Pravo intelektualne svojine

1

1.POJAM PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE I VRSTE 

ZASTICENIH INTELEKTUALNIH DOBARA

Pravo intelektualne svojine je zajednicki naziv za nekoliko pravnih grana, one su svrstane u : 

-autorsko pravo i srodna prava 

-pravo industrijske svojine

Autorsko pravo i srodna prava obuhvataju: autorsko pravo, pravo interpretatora, pravo proizvodjaca 

fonograma, pravo proizvodjaca videograma, pravo proizvodjaca emisije, pravo proizvodjaca baze podataka, 

pravo prvog izdavaca slobodnog dela i pravo izdavaca stampanih izdanja na posebnu naknadu.Pravo 

industrijke svojine obuhvata: patentno pravo, pravo ziga, pravo zastite oznake geografskog porekla, pravo 

zastite industrijskog dizajna, pravo zastite topografije integrisanog kola, pravo zastite biljne sorte, pravo 

suzbijanja nelojalne konkurencije i poslovna tajna. –Sto bi cinilo pravo intelektualne svojine u objektivnom 

smislu.Subjektivno pravo intelektualne svojine podrazumeva pravnu vlast koju odredjeni subjekt crpi iz normi 

grane objektivnog prava intelektualne svojine. 

Nit koja sustinski povezuje ove grane prava jeste : nematerijalni karakter predmeta zastite i ekonomska 

funkcija koja obezbedjuje da subjekt zastite prisvaja materijalnu korist od privredne eksploatacije predmeta 

zastite i to u uslovima iskljucenja konkurencije. Pa prema tome pravo intelektualne svojine regulise odnos 

prisvajanja nematerijalnih dobara, pri cemu se on uglavnom svodi na prisvajanje ekonomske vrednosti od 

koriscenja nematerijalnih dobara. Postoje shvatanja koja negiraju koncept prava intelektualne svojine, i ona 

imaju 2 izvora : fiksiranje za stvarnopravnu svojinu kao jedini moguci pravni model prisvajanja koji je 

neadekvatan za prisvajanje nematerijalnih dobara; drugi je mesavina pravnofilozofskog i pravnopolitickog 

stave po kojem pravno prisvajanje nematerijalnih dobara sprecava razmenu ideja ili na drugi nacin ugrozava 

kulturni razvoj.Sustina prava intelektualne svojine i jeste u distanciranju od stvarnopravne svojine i 

uspostavljanju zasebne pravne konstrukcije koja odgovara posebnostima nematerijalnih dobara.Potrebno je 

poci od drzavine kao faktickog odnosa prisvajanja materijalnog dobra i nematerijalnog dobra. Drzanje stvari je 

iskljucivi odnos izmedju drzaoca i stvari i na osnovu drzavinskog odnosa stvar se moze ekonomski 

iskoriscavati.Ova pravna konstrukcija nije primenljiva za nematerijalna dobra, jer drzavina na takvom dobru 

nema nuzno iskljucivi karakter.Drzalac nematerijalnog dobra je svako ono lice koje ima znanje ili neometan 

pristup znanju o tom dobru. Broj lica koja imaju drzavinu na nematerijalnom dobru se siri putem komunikacije 

izmedju ljudi, pa pravo intel.svojine uspostavlja sistem zabrane svim licima, osim nosiocu prava da se tim 

dobrom sluze u ekonomskom smislu.Za razliku od stvarnopravne svojine nosilac subjektivnog prava 

intelektualne svojine ne moze nikoga spreciti da drzi nematerijalno dobro, vec mu moze zabraniti da se tim 

dobrom koristi. Pravo intel.svojine ima kompromisan karakter: ono je u funkciji zastite subjkata koji investiraju u 

svaranje intelektualnih dobara, s tim da su nacin i mere takvi da podsticu razvoj.Predmet zastite u pravu 

intelektualne svojine nisu sva nematerijalna dobra vec samo odredjene vrste nematerijalnih dobara, uslovi pod 

