холандији је обуставио поступак и
обратио се Суду правде Европске уније ради разјашњења.
Суд правде је пресудио у корист предузећа и овај спор искористио је да изнесе
запажања о правној природи ЕУ. У пресуди, Суд је поред осталог, јасно утврдио да су
уговори Европске заједнице суштински нови правни поредак међународног права и да
је обавеза држава чланица да их примењују.
18. Пресуда у случају Costa v. ENEL
Године 1964, Италијан Фламинио Коста покренуо је судски спор против ЕНЕЛ-а
Националног комитета за електричну енергију Италије. Наиме, у тој земљи су 1962.
године национализована предузећа за производњу и дистрибуцију електричне
енергије, Коста је сматрао да је на тај начин оштећен. Суд у Италији је проследио случај
Суду правде Европске уније, који је пресудио у корист Фламиниа Косте и потврдио
обавезу примене права Уније у случајевима када су у сукобу са правом државе
чланице.
19. Искључива надлежност ЕУ
Искључива надлежност ЕУ је у областима где се може претпоставити да ће мера
на нивоу ЕУ бити ефикаснија него некоординирана мера било које државе чланице. Те
области дефинисане су у члану 3 Уговора о функционисању ЕУ и обухватају: 1)
царинску унију, 2) успостављање правила тржишне конкуренције, 3) монетарну
политику држава евро зоне, 4) заједничку трговинску политику и 5) делове заједничке
политике рибарства.
20. Подељена надлежност ЕУ
Подељена надлежност између ЕУ и држава чланица у областима у којима ће
активност на нивоу Европе додатно допринети активностима држава чланица.
Подељена надлежност постоји за уређење унутрашњег тржишта, економску,
друштвену и територијалну повезаност, пољопривреду и рибарство, заштиту животне
средине, саобраћај, снабдевање енергијом и област слободе, безбедности и правде и
још неке области од значаја за Унију.
21. Надлежност за пружање подршке
Институције Европске уније често имају потребу за стручном и техничком
подршком како би могли квалитетно и ефикасно да одлучују. Зато Унија, поред хиљада
ангажованих истраживача, од 70-их година почиње да образује специјализоване
агенције.
22. Начело супсидијарности
Начело супсидијарности може да се посматра из два угла: 1) као позитивна тврдња
да ЕУ мора деловати тамо где се задати циљеви могу боље остварити на нивоу Уније
(чиме се овлашћења повећавају) и 2) као негативна тврдња да она не сме деловати
тамо где се циљеви могу остварити на задовољавајући начин поступцима држава
чланица (чиме се овлашћења ограничавају).
23. Општи институционални оквир ЕУ
Институционални оквир ЕУ чине органи и тела који се, функционално, могу
посматрати као: а) они који одражавају национални карактер ЕУ (Европски савет и
Савет ЕУ) и б) они наднационалног карактера (Европски парламент, Европска комисија
и Европски суд правде).
24. Европски парламент - ЕУ као представничка демократија
Европски парламент је од првих непосредних избора, 1979. године, једино
наднационално тело ЕУ чији се чланови бирају непосредним изборима, на период од
пет година. Од Уговора о Европској унији, Европски парламент је „састављен је од
представника грађана Уније”, чиме је промењено дотадашње решења из Уговора о
Европској заједници по коме су га чинили „представници народа држава”.
25. Начини одлучивања у оквиру Европског парламента
Европски парламент има 785 посланика. Чланице имају број посланика у
зависности од броја становника. Највећи број представника по чланици је 96, а
најмањи 6. Ради ефикасности рада образовано је 17 парламентарних комитета
(одбора). Парламент одлучује простом или квалификованом већином зависно од
предмета.
26. Европски савет – самит шефова држава или влада
Европски савет је образован 1974. године, договором влада држава чланица, као
вануговорни механизам и највише је политичко тело Уније. Састав чине шефови
држава и влада држава чланица, председник Европске комисије, министри спољних
послова и један члан Европске комисије. Европски савет заседа, по правилу, најмање
два пута годишње, али у пракси то чини чешће.
27. Савет ЕУ
Савет ЕУ
(до 1993. године звао се Савет министара) чине министри спољних
послова држава чланица који имају овлашћење да преузимају обавезе у име својих
држава. Седиште му је у Бриселу, али је део заседања у Луксембургу.
28. Надлежности и начин рада Савета ЕУ
Савет има надлежности у свим битним областима, где постоје заједнички интереси
држава чланица, од спољне политике до образовања и културе.
Савет је законодавни орган, самостално или у одређеним питањима у поступку
саодлучивања са Европским парламентом.
29. Начини одлучивања у оквиру Савета ЕУ
Савет одлучује на три могућа начина: а) простом већином (већином гласова
присутних чланова), б) квалификованом већином (већином гласова укупног броја
Европска централна банка представља монетарну власт Европске уније, са
седиштем у Франкфурту у Немачкој. Основана је 1998. године. Њено оснивање је
предвиђено Уговором из Мастрихта. Одговорност за спровођење европске монетарне
политике преузела је почетком 1999. године. Главни разлог њеног оснивања био је
стварање монетарне уније с јединственом валутом – евром, који се у штампаном
облику појавио 1. јануара 2002. године.
36. Извори права ЕУ – општа питања
Право Европске уније представљају сва права и обавеза који важе за све државе
чланице ЕУ. Државе које су учествовале у стварању заједница одлучиле су да део
својих надлежности пренесу на ЕУ, што је резултирало доношењем правних норми
које су постале обавезне како за државе чланице и институције ЕУ, тако и за сва
физичка и правна лица на територији ЕУ. Све те правне норме представљају
истовремено и изворе права ЕУ.
37. Примарни извори права ЕУ
Примарни извори права ЕУ су, пре свега, оснивачки акти свих заједница које су
претходиле Европској инији, а чији је циљ био уређење односа, права и обавеза
држава чланица.
38. Секундарни извори права ЕУ
Секундарни извори права ЕУ су сви они правни акти који су произашли из
примарних извора права, као њихово тумачење или разрада у конкретним
случајевима, и то су уредбе, директива, одлуке, препоруке и мишљења органа
Европске уније.
39. Уговори између ЕУ и трећих држава
Уговори између Европске уније или држава чланица ЕУ са осталим државама ван
Уније морају бити усклађени са правом Уније.
40. Уредба као извор права ЕУ
Уредбе су обавезујући правни акти који важе за целу ЕУ. Правило које уредба
утврђује има снагу закона. Када ступи на снагу национална правила држава чланица
морају се ускладити са уредбом ЕУ.
41. Директива као извор права ЕУ
Директиве су правни акти којима се утврђују циљеви које све државе чланице ЕУ
морају да остваре, али на начин како оне то одлуче да спроведу. Уколико држава
чланица пропусти да усвоји захтевану примену директиве, Европска комисија може
покренути поступак пред Судом правде.
42. Одлука као извор права ЕУ
Одлуке су обавезујући и непосредно примењиве правни акти за државе, компаније
или појединце на које се односе на територији ЕУ. Поступак усвајања зависи од
области на коју се односи. У неким случајевима, као што су предложена спајања
великих фирми (питање монопола) или дневних пољопривредних питања (стандардне
цене), Европска комисија може да изда одлуку, као форму у којој одлучује између
различитих предлога.
43. Препоруке, мишљења и други правно необавезујући акти
Препоруке су необавезујући акти којима институције ЕУ објављују своја нормативне
ставове и сугеришу правац акције без правне обавезе за оне којима су упућене. Иако
немају правну обавезност, имају политичку тежину и значај, јер представљају
индиректну законодавну активност.
