Универзитет у Приштини
Филозофски факултет
Косовска Митровица
СЕМИНАРСКИ РАД
из предмета: Социологија и феминизам
Тема:
Православна породица
Ментор:
Студент:
Проф. др Зоран Недељковић
Весна Пантовић
број индекса: 51/16
Косовска Митровица, 2017. године
страховима рађања, болести, смрти и истовремено са немилосрдном нужношћу
тешкога рада. Ова асоцијација породице са најелементарнијим и најпречим
материјалним процесима губи се уколико се друштвени развитак брже креће и губе
се знаци заосталости. Историјски гледано, чини се као да је породица у супротности
са појавама као што су култура или слобода, са свим оним што човека уздиже изнад
нивоа животињске егзистенције.
Дакле, породица је један од најзначајнијих елемената друштвене структуре.
Друштвени и породични односи су се одувек преплитали и условљавали. Породица
је својеврсна друштвена група, јер је и био-социјална јединица која не настаје само
према друштвеним законитостима, правилима и концепције, већ и према биолошким
законима репродукције и на основу крвне везе између чланова који је сачињавају.
Породица није само својеврсна друштвена група по томе што је биолошки
детерминисана. Она се разликује од свих других друштвених група и по томе што
пружа много конкретнији подстицај за развој човека као људског бића.
1. ПРАВОСЛАВЉЕ
Православље (грч: Ορθοδοξία), оригинални облик Хришћанства, Вере која је
"једном предана светима" (Јуда 1,3). Назив потиче од старословенске речи
православьнь, која се формирала (у XIV веку) као превод грчке речи ορθόδοξος, која
значи: онај који исправно мисли, верује - правоверан, од грч. речи όρθός - прав,
усправан и δόξα - мишљење, мисао, у грчком језику изведен је глагол όρθοδοξέω -
мислити исправно, имати здраво мишљење. Одатле је настао придев ορθόδοξος, од
кога је изведен облик Ορθοδοξία (ортодоксија) - права вера или исправно мишљење ο
вери.
Будући да су правила апостолске вере основни критеријум Православног
учења, историја Православља почиње заједно са историјом Хршићанства, тј. од
догађаја који су везани за сам почетак Црквене историје - од Вазнесења и
Педесетнице. Другим речима, Православље почиње од формирања заједнице
позваних Хришћана, заједнице која се потпуно разликује од традиционалне
старозаветне религије (Нови Завет ту заједницу назива εκκλησία - Црква).
3
1.1. Основне карактеристике
Православље начелно одбија да себе сматра једном од хришћанских
конфесија, или да поистовети своје учење с неким конфесионалним текстом. Учење
Православља јесте Истина Господа Исуса Христа, изражена кроз саборност, тј. кроз
искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. У том смислу јесте
и ауторитет синода, од кога потиче и поштовање према помесној црквеној
јурисдикцији (Епископ нема универзалну јурисдикцију). Но, Православље се најпре
заснива на богопоштовању (Православни богослови руског утицаја и словенског
језика грчку реч ορθοδοξία преводе са Православље - право слављење -
богопоштовање), на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, а онда на
поштовању Богородице и Светих Отаца. Богородица је "часнија од херувима и
неупоредиво славнија од серафима"; она оживљава молбе (пред Сином) за читав
људски род. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште
помоћнике у човековом општењу са Богом; а иконе у Православној побожности
представљају место благодатног присуства, прозоре ка Небу. Поштовање светих
икона заснива се не само на самој садржини него и на вери у благодатно присуство
те садржине.
Богослужење у Православљу (заједничка молитва, вршење Светих Тајни и
приношење евхаристијске жртве) веома је обимно и сложено, а карактеришу га у
првом реду три основне црте:
У Православном богослужењу (које је прихваћено од Византије) с највишом
хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоценије наслеђе антике са
духовним виђењем лепоте овога света.
Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење
садржи успомену на све Црквене догађаје. Карактеристична црта Православља јесте
космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.
Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак
из себе и духовни додир са божанским светом, нарочито у Светој Тајни Евхаристије,
која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал
који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област.
Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена
догмата, тј. начин спасавања човекове душе (етички максимум у Православљу
4