kojima su takva dobra predmet zastite propisani su zakonom i vrlo su restriktivni, sadrzina zastite usmerena je 

na radnje privrednog koriscenja zasticenog nematerijalnog dobra, a zastita ima raznovrsna ogranicenja ciji je 

cilj da se i trecim licima olaksa koriscenje zasticenog nematerijalnog dobra ukoliko je to u opstem 

interesu .Sloboda koriscenja tudjih nematerijalnih dobara na slobodnom konkurentskom trzistu je dominantan 

princip, uz zabranu ili ogranicenje ako je tako propisano u zakonima koji uredjuju oblast prava intel.svojine.

Vrste zasticenih intelektualnih dobara –tvorevine, pseudotvorevine i oznake 

Tvorevine –nematerijalne kreacije individualnog ljudskog duha.To su intelektualna dobra koja su rezultat 

duhovnog stvaralastva kao psihickog procesa za koji je sposoban samo covek. Moguce je izvrsiti njihovo 

gradiranje prema meri osobenog pecata koji na vrstu tvorevine ostavlja licnost stvaraoca, pa prema tome 

najosobenije tvorevine su autorska dela.One su u najvecoj meri izraz licnosti stvaraoca, prilikom stvaranja 

autor ima skoro neogranicenu slobodu. Audorsko delo odrazava individualne crte autorovog duha sto nalazi 

izraz u originalnosti.Slede interpretacije.Najvece ogranicenje slobodi interpretatora jeste autorsko delo koje je 

predmet interpretacije. One predstavljaju licno tumacenje autorskog dela od strane interpretatora (pevac, 

muzicar, glumac).Pronalazak karakterise mali osobeni pecat koji na njega ostavlja licnost stvaraoca, jer je 

stvaralastvo u oblasti pronalazastava uslovljeno: objektivnim zakonima ( ni jedno resenej ne moze biti izvan 

okvira prirodnih zakona) i pronalasci sluze zadovoljenju nezadovoljenih prakticnih ljudskih potreba. 

Pseudotvorevine-intelektualna dobra koja nastaju kao plod ili funkcija privredne delatnosti odredjenog subjekta, 

fizickog ili pravnog lica.Tu spadaju fonogrami, videogrami, emisije i baze podataka. To su intelektualna dobra 

koja su rezultat privredne aktivnosti koju obavljaju najcesce pruducentske kuce u oblasti kulturne industrije.

Oznake-intelektualna dobra koja sluze za obelezavanje robe ili usluga u prometu. Razlikuju se robne marke i 

oznake geografskog porekla proizvoda.Robna marka se u nasem pravu zove znak i stiti se zigom, a oznaka 

geografskog porekla se stiti pravom zastite oznake geografskog porekla. Uz pomoc oznake potrosaci 

identifikuju proizvode, usluge i razlikuju ih od istovrsnih proizvoda, i usluga drugih ponudjaca na trzistu. 

2

Grane prava is koje za predmet zastite imaju tvorevine ustanovljavaju pored imovinskopravnih ovlascenja i 

licnopravna ovlascenja zasticenog subjekta. Lice je ovlasceno da zabrani drugima da privredno koriste tu 

tvorevinu i da stiti svoje licne interese u vezi sa njom.Pravo intelektualne svojine je iskljucivo i apsolutno pravo. 

2.AUTORSKO DELO KAO PREDMET AUTRSKOPRAVNE 

ZASTITE 

Predmet autorskopravne zastite je autorsko delo. Autorsko delo je ljudska tvorevina koja ima duhovni sadrzaj, 

odredjenu formu i koja je originalna.

Ljudska tvorevina-delo je ljudska tvorevina ako ga je covek stvorio svojim radom.Tvorevina ne moze biti nesto 

sto je prethodno postojalo, pa ga je  pojedinac pronasao, zabelezio… Tvorevina je autorsko delo jedino ako je 

nacini covek.Dela koja su stvorena aktivnoscu zivotinje, uredjaja, nisu tvorevine u smislu autorskog prava.

