1.Pojam i prava industrijske svojine
Pravo industrijske svojine ja pravna grana intelektualne svojine koja sadrži pravne
norme kojima se regulišu društveni odnosi ekonomskog korišćenja proizvoda ljudskog duha u
oblasti privrede.
Predmet zaštite prava industrijske svojine je industrijska svojina pod kojom se
podrazumevaju proizvodi ljudskog duha koji su podobni za primenu pri obavljanju privredne
delatnosti (proizvodnja i prodaja robe i pružanje usluga na tržištu).Industrijska svojina se ne
odnosi samo na industriju i trgovinu u pravom smislu te reči, već i na granu poljoprivrednih i
ekstraktivnih industrija i na sve fabrikovane ili prirodne proizvode (vina,žitarice...)
Osnovni smisao prava industrijske svojine je podsticanje tehničko-tehnološkog i uopšte
privrednog razvoja,kao i uređenje konkurentskih odnosa privredno-pravnih subjekata na
osnovu društveno-moralnih i razvojno prihvatljivih kriterijuma.
Podsticanje naučno,tehničko-tehnološkog i time privrednog razvoja se putem prava
industrijske svojine postiže, pre svega, pravnom zaštitom duhovnog stvaralaštva,čime se
obezbeđuje pravna sigurnost u ekonomskom iskorišćavanju proizvoda ljudskog duha u oblasti
tehnike, industrije i poslovanja.
Treba napomenuti da dostignuća savremene nauke ovaploćena u tehničkom progresu,
odnosno izražena u neprekidnom procesu usavršavanja postojećih i konstruisanju novih
sredstava za rad, korišćenja obnovljivih izvora energije kao i iznalaženja novih formi
organizacije i upravljana proizvodnjom postaju daleko najvažniji činioci ekonomske efikasnosti
proizvodnje.Kao takvim naučno-tehničko-tehnološkim radom utiče se na reindustrijalizaciju
privrede odn.kvaltativnu izmenu privredne strukture, bolju iskorišćenost sirovina, smanjenje
utrošaka neobnovljivih izvora energije..
U pravu industrijske svojine vidljivo je preplitanje privatnog i javnog interesa, koji se
ogleda u tome da stvaralac industrijske svojine odn. sticalac želi da zadrži za sebe sve koristi od
industrijske svojine, dok je u javnom interesu da koristi od privredne primene uživaju svi. Zbog
toga je u savremenom pravu postignut kompromis između privatnog i javnog interesa koji je
izražen na način da se opštem privrednom razvoju doprinosi tako što nakon protoka roka
pravne zaštite, dobra industrijske svojine postaju opštedruštvena dobra čije je ekonomsko
iskorišćavanje
ex lege
dozvoljeno drugim pravnim licima.
Pravom industrijske svojine regulisane su tri grupe društvenih odnosa i pojava i to:
1.Pravni odnosi i pojave povodom stvaralačkog rada tehničkog karaktera,odnosno
proizvodi ljudskog duha koji se primenjuju u zanatskoj i industrijskoj proizvodnji,u koji
spadaju:
a) pronalasci (uklučujući i pronalaske biljnih sorti) i b) topografije integrisanih kola
2.Pravni odnosi i pojave povodom stvaralačkog rada na kreiranju dobara kojima je
funkcija razlikovanje roba i usluga iste ili slične vrste prazličitih privredno-pravnih
subjekata.To su znakovi razlikovanja, kojima se proizvodi individualizuju i čine uočljivim
potrošačima.
3. Pravni odnosi i pojave kojima se reguliše istupanje i odnosi među subjektima tržišne
utakmice.( u ovu grupu spada suzbijanje nelojalne konkurencije).
Pravna ovlašćenja isključivog ekonomskog korišćenja dobara industrijske svojine su
sadržana u subjektivnim pravima industrijske svojine, ato su:
1) Patent
- je subjektivno pravo industrijske svojine na pronalazak
2) Mali patent
- je subjektivno pravo industrijske svojine na pronalazak nižeg inventivnog
nivoa
3) (pravo na) Žig
- je subjektivno pravo industrijske svojine na robni ili uslužni znak
4) Pravo na industijski dizajn
- je subjektivno pravo industrijske svojine na tvorevinu
estetskog oblikovanja koji se može preneti na industrijski ili zanatski proizvod
5) Pravo na oznaku geografskog porekla
- je subjektivno pravo industrijske svojine na
korišćenje geografskog porekla proizvoda u privrednom prometu
6) Pravo na topografiju
- je subjektivno pravo industrijske svojine na trodimenzionalni
prikaz rasporeda elektronskih elemenata
Zajedničke osobine subjektivnih prava:
- To su nematerijalna dobra (duhovna dobra),primenljiva u obavljanju privredne
delatnosti u pogledu kojih je propisano da su zaštitni objekt subjektivnih prava
industrijske svojine.
