Универзитет у Нишу

Факултет заштите на раду у Нишу

Предмет: Правни основи заштите

Семинарски рад

ПРАВО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ О ЗАШТИТИ

ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Ментор:

Студент:

Др Александра Илић Петковић

Зорица Милосављевић 12236

Ниш, 2015.

Садржај

УВОД..............................................................................................................................................1

1. ПОЛИТИКА И ПРАВО ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ.............2

1.1. Појам политике...................................................................................................................2
1.2. Појам права......................................................................................................................... 3
1.3. Појам животне средине......................................................................................................3

2. ЦИЉЕВИ ЕРОПСКОГ ПРАВА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ И ПОЉЕ ПРИМЕНЕ
ПРОПИСА ЕУ У ОБЛАСТИ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ................................................................4

2.1. Циљеви права заштите животне средине Европске уније..............................................5
2.2. Начела Европског права животне средине.....................................................................6

2.2.1. Начело предострожности

.......................................................................................... 6

2.2.2. Начело превенције и начело отклањања штете нанете животној средини на

њеном извору

..................................................................................................................................7

2.2.3. Начело „загађивач плаћа“

...........................................................................................8

2.3. Поље примене ЕУ прописа у области животне средине................................................9

3. ИЗВОРИ И РАЗВОЈ ПРАВА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ У ЕУ................................................10

3.1. Принципи, стандарди и инструменти политике ЕУ у области заштите животне

средине..........................................................................................................................................11

3.1.1. Хоризонтално законодавство

...................................................................................13

3.1.2. Нуклеарна безбедност и радиоактивни отпад

.......................................................13

3.1.3. Заштита и управљање водама

.................................................................................14

3.1.4. Мониторинг атмосферског загађења

......................................................................15

3.1.5. Заштита од буке

........................................................................................................15

3.1.6. Хемикалије

...................................................................................................................16

3.1.7. Контрола идустријског загађења и индустријски ризици

.....................................17

3.1.8. Генетички модификовани организми

.......................................................................17

3.1.9. Очување флоре и фауне

............................................................................................. 17

3.1.10. Управљање отпадом и чисте технологије

............................................................18

3.1.11. Цивилна заштита

....................................................................................................18

4. НАДЛЕЖНОСТ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И СПРОВОЂЕЊЕ ПРОПИСА У ОБЛАСТИ
ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ............................................................................................19

4.1. Европска агенција за животну средину ЕЕА.................................................................20
4.2. Статистички завод Европских заједница.......................................................................22

ЗАКЉУЧАК................................................................................................................................. 23

Литература....................................................................................................................................24

1. ПОЛИТИКА И ПРАВО ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Европска унија

је међувладина и наднационална унија (заједница) двадесет

осам држава Европе. Унија своје корене води од Европске економске заједнице
основане Римским уговором 1957. од стране шест европских држава. Од тада се
Европска заједница проширила придруживањем нових држава-чланица и стекла већу
моћ. Ова заједница је оформљена под садашњим именом Уговором о Европској унији
(више познатим под именом Мастрихтски уговор) 1992. године.

ЕУ је дефинисана као:



федерација у монетарним односима, пољопривреди, трговини и заштити животне
средине;



конфедерација у социјалној и економској политици, заштити потрошача,
унутрашњој политици



међународна организација у спољној политици. Главна област на којој ЕУ почива је
јединствено тржиште које се базира на царинској унији, јединственој монети
(усвојеној од стране 18 чланица), заједничкој пољопривредној политици и
заједничкој политици у сфери рибарства.

Одређивање значења појма савремене политике и права животне средине

подразумева вођење рачуна о значењу најмање три основна појма. То су:



појам политике



појам права



појам животне средине

1.1. Појам политике

При дефинисању политике неопходно је водити рачуна о различитим аспектима

и околностима у којима може бити речи о политици. Постоји различит број дефиниција
политике, као што су:

„У најширем смислу политика обухвата укупност оних процеса, односа и

институција кроз које се остварује свесно регулисање конфликтних ситуација и
интереса и одлучује о заједничким пословима и животним активностима једне
глобалне друштвене заједнице.“

„То је процес мноштва појединачних и заједничких људских радњи различитих

карактеристика и облика који стоје у узрочно-последичној вези. Ти процеси усмерени
ка постизању одређених политичких циљева. То делање је свесно, организовано,
спонтано рационално и ирационално.“

Политичка енциклопедија

, Београд, Савремена администрација, 1975, стр. 787.

Ј. Маријановић,

Теорија политике – основи

, Београд, Академска мисао, 1999, стр. 3.

1.2. Појам права

Слично као и у случају политике, појам права такође може бити одређиван на

различите начин. Тако, на пример, право се дефинише као систем друштвених норми
које санкционише држава и које представљају вољу владајуће класе, а имају за циљ да
одрже друштвени поредак, односно, у крајњој линији, дати начин производње, који је у
интересу владајуће класе.