Duhovni sadrzaj-covek kao duhovno bice deluje i stvara sa odredjenim ciljem i smislom, pa prema tome 

autorsko delo ima duhovni sadrzaj.Autorsko delo proizlazi iz ljudskog duha i obraca se ljudskom duhu.U 

socioloskom smislu autorsko delo je drustvena tvorevia koja je sredstvo komunikacije izmedju ljudi. Duhovni 

sadrzaj mora doci do izrazaja u samom delu, komunikacija koju autorsko delo uspostavlja izmedju ljudi mora 

biti neposredna, zasnovana na smislu i znacenju koji su imanentni samom delo. 

Odredjenost forme-intelektualno stvaralastvo obicno zapocinje relativno nejasno i fluidnom idejom, racionalno 

–emocionalnim duhovnim sadrzajem koji tokom kreativnog procesa dobija sve konkretnije obrise, a na kraju 

postaje uoblicen cime se autoru omogucava da taj duhovni sadrzaj ispolji, saopsti drugim ljudima. Uoblicenost 

duhovnog sadrzaja ima karakter forme autorskog delai daje tom delu identitet.Autorsko delo see zahvaljujuci 

tome odvaja od licnosti autora i postaje podobno za komunikaciju i privredno koriscenje. Forma autorskog dela 

je odredjeni raspored znakova koji ljudi koriste u svojoj komunikaciji.

Originalnost-autorsko delo mora biti originalno, sto podrazumeva individualnost, tj jedinstvenost dela.Izvor 

originalnosti autorskog dela nalazi se u licnosti autora.Jedno delo je originalno ako je razlicito od svih 

postojecih dela, medjutim originalnost i razlicitost nisu isto.Postojanje originalnosti zavisi i od vrste dela.Ima 

oblasti ljudskog stvaralastva u kojima postoji prostor originalne tvorevine ali je on mali zbog odredjenih 

uslovljenosti.Sa stanovista autorskog prava originalna je svaka duhovna tvorevina koja nije rezultat:

-namernog, ili nesvesnog podrazavanja vec postojece kulturne bastine 

-intelektualnog rada koji je strogo determinisan spoljnim okvirima koji ne ostavljaju prostor za izrazavanje licne 

duhovne individualnosti onoga koji radi. 

U autorskom pravu nema znacaja: a li autorsko delo ima neku prakticnu svrhu, kome je namenjeno, da li se 

moze privredno iskoriscavati; kakav je njegov kvalitet; da li su njegovo objavljivanje i saopstavanje javnosti 

protivni zakonu; obim dela; kolicina vremena, novcanih izdataka i truda koji su utroseni za njegovo stvaranje. 

3.PODELA AUTORSKIH DELA I OBIM ZASTITE 

AUTORSKIH DELA 

Obim zastite-autorskopravna zastita odnosi se na originalne elemente jednog dela.Obim autorskopravne 

zastite za odredjeno delo determinisan je kolicinom originalnosti tog dela, sto je stepen originalnosti autorskog 

dela veci, autorskopravna zastita za to delo obuhvata veci krug slicnih dela.Obimom autorskopravne zastite 

nisu obuhvaceni neoriginalni elementi autorskog dela, tj oni koji se mogu smatrati opstim kulturnim dobroom 

kojim se svako sme slobodno sluziti.Izvan zastite ostaju i opste ideje, nacela, principi i uputstva koji su 

sadrzani u autorskom delu, i ne smeju biti monopolisani od strane nosioca autorskog prava na tom delu,vec 

moraju u interesu razvoja kulture biti slobodni za koriscenje. Izvan okvira autorskopravne zastite sui  nacin, stil 

i tehnika stvaranja dela.

