др Весна-Сара Пено: Православно појање
Главна област Вашег интересовања јесте новије православно црквено појање, бележено
европском и неумском нотацијом, као и поствизантијска појачка традиција сачувана у
грчким и хиландарским рукописима 17. и 18. столећа. Шта бисте нам, дакле, за увод и
почетак могли рећи о настанку, коренима и историјском развоју источног,
православног, византијског појања?
Оно што зовемо источним, православним појањем, везује се за сам почетак
хришћанства, за рану хришћанску цркву, где је појање представљало заиста један
преображени говор. Није било, нити је имало облик, које је добило током векова.
Постоје две теорије, једна коју су углавном покушавали да прогурају западни
научници, да је хришћанска музика преузела готове мелодијске моделе из синагоге,
али, наравно, постоје и православни проучаваоци који знају да су и Грци у исто време
примили хришћанство, те је постојала и старогрчка, јелинска традиција. Заиста, читаво
поднебље истока, читав тај простор, јесте имао различите традиције, које су се у
хришћанској музици сусреле. Тако данас почетке и изворе у науци тешко можемо да
изолујемо и да их до краја дефинишемо, зато што немамо материјалне споменике, нити
имамо такву врсту доказа, да бисмо могли да градимо одређену теорију која би била
сасвим чврста, и која би могла сама за себе да постоји. У континуитету, ми на основу
пре свега патристичке литературе која није нарочито богата, добијамо информације,
како се та музика одређује и у односу на шта се одређује. У списима светих отаца она
се углавном дефинише у односу на оно шта је постојало у народу. То је она музика коју
свети оци најчешће називају демонском или идолопоклоничком, она музика која
изазива страст, она што је практично била критикована од стране светих отаца. То је
била музика театра и музика улице, и у односу на њу добили смо информације каква би
требало да буде хришћанска музика, те у том смислу она не треба да буде
инструментална, не треба да експонира извођача, него да служи речи.
У историјском развоју византијске музике, пре свега се ослањамо на химнографију и на
оно што постоји као жанр из којег сазнајемо како је могуће било да је интерпретиран.
Пре свега имамо Псалтир као прву богослужбену књигу која се најчешће помиње све
до ИX века, када имамо прве очигледне примере музичких зборника. Имамо канон,
имамо и оне богослужбене химне за које знамо да су извођене силабично, где није било
простора за некакво посебно музичко изражавање.
*
Пошто сте ракли да је рана хришћанска музика, у ствари, била преображени говор, шта
би тачније значила та синтагма?
Хришћанска музика као уметност није имала задатак да изазове посебан естетски
доживљај, јер естетска димензија у музици је нешто, што и дан и данас, изазива пажњу
естетичара. То је нешто што измиче било каквом дефинисању. У византијској музици
никако се не иде на неки чулни доживљај који би могао бити описан, нити да се о њему
неко адекватно изрази. У том смислу музика је била другачији модел комуникације, као
нешто што није било уобичајено. Византијска музика је била молитва, разговор са
Господом, кроз коју је тражено нешто више од уобичајеног. То је певана Реч. У цркви
је све преображено, цео свет је преображен, икона је другачија у односу на слику. Тако
је и византијска музика песма оних који ће певати Богу, Јагњету. Као што се говори у
Откровењу, Апокалипси, да ће певати "песму нову". Шта је песма нова? То је оно што
ће бити доступно само девственицима, одабранима међу људима. Појање је ове, у
ствари, покушај да се "песма нова", песма Царства Божјег, унесе у овај свет. То је
иконичност која се ствара овде на земљи.
*
Византијска музика је монофона(једногласна) и потпуно вокална. Њен задатак није да
истиче вокалне способности певача, појца, да забавља паству, нити да изазове естетско
задовољство. Тако је византијска музика готово супротна, нама познатом Хорацијевом
захтеву, да књижевност, дакле, уметност уопште, треба да буде "дулце ет утиле" (лепа и
корисна). У чему је онда смисао византијске музике?
А ја бих рекла да она, ипак, треба да буде лепа и корисна. Она јесте и лепа и корисна, у
ствари. С тим што то лепо тражи посебно објашњење.То је оно што смо малопре већ
поменули, да то лепо не задовољава чула, него узводи ка Вишњем, приближава Богу,
којем се посредством мелодије и речи моли. У томе је њена и корист и циљ. Ту је њена
утилитарност. Практично, дешава се један обрнут процес. Та лепота служи циљу, она
настаје и препознаје се тек онда када се појави циљ. Између циља, и почетка и узрока,
онога што води ка циљу, постоји једна чврста и нераскидива веза. Ова естетика није
онаква какву бисмо могли да препознамо у западној музици, која се врло рано одвојила
од хришћанских начела, на којима се православно етичко предање градило кроз
историју. А то је да читава заједница садејствује са у тој једној уметности која се зове
појање и да ту нема појединаца нити оних који се издвајају. У том смислу, појац није
онај који је важан сам по себи, нити му било ко такав значај придаје, нити он сам себи
може такав значај придати. Он служи заједници. Можемо рећи да је појац први међу
једнакима. Он је тај који представља народ, који је заједно са народом у том Амин, и у
сваком другом одговору. Ипак, треба раћи да су појци, у неку руку били маркирани.
Они су били посебно одевени. У нашим средњовековним црквама, нарочито у
задужбинама светог Краља Милутина, појци су у свакој цркви представљени са
посебним капама. Имали су врло специфичне одежде, врло јарких боја. На тај начин,
они јесу били истакнути, али та њихова истакнутост није била таква да их чини
посебнима, као што ни у читавом искуству православне цркве, ни свештеник није онај,
због којег народ постоји, него онај који предстоји да би читава заједница била у вези са
Богом у току молитве.
*
То је врло важна тема односа цркве и народа. Није народ због свештеника, него
свештеник због народа. Функција појца у цркви могла би се схватити као покушај да се
уобличи мелодија у цркви.
Могло би се рећи да су појци у цркви да сачувају музичко предање, с тим што су у
историји, нарочито у касно-византијском појању остали упамћени, посебно они појци,
који су уносили новине. Дакле, један је био Кукузељ, његов савременик, (фали име), у
17. и 18. веку, ..... и Јован Протопсалт, као и многи други који су остали упамћени
управо зато што су традиционалне мелодије, које су већ постојале у предању цркве,
успели да, на одређени начин, аранжирају на неки свој начин, да им дају нешто ново, а
да звуче као старе. И то јесте суштина у црквеном појачком музичком стваралаштву, да
се не одступи од онога што у народу јесте, као неки фундус, који му је препознатљив,
али да се, ипак, направи неки искорак, који неће бити на штету предања, у целини, неће
толико одступити од тог познатог и утврђеног звука, без обзира да ли је он нама толико
присутан у ушима, него просто као нешто што заиста постоји вековима у православној
цркви. То је једногласна вокална мелодија која служи тексту, служи молитви. То су
општа места, али доћи до тих општих места, јесте величина сваког црквеног
композитора.
*
