1. Данило Н. Баста – Праведност као врлина (судије)

Данило Баста (1945) је дугогодишњи професор филозофије права на Правном факултету

Универзитета у Београду. Дипломирао и магистрирао права, докторирао филозофију. Члан САНУ.
Био је асистент чувеном професору Михаилу Ђурићу, а због потписивања петиције којом тражено
помиловање проф. Ђурића након критиковања уставних амандмана (1972.) био десет година
искључен из наставе на факултету (1973-1983.) Средиште његовог интересовања чини политичка и
правна филозофија

немачког идеализма

. Бавио се и превођењем – преводио на српски Канта,

Фихтеа, Фивега, Маркузеа, Келзена, Ничеа, Карла Шмита...

Своје излагање почиње говорећи о постојању различитих правди – дистрибутивна,

корективна, законска, космичка..., али каже да је филозофија усредсређена на одређивање појма
и врсти правди, а у сенци оставља субјективну правду, правду као врлину, као правно и морално
делање (шта је праведан чин); та, субјективна правда, мора имати највише место, јер

нема правде

без праведног чина

; овиме су се бавили Платон, Аристотел, Цицерон, Улпијан, Тома Аквински... те

њихова мишљења образлаже у даљем тексту.

Платон

је сматрао да је правда да

сваки човек чини своје

, да је правда нешто практично,

што се примењује и према другима, а не самоме себи;

Аристотел

каже да је праведно

све оно што ствара и одржава срећу уопште

, а правду

назива

савршеном врлином

(јер ко је поседује, може је применити према другима, а не само

према самоме себи, за разлику од других врлина); хабитус (она најбитнија особина) правде јесте

унутрашње морално држање од кога потичу праведна дела

; он такође поставља и услове ради

ближег одређења праведности: (1) она се врши свесно – дакле, након промисли о томе да ли је
нешто праведно; (2) вршилац је сам тако одлучио – а није присиљен на такав чин; и (3) да се то
дело остварује чврсто и непоколебљиво

Цицерон

сматра да је правда душевна склоност да се

свакоме да његово

, а

Улпијан

на то додаје да је то

постојана и непрестана воља

да се свакоме да

оно што му

по закону припада;

праведност се састоји од три елемента:

поштено живети, не вређати

другога, дати сакоме шта му припада.

Тома Аквински

говори о праведности као општој врлини усмереној на друге, односно

излаже Аристотелову теорију кроз призму хришћанства.

Када је у питању праведност као

врлина судије

, проф. Баста прво говори да

ићи судији

значи ићи правди

и истиче да судија не представља само уста закона, да само понавља закон, већ

да он јесте и треба да буде жива праведност. Законски оквири се постављају довољно широко, да
судија   може   наступити   као   праведник   и   чувар   правде   (а   овде   можемо   говорити   о   касније
објашњеном   односу   правде   и   правичности,   односно   о   правичности   као   правди   појединачног
случаја – оквири су постављени широко баш да би судија то једно опште правило могао да
прилагоди   конкретној   ситуацији).   Проф.   Баста   на   крају   наводи   неке   особине   судије   које   су
неопходне:

непристрасност

уравнотеженост

одмереност

упорност

(у смислу да упорно и стално

спроводи правду),

искуство

(јер не може човек са мало искуства да довољно добро сагледа

ситуацију о којој треба да суди),

честитост

, и, на крају, као најбитнију –

правдољубивост.

2. Аристотел – о правди и правичности

Своје схватање праведности, Аристотел излаже у V књизи Никомахове етике. Праведност он
схвата у

ширем

и у

ужем

смислу.

 У

ширем

смислу, праведност је везана за

законодавство

, па је тако оно што је законом

одређено, истовремено и правично, док је неправедно оно што је противзаконито.
Овако схваћена праведност јесте потпуна врлина, али у практичној примени. Јер, врлина уопште
означава морално стање (средине између два порока: недовољности и прекомерности), док се
праведност

испољава у друштву

: изражава се у односима међу људима, тачније: према другоме, и

по томе се разликује од врлине.
Аристотел каже: праведност и врлина су у ствари идентичне, али начин њиховог испољавања није
исти, него она која се испољава у односу на другог, то је праведност, а она која је само морално
стање, то је врлина.