Delovi autorskog dela-za autorsko pravo nije bitno da li je delo zavrseno ili nije, vec je bitno da li je to duhovni 

sadrzaj izrazen u odredjenoj formi koji poseduje dovoljan stepen originalnosti.U tom smilsu i delovi autorskog 

4

Neobjavljeno delo-delo koje nije izaslo iz privatne sfere autora, za cije postojanje javnost ne zna. To je delo 

koje je podobno za saopstavanje javnosti ali se autor ili njegov pravni sledbenik jos nije odlucio na taj cin. 

Neobjavljeno delo uziva punu autorskopravnu zastitu. Neovlasceno objavljivanje tudjeg neobjavljenog dela 

jeste povreda autorskog prava autora tog dela. 

Objavljeno delo-delo koje je ucinjeno dostupnim javnosti od strane autora ili njegovog pravnog sledbenika. To 

se svodi na odredjeni oblik javnog saopstavanja dela, pri cemu nije bitno da li i u kojoj meri je javnost doista 

prcipirala delo. Delo se moze objaviti samo jednom i jednom objavljeno delo se ne moze povuci u status 

neobjavljenog dela. Javnost cini krug ljudi koji nije unapred odredjen nip o velicini nip o sastavu. Delo je u tom 

smislu objavljeno ukoliko je saopsteno na priredbi na koju svako ima pravo pristupa, potpuno nezvisno od toga 

koliki je broj ljudi bio na toj priredbi i saznao delo. Javnost je antipod privatnoj sferi pojedinca.Privatnu sferu 

cine pojedinac i uski krug rodbine i prijatelja.Koriscenje autorskih dela u privatnoj sferi nije obuhvaceno 

dejstvom iskljucivih prava. Autorsko delo se moze uciniti pristupacnim javnosti kako saopstavanjem u 

bestelesnoj formi tako i stavljanjem u promet primeraka autorskog dela.U tom slucaju dovoljno je da primerci 

budu raspolozivi javnosti, nebitno je koliki je krug ljudi doista saznao delo tim putem.Objavljivanje autorskog 

dela je pravna cinjenica koja se priznaje bez obzira da li se dogodila u inostranstvu ili u domacoj drzavi. 

Objavljivanje dela moze nastupiti jedino ukoliko ga je izvrsio autor ili njegov pravni sledbenik. Pravne posledice 

koje se vezuju za status objavljenog dela odnose se na delovanje ogranicenja autorskog prava: treca lica 

mogu vrsiti pojedine radnje koriscenja autrskog dela bez obaveze placanja naknade samo pod uslovom da je 

delo vec objavljeno.U tom smislu za autora koji ne koristi svoje delo povoljnije je da to delo ima status 

neobjavljenog dela.Rok trajanja imovinskopravnih ovlascenja na autorskom delu ciji se autor ne zna racuna se 

u pojedinim slucajevima od objavljivanja dela. 

Izdato delo- delo koje je od strane autora ili njegovog pravnog sledbenika umnozeno i pusteno u promet u 

onolikom broju primeraka koji je dovoljan da namiri razumne potrebe javnosti. Razlika izmedju izdavanja i 

objavljivanja:  delo se moze izdati samo na jedan nacin-pustanjem u promet primeraka dela, dok se 

objavljivanje moze izvrsiti bilo kojim oblikom javnog saopstavanja dela.Delo se moze izdati vise puta, a objaviti 

se moze samo jednom.Izdato delo je nuzno i objavljeno delo, dok objavljeno delo nije nuzno i izdato.Ova dva 

cina se mogu poklopiti.Da bi se delo smatralo izdatim nije svejedno u kolikom je broju primeraka pusteno u 

promet. Taj broj mora biti dovoljan da namiri razumne i uobicajene potrebe javnosti. Mesto prvog izdavanja 

dela predstavlja jedan od kriterijuma za odredjivanje kruga lica koja su zasticena na osnovu Bernske 

konvencije o zastiti knjizevnih i umetnickih dela. 