- To su prava koja su imovinske prirode jer se mogu materijalizovati, odnosno za predmet
imaju dobro koje može biti predmet pravnog prometa
- Ona sadrže karakteristike kako ličnih tako i imovinskih subjektivnih prava, čineći grupu
posebnih subjektivnih građaskih prava
sui generis
- Sva prava sa stiču u posebnom upravnom postupku sprovedenom od strane nadležne
uprave, ali pokrenutim na inicijativu stranke
- Građanskosudska zaštita imalaca prava industrijske svojine preuštena su dispoziciji
titulara
- Subjektivna prava su apsolutna, njima se deluje
erga omnes
odn.prema svima, i to tako
što se od svih drugih zahteva da se uzdrže od ometanja titulara u ostvarivanju pravnih
ovlašćenja koja iz subjektivnih prava industrijske svojine proishode
- Titular svojine je jedino ovlašćen na isključivo ekonomsko iskorišćavanje zaštićeog
intelektualnog dobra.Ovo ovlašćenje je teritorijalno (na teritoriju država čiji su nadležni
organi uprave priznali subjektivno pravo industrijske svojine) i vremenski (određeno
rokom trajanja prava koja su priznata titularu) ograničeno
- Imovinsko-pravna ovlašćenja su prenosiva
inter vivos i mortis causa
2. Izvori prava industrijske svojine
Domaći izvori prava :
1) Ustav
2) Zakon:
a) Zakoni kojima se regulišu uslovi,postupak,sadržaj,obim,trajanje,građanskopravna
zaštita i druga pitanja od neposrednog značaja za svako pravo industrijske svojine
ponaosob:
- Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine
- Odredbe o ugovoru o licenci iz ZOO
- Odredbe o suzbijanju nelojalne konkurencije iz Zakona o trgovini
- Zakoni o ratifikaciji međunarodnih konvencija
b)Zakoni koji se primenjuju u postupcima ostvarivanja i zaštite subjektivnih prava
industrijske svojine kojima zaštita industrijske svojine nije primaran predmet regulisanja
(Zakoni kojima se reguliše opšti upravni postupak, upravni spor, naknada štete...)
3) Podzakonski akti – Uredbe kojima se regulišu pojedini elementi pravnih postupaka za
priznanje subjektivnih prava industrijske svojine (prijava za priznanje prava,registara,
isprava koje se izdaju nosiocima prava ...) :
Pored ovih izvori prava i industrijske svojine su i :
Svetska organizacija za zaštitu intelektualne svojine čiji je generalni direktor ujedno i najviši
funkcioner čija je dužnost da saziva i predsedava skupštinom ) .
Osim organizaciono pravnih normi,Pariska konvencija sadrži:
-procesno-pravne norme koji se odnose na postupak pristupanja konvenciji
- pravne norme koji se odnose na pravni položaj pravnih i fizičkih lica pripadjućih
državama članica kada se pojave kao subjekt pravnih poslova vezanih za prava industrijske
svojine na teritoriji druge države članice.
Pariska konvencija se zasniva na dva načela:
1)
načelo nacionalnog tretmana
– prema ovom načelu svaka država članica Unije je
obavezna da u pogledu zaštite industrijske svojine pruži „pripadnicima bilo koje druge države
članice Pariske unije ista prava koja imaju i domaći državljani.Ovo konkretno znači da će
strana pravna i fizička lica imati u drugoj zemlji članici unije mogućnost korišćenja istih
zakonskih sredstava protiv svake povrede nanesene njihovim pravima industrijske svojine, kao
i domaći pravni subjekti,pod uslovom ispunjenja svih formalnosti koji su kao uslov za
ostvarenje i zaštitu prava pred domaćim državnim organima propisani za sve bez obzira na
državljanstvo. Sa pripadnicima države članice unije su izjednačeni pripadnici zemalja koje ne
pripadaju uniji, a koji borave ili imaju stvarna i ozbiljna industrijska postrojenja na teritoriji
jedne od zemalja unije. Nedostatak pravne zaštite propisane domaćim zakonodavstvom za
državljane unije nadoknađuje se principom minimalnih prava.