Међутим, главно Аристотелово интересовање усмерено је на праведност у

ужем

смислу, која је

део ове праведности у ширем смислу. У ужем смислу, праведност се дели на три врсте:
1)

дистрибутивна правда

корективна правда

реципроцитет

Све три подврсте одређене су као извесне врсте

једнакости

, односно,

пропорције (аналогије)

, али

у различитом смислу

дистрибутивна правда

– односи се на дистрибуцију части и богатства међу грађанима полиса; и

нужно се тиче односа који постоји између две особе, поводом две ствари. А састоји се у томе да се
добро има расподелити сходно

заслузи

особе.

У складу са државним уређењем, и принцип заслуге, то јест дистрибуције биће различит: у
демократији слобода је стандард, у олигархији богатство или племенито порекло, у аристократији
– врлина.
Пропорција која одговара овом типу правде јесте тзв.

геометријска пропорција

, која укључује 4

члана: две особе и два добра; ако су А и Б особе, а Ц и Д добра (богатство, част), онда, ако је:
А : Б = Ц : Д, онда
А : Ц = Б : Д, па према томе:
(А + Ц) : (Б + Д) = А : Б
односно, правда се састоји у томе да се оствари средина или права мера између давања А-у више
од онога што је његов део и давања Б-у више од онога што је његов део.
Иначе је реч о расподели богатства и части, то јест земље и титула у Грчком полису – треба да се
додељују према заслузи.

корективна правда

– служи за регулисање послова, односно трансакција, и то:

добровољних

(куповина, продаја, залагање, улагање, изнајмљивање,…) и

недобровољних

(крађа,

прељуба, прављење отрова, подвођење, убиство, злостављање, пљачка, клевета,… - преступи и
злочини). Разлика се прави у односу на основ, тј. порекло пословног односа: сви добровољни
послови имају порекло у одлуци по слободној вољи, то јест: особа која је претрпела неправду ушла
је својом вољом у пословни однос.
Смисао корективне правде састоји се не у томе да казни, већ да пружи одштету, одн. надокнаду
штете, што се догађа према правилу

аритметичке средине

: одузети од стране која се окористила

тачно онолико колико се окористила, и вратити то оштећеној страни, чиме се успоставља управо
аритметичка средина.

Коначно, Аристотел приступа решавању једног врло важног питања: питање

унутрашње

природе правде

. Јер праведно се не састоји само у остваривању средине или пропорције, већ

претпоставља извесно

стање свести

код свог извршиоца. Атрибут праведног односно

неправедног може се приписати само тамо где се радња врши својом сопственом вољом. – где је
реч о принуди, ту не може бити говора о томе да је радња неправедна, или праведна; односно, чак
и да то јесте случај, поклапање је само случајно.
Да ли је једна  радња праведна  или  не, одређује се  најпре  у односу  на то да ли је учињена
хотимице, са свешћу, и то у погледу : према коме је почиња, чиме је почињена (средство) и на који
начин. Тек ако су извршиоцу позната сва три ова фактора, његов чин се може окарактерисати као
праведан или неправедан.
У   вези   са   тим,   Аристотел   наводи   неколико   могућих   типова   оштећења,   односно   почињене
неправде:
1)

из незнања

– када неко нешто учини не знајући кога или чега се његов чин тиче, ни којим

средствима ни са каквим циљем је то учинио: неко нпр. није мислио да гађа или не то лице или не
тим оруђем или не са том намером…
2)

несрећан случај

– ако се неко оштети против предвиђања извршиоца

грешка

– радња се није догодила против могућег предвиђања, али јесте без лоше намере;

то је тзв. преступ из нехата, који настаје када је узрок кривице у извршиоцу, а несрећа је када узрок
долази од споља
4)

у афекту, страсти

– ако неко повреди туђе право свесно, али без претходног размишљања

са предумишљајем

– само то је у правом смислу неправда

 кад неко намерно некоме шкоди, он поступа неправдено; исто тако је праведан човек само онај
ко намерно и добровољно тако поступа.