5.SUBJEKT AUTORSKOG PRAVA 

Autor je fizicko lice koje je stvorilo dleo.Pravna lica ne mogu biti autori, duhovno stvaranje je psihicki proces. 

Jedno lice je autor bez obzira na njegovu volju da bude priznato i poznato kao autor, bez obzira na to da li i 

zasto ono krije svoje autorstvo iza anonimnosti ili pseudonima. Najcesce autor ne krije svoj identitet.Autor 

odredjenog dela je ono lice cije ime ili prepoznatljiv znak su navedeni na primercima dela ili prilikom javnog 

saopstavanja dela (oboriva pretpostavka).Autor ne moze to svoje svojstvo preneti na drugo lice. Akt stvaranja 

autorskog dela nije pravni posao, vec pravna cinjenica. Za sticanje svojstva autora nije potrebna polovna 

sposobnost (maloletna,umno bolesna lica mogu biti autori).Autor je izvorni nosilac subjektivnog autorskog 

prava. Svojstvo autora se ne moze preneti na drugog, ali moguce je da se odredjena ovlascenja iz 

subjektivnog autorskog prava ustupe ili prenesu drugome. Do toga dolazi na osnovu ugovora ili nasledjivanjem 

ili neposredno na osnovu zakona. Svako lice koje nije autor a subjekt je odredjenih ovlascenja iz subjektivnog 

autorskog prava naziva se nosiocem autorskog prava.U tom smislu pojam “nosilac autorskog prava” obuhvata 

autora i sve druge subjekte koji su derivativni nosioci autorskog prava.( Anglosaksonski copyright sistem 

dopusta da izvorni nosilac autorskog prava bude i lice koje nije autor. Primer za to postoji kod filmskih dela  i 

dela stvorenih po narudzbi, gde su nosioci autorskog prava filmski producent, a u drugom slucaju narucilac 

dela).

6.KOAUTORSKA I SPOJENA DELA

Autorska dela ponekad nastaju zahvaljujuci stvaralackoj saradnji dva ili vise lica.Tada govorimo o koautrskom 

delu.Postoje dva koncepta koautorstva-francuski koncept koji je siri jer pod koautorstvom smatra odnos 

izmedju lica koja su stvarala sa zajednickom idejom da rezultate svog rada zajednicki koriste kao jedno 

autorsko delo. I nemacki koncept-pored subjektivnih , postavlja i objektivne uslove, koautorsko delo mora biti 

nedeljiva celina stvaralackih doprinosa dva ili vise autora koji su na njemu saradjivali.Stvaralacka saradnja i 

nedeljivost stvaralackih doprinosa su elementi pojma koautorskog dela i u Srbiji je prihvacen ovaj nemacki 

koncept.Lice koje je pruzalo samo organizaciono-finansijsko-tehnicku pomoc pri stvaranju dela ili je dalo samo 

5

podstrek ili opstu ideju niju koautor. Stvaralacka saradnja podrazumeva fakticku volju dva ili vise lica da se us 

vom radu na ostvarenju jedistvednog dela podrede jedinstvenoj ideji tog dela. Nedeljivost celine znaci da se 

doprinosi pojedinacnih koautora ne mogu zasebno koristiti. Doprinosi se ne mogu iz koautorskog dela izdvojiti i 

kao takvi biti podobni za bilo kakav oblik privrednog koriscenja.Kod nekih koautorskih dela nije moguce ni 

identifikovati stvaralacke doprinose pojedinacnih koautora jer su oni stopljeni u celinu. Koautorstvo je moguce 

samo ako stvaralacki doprinosi pojedinih koautora pripadaju istoj vrsti autorskog stvaralastva, u suprotnom rec 

je o spojenim delima. Koautori su nosioci zajednickog subjektivnog autorskog prava na koautorskom delu. Za 

ostvarivanje i pormet prava potrebna je saglasnost svih koautora s tim da ni jedan koautor ne sme uskratiti 