2)
načelo minimalnih prava
– Svaka država članica Unije je dužna da prizna prava koja
su propisana Pariskom konvencijom,ta prava se nazivaju minimalnim pravima i to su :
a) pravo međunarodnog prvenstva – prema kojem podnosilac prijave za zaštitu
industrijske svojine na osnovu prve prijave koja je podnesena u jednoj od država članice
Pariske unije ima pravo da u propisanom roku prvenstva (za sticanje patenta i korisnog modela
– 12 meseci,a za žigove,uzorke i modele – 6 meseci) podnese prijavu za isti predmet zaštite u
bilo kojoj drugoj državi članici unije, s tim da se uzima kao da je potonja prijava podnesena
istog dana kad i ona prva
b) nezavisnost patenta
c) naznačenje imena pronalazača
d) pravo na pronalazak
e) uvoz patentiranih proizvoda od strane nosioca patenta
f) rok tolerancije,stavljanja oznake ili napomene o patentu ....
Pariskom konvencijom nije uređen čitav niz izuzetno važnih pitanja prava industrijske
svojine ili je to urađeno načelno uz prepuštanje konkretizacije državama ugovornicama.
4.Konvencija o osnivanju Svetske organizacije za intelektualnu svojinu
Konvencija o osnivanju Svetske organizacije za intelektualnu svojinu je univerzalna
međunarodna konvencija potpisana u Štokholmu 14 jula 1967.godine, a dopunjena dodatnim
amadmanima 28.septembra 1978.godine.
Konvencijom je osnovana Svetska organizacija za intelektualnu svojinu, koja je 1974.
godine postala specijalizovana agencija OUN-a.
Konvencija je značajna po tome što sadrži katalog proizvoda ljudskog duha i interesa
zaštićenih pravom intelektualne svojine (književna,umetnička i naučna
dela,pronalasci,trgovačka imena,zaštita od nelojalne konkurencije...)
Članicom Svetske organizacije za intelektualnu svojinu može postati bilo koja država
članica Pariske ili Bernske u Unije kao i država koja nije članica nijedne od pomenutih, pod
uslovom da članica OUN-a, Međunarodne agencije za atomsku energiju ili Statuta Međunarodog
suda pravde .
Pored ugovornih odredaba koje se odnose na stupanje na
snagu,rezerve,izmene,otkazivanje i druge procesno-pravne institute vezane za samu
Konvenciju, ova mahom sadrži organizaciono-pravne norme i odredbe finansijsko pravne
prirode.
Uloga Svetske organizacije za intelektualnu svojinu je da: unapređuje mere zaštite
intelektualne svojine u svetu, usklađuje nacionalna zakonodavstva iz oblasz zaštite
intelektualne svojine, obavlja i podstiče proučavanje u ovoj oblasti i dr.
Buduća nasojanja WIPO su pojednostavljenje i poboljšanje procedura za međunarodnu
zaštitu intelektualne svojine kako bi se upotreba postojećih svetskih sistema zaštite
intelektualne svojine učinila privlačnijom,prostijom i manje skupom za stvaraoce, a
istovremeno delotvornijom, pogotovo kroz upotrebu najnovijih informatičkih tehnologija.
5.Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS)
Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine,uključujući i trgovinu
krivotvorenom robom je univerzalni međunarodni ugovor usvojen 15 aprila 1994. godine na
završnom zasedanju Komiteta za trgovinske pregovore.
Države ugovornice Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine su
članice Svetske trgovinske organizacije (WTO),odnosno nijedna zemlja koja ne prihvati TRIPS
ne može postati članicom WTO.
Cilj zaključenja sporazuma je unapređenja tehnoloških inovacija i transfera tehnologije
na obostranu korist stvaralaca i korisnika tehnološkog znanja i to na način kojim se podstiče
socijalna i ekonomska dobronit i uravnoteženje prava i obaveza.
Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine se zasniva na principima
nacionalnog tretmana i najpovlašćenije nacije.
Predmet sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine su zaštita i
primena prava intelektualne svojine pod kojima se u smislu ove konvencije
podrazumevaju:autorsko i srodna prava,žigovi geografske oznake, industrijski modeli i
uzorci,patenti i šeme ... . Sporazumom se reguliše i sprovođenje prava intelektualne svojine u
građanskom i upravno-sudskom postupku, krivično pravna zaštita i zaštita intelektualne
svojine na državnoj granici.
Prihvatanjem razlika u ekonomskoj razvijenosti država uslovljena je mogućnošću da
slabije ekonomski razvijena države mogu odložiti primenu sporazuma za četri,a najmanje
razvijene za 10 godina.