Праведно и правично

Правично је у суштини

исто

што и праведно, али не у смислу позитивног закона, него као

корекција

позитивног права. Сваки закон представља једну

општу одредбу

, а има много

појединачних   случајева   који   не   могу   бити   третирани   праведно   према   једној   таквој   уопштеној
одредби.
                         У таквим случајевима, закон прибегава решењу које би задовољило већину случајева,
знајући добро у чему је пропуст. Па ипак он зато није ништа мање у праву, јер пропуст није у закону
или у законодавцу него у природи ствари.
           Чим се појави такав јединствен случај о коме закон говори само уопштено, а који се не може
свести под уопштену одредбу, онда је сасвим правилно да се пропуст

допуни и исправи

онако како

би то учинио и сам законодавац када би био присутан и како би и законом одредио да је могао да
предвиди дотични случај.
Стога је правично у неку руку и више од праведног, оно је боље од законског права које има
пропусте због своје уопштене формулације. Према томе,

суштина правичног

је да исправља закон

тамо где је он због своје уопштености, непотпун.
Сходно томе, одређено је и ко је правичан човек: онај ко свесно тражи и спроводи правично и
ко у својим законским потраживањима не тера мак на конац макар и на штету другога, него је
склон да попусти мало и тамо где има закон на својој страни. Таква одлука зове се

правичност

У праведно спада пре свега оно што је законом одређено у сагласности са врлином у
најширем смислу.

3. Џон Стјуарт Мил – О вези између праведности и корисности

Џон Стјуарт Мил (1806 - 1873.)

био је британски филозоф, емпириста и социјални

реформатор.   Сматра   се   најутицајнијим   филозофом   19.   века   на  енглеском   говорном   подручју.
Његов допринос се нарочито истиче на пољу класичног либерализма и политичкој економији. Био
је присталица утилитаризма, етичке теорије коју је развио Џереми Бентам.  Пред крај живота био
члан   парламента.   Његов   есеј   „О   слободи“   први   на   српски   језик   превео   краљ   Петар  I
Карађорђевић.

Своје излагање почиње покушајем да утврди

у чему се састоји

специфичан карактер

(не)праведности

– да ли постоји неки

квалитет који се обично приписује

свим врстама

понашања која су означена као неправедна. Наводи да се

неправедним сматра

(1) када некога

лишимо законског права

(с тим што то право можда и није требало да му припада, можда је у

питању рђав закон), (2) када га лишимо

моралног права

, (3) када неко

добије нешто што не

заслужује

(било до добијање добра или зла), (4) бити

вероломан

(у смислу неиспуњавања

обећања, мада је ово релативно јер можемо да не испунимо неко обећање на основу неке јаче
обавезе) и (5) бити

пристрасан

(привилеговати једну особу у односу на друге).

Даље, Мил говори о

односу једнакости и праведности

, тврдећи да једнакост улази у појам

праведности – једнакост је диктат праведности, сем кад постоје случајеви који захтевају
неједнакост –

према једнакима једнако, а према неједнакима неједнако у мери у којој су

неједнаки

. Говори да се са праведношћу често повезује и појам ''

шта је у очима других људи

''',

односно да је праведно оно за шта већина сматра да јесте, с тим што напомиње да се може и то
другачије схватати (на пример, за једне је праведно 'свима једнако', за друге 'највише за оне
којима је најпотребније' и сл.)
Говори да осећање праведности има јако битан састојак, а то је

жеља за кажњавањем

, а та жеља

извире из импулса за самоодбраном и из осећања симпатије, што нам говори да осећање
праведности представља

природно осећање одмазде/освете и нема ничег моралног у себи

Надаље се бави етимологијом речи 'правда' и закључије да скоро по правилу проистиче из

речи право, у смислу позитивног закона; закони би требало да буду засновани на моралном
закону, али треба имати у виду да то није увек случај и да постоје рђави закони, те увек треба

пре

поштовати морални закон него позитивни

Такође је битно направити разлику између

потпуних обавеза

(оне које претпостављају

право неког другог – дуг и потраживање) и

непотпуних-моралних обавеза

(оне које не

претпостављају право другога да то захтева од нас – нпр. када не чинимо доброчинства, ми
поступамо неморално, али не и неправедно, јер тај неко нема право од нас то да захтева)

Што се тиче

односа праведности и корисности

, Мил сматра да су поступци морално

исправни у мери у којој имају тенденцију да

доприносе највећој могућој срећи највећем могућем

броју људи

, те корисност предлаже као критеријум за процену морално исправног, а корисно је

оно што максимизује срећу, односно задовољство (имати у виду да нису сва задовољства иста –
задовољство духа и интелекта су далеко битнија од задовољства тела).