svoju saglasnost ukoliko bi to bilo protivno nacelima savesnosti i postenja, ukoliko bi to moglo skoditi 

interesima ostalih koautora. Manje znacajni interesi jednog koautora ne smeju prevagnuti nad znacajnim 

interesima svih ostalih. Pitanje medjusobne raspodele imovinske koristi resava se kvantifikacijom stvaralackog 

udela svakog od koautora u odnosu na celinu koautorskog dela, pa se proporcionalno velicini udela odredjuje 

velicina ostvarene imovinske koristi. Ukoliko se ne moze utvrditi velicina stvaralackog udela, smatrace se da su 

svi koautorski udeli jednaki.Koautorska zajednica nastaje samim faktom nastanka koautorkog dela i ne moze 

se razvrgnuti, svaki koautor ostaje dozivotno vezan za koautorsko delo.Ukoliko je rec o koautorskom delu za 

koje se rok zastite racuna prema datumu smrti koautora, relevantan je datum smrti onog koautora koji je 

poslednji umro. 

Koautorstvo na filmskom delu-tipicna vrsta koautorskog dela jer na njemu saradjuje veci broj lica. Nastanak 

filmskog dela najcesce je povezan sa velikim troskovima.Investiranje u filmsko delo je ekonomski rizicna 

operacija jer se najveci deo novca mora uloziti pre nego sto delo nastane.Ovde su investitori povezani sa 

intelektualnim stvaraocima. Za investiture je bitno da se filmsko delo pokaze kao profitabilni privredni potuhvat, 

a za stvaraoce da rezultat njihovog rada bude sto autenticniji izraz njihovih ideja i da bude sto bolje ocenjen i 

prihvacen .Koautorima filmskog dela smatraju se pisac scenarija, reziser i glavni snimatelj, a pod odredjenim 

uslovima to mogu bit ii kompozitor filmske muzike i glavni crtac. Ovo resenje iskljucuje citav niz lica koja daju 

svoje stvaralacke doprinose.Kompozitor muzike filmskog dela smatra se koautorom pod uslovom da je rec o 

muzickom filmu i da je muzika specijalno komponovana za taj film, a glavni crtac moze biti koautor crtanog 

filmskog dela ili dela u kojem animacija ima vaznu ulogu. 

Spojena dela-celina koju cine spojena dela nije nedeljiva.Kod spojenih dela svako od dela ima svog autora i 

svako zadrzava svoju individualnost.Ona su spojena samo radi zajednickog iskoriscavanja.Zajednica 

subjekata prava koja nastaje spajanjem dela ima svoj izvor u pravovaljano izrazenoj volji vise autora da za 

potrebe odredjenih oblika iskoriscavanja svoja dela spoje. Do spajanja dela dolazi na osnovu ugovora, pa 

zajednica autora spojenih dela nije neraskidiva, vec se moze okoncati saglasnoscu njihovih volja ili pod opstim 

uslovima. Ugovor o spajanju dela ima karakter ugovora o ortaklulu, taj ugovor se moze zakljuciti i usmenim 

putem.Najcesce se spajaju dela razlicitih vrsta, ali to mogu biti i dela iste vrste (npr knjizevna dela).Primeri za 

spojena dela:libretto i muzika u operi, muzika i koreografija u baletu, knjizevno delo i ilustracije u knjizi. 

7.NASTANAK AUTORSKOG PRAVA 

Subjektivno autorsko pravo nastaje samim faktom nastanka autorskog dela. Ovo je princip neformalnosti 

zastite, i lisava autora ili njegovog pravnog sledbenika obaveze da preduzima bilo kakve radnje pred organima 

uprave ili sudstva da bi postao nosilac autorskog prava. 