U vezi sa realizacijom sporazuma osnovan je Savet za trgovinske aspekte intelektualne
svojine čiji je zadatak davanje konsultacija državama članica u primeni istog kao i rešavanje
sporova između samih država članica.
6.Pojam i istorijski razvoj patentog prava
Patento pravo je grana prava industrijske svojine koja sadrži pravne norme kojima se
regulišu odnosi privrednog iskorišćavanja pronalaska.
Patentim pravom podstiče se naučni,tehnički i uopšte privredni razvoj tako što se
inovatorima garantuje isključivost u realizaciji i pribiranju ekonomskih koristi od rezultata
inoviranja,čime im se omogućava do nadoknade troškova koji su imali u toku stvaranja ili
pribavljanja nove tehnologije i ostvare primerenu zaradu od njene komercijalne upotrebe.
Iako je kraljevina Srbija bila potpisnik Pariske deklaracije prvi pravni akt kojim se
regulisala zaštita pronalaska bila je Uredba o zaštiti industrijske svojine (1920) ,kojom je
izvršena unifikacija ove pravne materija na teritoriji cele kraljevine.
Prvi zakon je bio Zakon o zaštiti intelektualne svojine (1922), koji je noveliran 1928 i
važio je do kraja rata. 1948 godine donet je Zakon o pronalascima i tehničkim unapređenjima,
kojim je regulisano da patentnu zaštitu uživaju samo inostrani pronalazači, dok su domaći
dobijali pronalazačko svedočanstvo, a isključivo pravo iskorišćenja pronalaska pripadalo je
državi ( po ugledu na SSSR). Zakonom iz 1960 kao jedini pravni oblik zaštite pronalaska je bio
predviđen patent. Zakonom o zaštiti pronalaska,tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja
(1981), ova oblast je regulisana na krajnje restriktivan način,gde su iz patentne zaštite bili
izuzeti pronalasci: hemijskih proizvoda, legura, farmaceutskih i prehrambenih proizvoda...
Ovaj zakon nije bio podsticajan pa je 1990 godine u dva navrata izvršena njegova ravizija,
patentna zaštita je produđena na 20 godina a nabrajanje pronalazaka izuzetih od pravne zaštite
izuzetno skraćeno. Ova revizija je samo bila osnov za donošenje novog Zakona o patentima
(1995) kojim je pored patenta uvedena mogućnost sticanja malog patenta po ugledu na korisni
model iz uporednog patentnog prava. Ovaj Zakon je ostao na snazo do usvajanja Zakona o
patentima i 2004 godine.
7.Izvori Patentnog prava
I. Domaći Izvori Patentnog prava
1) Zakon o patentima (2004)
2) Uredba o postupku za pravnu zaštitu pronalaska (2004)
3) Uredba o načinu,postupku i merama zaštite
I. Međunarodni Izvori Patentnog prava
1) Ugovor o saradnji u oblasti patenta (1970)
2) Sporazum o saradnji i proširenju (1994)
3) Strasbuški sporazum o međunarodnoj klasifikaciji patenta (1971)
4) Ugovor o patentnom pravu
Ugovor o saradnji u oblasti patenta (1970) – Predmet USP-a je regulisanje postupka radi
sticanja patenta za pronalazak, pronalazačkog svedočanstva, svedočanstva o korisnosti,
korisnog modela, dopunskog patenta ili svedočanstva, dopunskog pronalazačkog svedočanstva
ili dopunskog svedočanstva o korisnosti u više država na osnovu jedne međunaroodne prijave.
Zaključenjem Ugovora o saradnji u oblasti patenta osnovana je Međunarodna unija za
saradnju u oblasti patenta (čine je 142 zemlje), kao međuvladina organizacija za saradnju u
oblasti podnošenja patentnih prijava, rešerša i ispitivanaja prijava za zaštitu pronalazaka, kao i
za pružanje posebnih tehničkih usluga.
Najveći značaj sporazuma je pre svega što je njime učinjen krupni korak u dalljem
razvoju međunarodne zaštite pronalazaka kao i činjenica da je njime propisano da je jednom
prijavom moguće tražiti priznaje u više zemalja.
Konvencija o Evropskom patentu (1973) – njime je ustanovljen nadnacionalni sistem
patentno-pravnih normi kojima se raguliše postupak priznanja (evropskih) patenata podobnih
da proizvedu neposredno pravno dejstvo u svim državama ugovornicama.
