VISOKA TEHNOLOŠKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
ARANĐELOVAC
Predmet:
Osnovi ekonomije
- Seminarski rad -
Tema:
Preduzeća na konkurentnim tržištima
Profesor: dr. Miroslav Radojičić Student:
Asistent: dr. Ana Dukić Katarina Raković
Aranđelovac, mart, 2016. godine
Sadržaj
1. UVOD
1
2. PREDUZEĆA NA KONKURENTNIM TRŽIŠTIMA 2
2.1.
Maksimizacija profita konkurentskog preduzeća
2
2.2.
Kriva ponude konkurentnog preduzeća na kratak rok
3
2.3.
Kriva ponude konkurentnog preduzeća na dug rok 8
2.4.
Marginalni trošak kao kriva ponude konkurentnog preduzeća
11
3. ZAKLJUČAK
13
4.
LITERATURA
14
2
2. PREDUZEĆA NA KONKURENTNIM TRŽIŠTIMA
2.1. Maksimizacija profita konkurentskog preduzeća
Model savršene konkurencije, temelji se na tri najvažnije pretpostavke, a to su[Čičin –
Šain, 2007, str. 1]:
Preuzimanje cena;
Homogenost proizvoda;
Slobodan izlaz i ulaz.
Kada je reč o preuzimanju cena, na tržištu konkuriše veliki broj kompanija, pa se svaka
kompanija za svaki proizvod susreće sa ogromnim brojem sličnih konkurenata. Pošto prodaja
svake pojedinačne kompanije čini manji deo tržišta, njene odluke gotovo da nemaju nikakvog
uticaja na cene na tržištu, tj. svaka kompanija će preuzeti tržišne cene kao svoje zadatke.
Preuzimatelj cena jeste kompanija koja nema nikakvog uticaja na tržišne cene, pa iz tog razloga
uzima tržišne cene kao zadatke. Pretpostavka o preuzimanju cena vredi kako za kompanije, tako
i za same potrošače. Svaki kupac na idealnom konkurentnom tržištu, kupuje tako mali deo
celokupne proizvodnje da nema gotovo nikakvog uticaja na tržišne cene, pa iz tog razloga uzima
cene kao zadatke. Drugi način da se izraze pretpostavke o preuzimanju cena jeste da na tržištu
postoji veliki broj nezavisnih kompanija, kao i nezavisni potrošači, a svi sa pravom veruju da
njihove odluke neće bitno da utiču na same cene. Sa druge strane, o homogenosti proizvoda se
govori kada su proizvodi svih kompanija na tržištu na savršen način zamenljivi, tj. kada su oni
homogeni, nijedna kompanija ne može da podigne cenu svog proizvoda izna konkurencije a da
joj ne opadne prodaja. Veliki broj poljoprivrednih proizvoda jeste homogen, pošto kvalitet
kukuruza iz jedne regije je relativno sličan, pa kupce neće zanimati sa kojeg tačno gazdinstva
određeni kukuruz potiče. Relativno homogeni proizvodi jesu benzin, nafta, sirovine kao što su
pamuk, bakar, drvo i gvožđe, ali i čelične ploče. Ovakve proizvode ekonomisti nazivaju
robama[Dool, Lowe, 2001, str. 41].
Pretpostavka o samoj homogenosti proizvoda je izuzetno bitna pošto osigurava postojanje
jedinstvene tržišne cene, a to omogućava analizu potražnje i ponude. Treća pretpostavka o
slobodnom izlazu ili ulazu prvenstveno se odnosi na nepostojanje ograničenja u vidu nekih
posebnih troškova koji bi kompaniji otežali ulaz u određenu proizvodnju i industriju ili izlaz iz
industrije ukoliko dođe do gubitka. Posledica svega ovoga jeste da kupci na lakši način mogu da
zamene jednog dobavljača drugim dobavljačem, a dobavljači na neometan način mogu da ulaze i
izlaze na tržište. Pretpostavka slobodnog izlaza i ulaza je izuzetno bitna kako bi konkurencija
mogla da deluje, pošto omogućava samim kupcima da na lakši način zamene jednog dobavljača
drugim u slučaju pokušaja da dođe do povišenja cene [Mockler, 1999, str. 152].
3
Za same kompanije ovo znači da na neometan način mogu da uđu na tržište ako uoče
poslovnu priliku i da izađu ako počnu da gube novac. Ukoliko su ispunjene navedene tri
pretpostavke, onda mogu da se koriste krive potražnje i ponude za analiziranje kretanja cena na
tržištu. Naravno, na većini tržišta navedene pretpostavke neće baš uvek biti ispunjene, ali to ipak
neće značiti da model savršene konkurencije neće biti od koristie. Osim poljoprivrde, malo je
stvarnih tržišta koja su na savršen način konkurentna [Čičin – Šain, 2007, str. 2]
Ipak veliki broj tržišta je visoko konkurentno u smislu da se kompanije suočavaju sa
veoma elastičnim krivama potražnja, a relativno su laki ulaz i izlaz. I pored toga što kompanije
mogu konkurentno da se ponašaju u velikom broju situacija, nema jednostavnog pokazatelja koji
bi nam rekao, da li je samo tržište visoko konkurentno ili nije. Sama pretpostavka makimalizacije
profita često će da se upotrebljava u mikroekonomiji, pošto relativno tačno predviđa poslovno
ponašanje uz izbegavanje nepotrebnih analitičkih komplikacija. U malim kompanijama kojima
upravljaju njihovi vlasnici, profit će verovatno da dominira u gotovo svim odlukama. Ali, u
velikom broju kompanija, menadžeri koji svakodnevno donose operativne odluke najčešće
nemaju previše dodira sa vlasnicima. Ovo menadžerima ostavlja delimičnu slobodu prilikom
upravljanja kompanijama i omogućava im da formiraju ponašanje koje će da teži maksimilizaciji
profita. Možda će kratkoročni profit da im bude bitniji od dugoročnog (kako bi mogao da se
osigura neki veći bonus), iako bi sama maksimilizacija dugoročnog profita bolje služila
interesima samih deoničara [Čičin – Šain, 2007, str. 2].
2.2. Kriva ponude konkurentnog preduzeća na kratak rok
Kompanije koje ni približno ne maksimalizuju profit dugoročno neće moći da opstanu.
Kompanije koje opstanu u konkurentnim industrijama, dugoročna maksimilizacija profita će da
postane jedan od najvažnijih prioriteta. Pošto profit predstavlja razliku između troškova i
prihoda, da bi mogli da pronađemo nivo proizvodnje koji maksimilizira profit, moramo da
analiziramo same prihode. Pretpostavimo da je nivo proizvodnje kompanije q, a da je prihod R.
Navedeni prihod jednak proizvodu cene proizvoda (P) i broju (q) prodanih jedinica [Đorđević,
2008, str. 27]:
R = R * q
Trošak proizvodnje (C) zavisi i od nivoa proizvodnje, a kompanijin profit (n) predstavlja
razliku između ukupnih troškova i ukupnih prihoda[Đorđević, 2008, str. 27]:
n(q) = R(q)−C(q)