Prema autorskom pravu SAD autorsko delo je nastalo tek kad je materijalizovano na telesnom nosacu, kada je 

proizveden primerak dela pomocu kojeg delo moze biti percipirano ljudskim culima.I u Srbiji  je za nastanak 

autorskog dela dovoljno da je ono uobliceno u meri koja je dovoljna za njegovo saopstavanje drugome.Princip 

neformalnosti zastite svojstven je kontinentalnom autorskom pravu. U tradiciji anglosaksonskog sistema 

nastanak autorskopravne zastite uslovljava se izdavanjem dela i preduzimanjem radnji upravnopravnog 

karaktera.Velika Britanija je ovaj sistem napustila jos 1911.god.U SAD se ovaj sistem zadrzao do 

1989.god.Sistem formalnosti za izdata dela sastojao se iz tri radnje: 

-Stavljanje reserve o autorskom pravu na svaki primerak dela u vidu reci Copyright, odnosno znaka sa 

godinom prvog izdavanja i imenom nosioca autorskog prava. Dela koja nisu bila oznacena rezervom o 

autorskom pravu nisu bila zasticena

-Deponovanje dva primerka dela u Kongresnu biblioteku u Vasingtonu. Krsenje ove obaveze povlacilo je 

novcanu kaznu, jer je deponovanje uslov za registraciju dela 

-Registracija dela u Uredu za autorska prava.Registracija se moze izvrsiti tokom celog roka trajanja 

autorskopravne zastite, predstavlja uslov za trazenje sudske zastite u slucaju povrede prava.

7

nosi. Posredna dostupnost postoji kada ljudi tek uz pomoc odredjenih tehnickih uredjaja mogu opaziti 

informaciju (npr slusanje muzike).Kad je rec o umnozavanju koje se sastoji u prvom belezenju autorskog 

dela na nosac zvuka koristi se i termin “snimanje”.

2. Ovlascenje na stavljanje primerka dela u promet 

 –autor je ovlascen da durome zabrani ili dozvoli stavljanje 

primeraka svog dela u promet.Radnja stavljanja primeraka dela u promet  sastoji se od promene drzavine 

na primerku dela. Primerak dela se stavlja u promet ne samo prodajom i poklonom vec i davanjem u zakup 

ili na poslugu.Autorskopravni pojam stavljanja primerka dela u promet obuhvata i nudjenje primeraka dela, 

cime se obuhvata radnja kojom se drugo lice poziva, navodi ili podstice da pribavi drzavinu na primerku 

dela. Pojmom nudjenja obuhvaceni su svi oblici reklamiranja, izlaganja u radnji ili na prodajnoj izlozbi. 

Institut iscrpljenja (konzumacije) prava-U praksi je cest slucaj da primerci autorskog dela u prometu vise 

puta promene vlasnika. Autor ima ovlascenje na stavljanje u promet primeraka dela samo do trenutka kad 

ti primerci prvi put promene vlasnika.Od tog trenutka prestaje iskljucivo autorskopravno ovlascenje na 

stavljanje u promet tih primeraka, sto znaci da njihov vlasnik moze slobodno da raspolaze njima u javnom 

prometu.Ovim institutom se ogranicava iskljucivo ovlascenje na stavljanje primeraka dela u promet, i on se 

naziva iscrpljenje ili konzumacija prava, i za njega je vazno: 

-da primerci autorskog dela voljom autora ili njegovog pravnog sledbenika budu stavljeni u promet

-da pribavilac tih primeraka postane njihov vlasnik 

-vlasnik moze slobodno dalje stavljati u pormet te iste primerke.

Iscrpljenje prava ima nacionalni domasaj, vlasnik primeraka dela koji je isti kupio u jednoj drzavi, ne sme te 

primerke da stavi u promet u drugoj drzavi ako nema saglasnost autora. Smisao ovog instituta je u 

shvatanju da autor u fazi prometa primeraka svog dela ostvaruje adekvatnu nagradu za svoj rad, pa ima 

mogucnost da ekonomski kontrolise prvu pordaju primeraka svog dela. 