Посматрано са становишта политике животне средине, у вези са правом и

правном науком се постављају различита питања. Чврстина везе између права и
политике животне средине у основи је заснована на вези која иначе постоји између
права и политике.

Међународно право, које је карактеристично за област заштите животне

средине, јер укључује одређене међународне организације, право се мже дефинисати
на следећи начин: “Међународно право је специфичан правни систем који уређује
међународне јавноправне односе држава и одређених међународних организација, као
и извесна права и обавезе других субјеката међународног права.“

1.3. Појам животне средине

Животна средина јесте скуп природних и створених вриедности чији

комплексни међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за живот; то
су сви услови, околности и утицаји који окружују и утичу на развој једног организма
или групе организама, утицаји долазе како од живе тако и од неживе природе. Животну
средину чини свиет природе (биљке, животиње, земљиште, ваздух и вода), који је
постојао милијардама година прие човека, и свиет објеката, предмета и институција
које је човек сам изградио користећи технику, технологију и науку да би створио
окружење које одговара његовим потребама и стремљењима.

Животна средина или човекова околина представља све оно што нас окружује,

односно све оно са чиме је директно или индиректно повезана човекова животна и
производна активност. Природна средина представља близак појам при чему овде не
морају бити присутне активности човека нити човек мора имати директних утицаја.
Ипак, у погледу технолошког напретка, развоја индустрије и све већег утицаја човека
на глобалном нивоу на природу и екосистеме граница између ова два термина постаје
све нејаснија .

Током својих активности, које могу бити урбанизација или експлоатација, човек

мења   природно   окружење   и   то   често   тако   што   нарушава   природну   околину.
Изградњом   хидроцентрала   и   акумулација,   сечом   шума,   пошумљавањем,
експлоатацијом   минералних   сировина,   стварањем   депонија,   емисијом   гасова,
нуклеарним пробама и др. човек утиче на промену читавих подручја. Као резултат
човекових активности долази до промена или нарушавања екосистема и климатских
промена на локалном и глобалном нивоу

Борис Кривокапић,

Појам међународног права

, Мегатренд универзитет, Београд, 2009., стр. 9.

интегрисаном решавању проблема загађења речних сливова, прекограничног загађења
ваздуха,   земљишта   и   вода,   прекограничне   заштите   природних   станишта,   али   и
заједничке   акције   на   испуњавању   међународних   обавеза   ЕУ   у   борби   против
климатских   промена   у   складу   са   међународним   правним   инструментима,   попут
Конвенције УН о борби против климатских промена и Кјото протокола.

Психолошко преливање - Живот је универзална вредност. Губитак или

угрожавање   одређене   дивље   животињске   или   биљне   врсте,   односно   нарушавање
биолошке разноврсности, погађа људску заједницу и тиче је се, без обзира на то на
којем   географском   простору   се   оно   дешава   и   без   обзира   на   то   да   ли   говоримо   о
данашњим или будућим генерацијама. Овде мислимо на тзв.

психолошко преливање

ЕУ је директивама одређена природна станишта и дивље врсте прогласила наслеђем
Заједнице односно, сада, наслеђем Уније. Државе чланице у којима се те вредности
налазе имају обавезу да се старају о тим заједничким вредностима.

2.1. Циљеви права заштите животне средине Европске уније

Уговор о функционисању ЕУ („Уговор“) одређује циљеве политике заштите

животнемсредине Уније, начела и начин на који се ти циљеви тумаче и остварују,
поделу надлежности, поље примене и однос према националним правним порецима.

Циљ политике ЕУ је постизање високог нивоа заштите

остваривањем следећих

приоритета:



очување, заштита и унапређење квалитета животне средине;



заштита здравља људи;



одговорно и рационално коришћење природних ресурса и



промовисање мера на међународном нивоу које доприносе решавању регионалних
или глобалних проблема животне средине, а нарочито борби против климатских
промена.

“Процес успостављања унутрашњег тржишта као простора без формалних и

физичких баријера за кретање фактора производње (људи, робе, услуга и капитала) на
територији Уније схваћен је, при томе, као средство за остваривање одрживог развоја и
високог нивоа заштите и унапређења квалитета животне средине, а не циљ по себи,
одвојен од приоритета политика које су у вези са животном средином.“

Отуда члан 11.

Уговора   налаже   да   захтеви   заштите   животне   средине   морају   бити   укључени   у
одређивање и спровођење свих политика и активности Уније, нарочито имајући у виду
остваривање одрживог развоја. Може се рећи да се политика заштите животне средине
ЕУ   не   бави   последицама   које   производе   различити   сектори   развоја,   већ   њиховим
усаглашавањем   са   животном   средином   која   представља   претпоставку   сваког
економског,   друштвеног   и   културног   развоја.   Имајући   у   виду   да   се   политике   ЕУ
спроводе на различитим нивоима (Уније, државе чланице, региона, локалне заједнице),
начело интеграције

циљева заштите животне средине у доношењу развојних одлука и

Уговор о оснивању Европске заједнице, члан 3.