3. Ovlascenje na davanje primeraka dela u zakup

 -oblik stavljanja u promet primeraka dela.Kada autor ili 

njegov pravni sledbenik daje primerke dela u zakup on vrsi svoje ovlascenej na stavlajnje primeraka dela u 

promet.Medjutim kad vlasnik primeraka dela daje iste primerke u zakup on vise nije pod kontrolom autora, 

jer zahvaljujuci institute iscrpljenja prava autorskopravno ovlascenje na stavljanje tih primeraka dela u 

pormet je potroseno. Vlasnik primeraka dela sme njima slobodno da raspolaze izuzev da ih daje u zakup. 

U pojedinim drzavama ovo ovlascenje je porsireno i na davanje primeraka dela na poslugu.Ovim poslom 

se najcesce bave javne ustanove-biblioteke, Zakonodavac Srbije u cilju zastite opsteg kulturnog interesa 

nije hteo da dodatno oteza rad ovih ustanova pa je davanje primeraka dela na poslugu od strane vlasnika 

primeraka dela ostavio slobodnim.Ukoliko autor ustupi svoje ovlascenje na davanje primeraka dela u zakup 

proizvodjacu videograma, ili fonograma, on po zakonu zadrzava pravo na deo od naknade koju sticalac 

ovog prava ostvaruje. Autor se ovog prava na deo naknade ne moze odreci. 

10.OVLASCENJA NA KORISCENJE AUTORSKOG DELA 

U BESTELESNOM OBLIKU 

1. Ovlascenje na izvodjenje dela

 - autor je ovlascen da drugome zabrani ili dozvoli izvodjenje svog 

dela.Izvodjenje je zvucno saopstavanje javnosti autorskog dela licnim angazovanjem jednog ili vise lica 

koja se neposredno obracaju culu sluha javnosti.Licno angazovanje podrazumeva proizvodnju zvuka od 

strane interpretatora na licu mesta. Pod neposrednim obracanjem culu sluha javnosti podrazumeva se da 

se interpretator nalazi na ili u istom prostoru sa publikom koja istovremeno i direktno prima zvucne 

talase.Interpretiraju se muzicka dela na koncertima npr.

2. Ovlascenje na predstavljanje dela

 -autor je ovlascen da drugome zabrani ili dozvoli predstavljanje svog 

dela. Predstavljanje je saopstavanje javnosti autorskog dela na vizuelan ili vizuelan i zvucan nacin licnim 

angazovanjem jednog ili vise lica koja se pokretom, sa ili bez zvuka obracaju culu vida publike koja se 

nalazi u istom prostoru. Predstavljaju se dramska dela, dramsko-muzicka dela, balet, pantomimska dela. 

3. Ovlascenje na prenosenje izvodjenja ili predstavljanja

 - autor je ovlascen da drugome zabrani ili dozvoli 

prenosenje izvodjenja ili predstavljanaj svog dela.Ovu radnju sacinjava saopstavanje javnosti dela koje se 

izvodi ili prestavlja putem tehnickih sredstava, kao sto su zvucnik ili ekran.

4. Ovlascenje na emitovanje dela

 - ovlascenje autora da drugome zabrani ili dozvoli emitovanje sopstvenog 

dela.Radnja emitovanja zasniva se na tehnickom postupku prenosenja informacija na daljinu putem 

elektromagnetnih, elektricnih, svetlosnih ili drugih signala.To podrazumeva da se radi prenosa na daljinu 

informacija pretvori putem odgovarajuceg tehnickog uredjaja u odgovarajuci signal i da se u tom obliku 

uputi primaocu,a primalac pomocu tehnickog uredjaja te signale pretvori u prvobitni oblik informacije. Za 

autorskopravni pojam emitovanja bitno je da emitovani sadrzaj bude upucen i dostupan javnosti. Autorsko 

pravo smatra relevantnu podelu emitovanja na: bezicno emitovanje i zicno emitovanje; i podelu na 

terestrijalno (zemaljsko) emitovanje, satelitsko i interaktivno emitovanje.