PREDUZETNIČKE FINANSIJE
1.
Nedepozitne finansijske institucije- Privatni penzioni i investicioni fondovi
- Penzioni fondovi
predstavljaju institucionalne investitore i sa tog aspekta su slicni osiguravajucim kompanijama. Za
penzione fondove je karakteristicno, da priliv sredstava ostvaruju u kontinuiranoj dinamici , a da su
odlivi sredstava predvidljivi. Prema tome ne bi trebao da postoji problem likvidnosti. Penzioni fondovi
imaju visestruki znacaj posmatrano sa sociajno-ekonomskog stanovista. Oni drze kontrolni paket
akcija u najvecim svetskim korporacijama. Penzioni fondovi funkcionisu na principu penzionih
planova preko kojih se predvidjaju potrebna sredstva, investiranje tih sredstava i isplata naknade
vlasnicima penzionih fondova. Penzioni fondovi se dele na : Fundirane planove i Nefundirane
planove. Kod fundiranih planova klijent moze da racuna i na odredjeni broj beneficije. Ukoliko bi
izvori fundiranih planova bili nedovoljni za finansiranje planiranih beneficija , dodatne izvore
sredstava obezbedjuje poslodavac ( povecanjem priloga). Nefundirani penzioni planovi polaze od
tekucih priliva i njihove mogucnosti da pokriju tekuce obaveze na kratak vremenski rok. Ovi penzioni
planovi funkcionisu na principu ,,placaj kako ti ide,, i zasnivaju se na medju generacijskim transferima
placanjima.Finansijska sposobnost plana penzionog fonda u pocetku je zavisila od rasta priliva u
fond,da bi u kasnijem periodu zavisila od prihoda po osnovu investiranja u hartije od vrednosti. Veliku
podrsku razvoju penzionih fondova dala je drzava, sa oslobadjajucim merama iz oblasti poreske
politike. U cilju efikasnijeg izvrsavanja tekucih obaveza , penzioni fondovi obicno investiraju u nisko
rizicne i nisko profitabilne hartije od vrednosti.
Poverenicki fondovi spadaju u red institucionalnih investitora. Oni stvaraju mogucnost individualnim
investitorima da uspesnije nastupe na trzistu kapitala nego sto bi to ucinili kada bi pojedinacno
nastupali. Poverenicki fondovi prikupljaju stednju od pojedinacnih investitora , kupuju sa tom
stednjom investicioni portfolio kojim se povecava likvidnost i profitabilni potencijal pojedinacnih
invenstitora.
Struktura portfolia se vrednuje dnevno i prodaje se individualnim invenstitorima srazmerno
sredstvima koja su ulozili. Za poverenicke fondove u SAD se kaze da su stvoreni fondovi , jer se
obim sredstava u fondovima menja zavisno od vrednosti osnovnog portfolia. Svaki novi stedni ulog
ukljucuje se u fond i moze se plasirati i po osnovu toga povecavati kvalitet portfolia. Primanjem
stednje, poverenicki fond je duzan da proda individualnom invenstitoru jedan deo postojeceg
portfolia. Poverenicki fond ima obavezu da otkupi od individualnog invenstitora deo portfolia. Cena
ponude predstavlja gornji limit, a cena licitacije predstavlja donji limit cene. Zbog ceste promene
cena akcija, menadzment poverenickog fonda je u obavezi da dnevno prati osnovnu vrednost
portfolia. U praksi postoje dva modela vrednovanja portfolia: Vrednost portfolia prethodni dan I
Vrednost portfolia sledeceg dana. Investiciona drustva ( trustovi) nisu fondovi, vec
preduzeca koja se bave trgovinom, pri cemu koriste svoj kapital da bi kupili ili prodali akcije drugom
preduzecu. Ova drustva daju prednost malim invenstitorima i uvode planove stednje koje povezuju
sa penzionim planovima i zivotnim osiguranjem. Ova drustva su mnogo manje ogranicena u vodjenju
svoje poslovne politike i imaju pravo da kupuju akcije preduzeca koje se ne kopiraju na berzi.
Investiciona drustva mogu investirati u preduzeca koja imaju nedovoljno razvijene kratkorocne
performanse. Njima se daje pravo da emituju i druge vrste kapitala kao sto su obveznice sa fiksnom
kamatom i sl. Troskovi upravljanja investicionim drustvima krecu se od 0,4% do 0,5% od vrednosti
ukupne imovine.
2.
Nedepozitne finansijske institucije- Osiguravajuce kompanije
predstavljaju institucionalne
investitore. Posluju sa velikim brojem klijenata i organizuju ugovorenu stednju. Za svoje pruzene
usluge naplacuju razlicite vrste premija. Ugovorenom stednjom aktiviraju najsitnije finansijske
viskove novcanih sredstava od postojecih i potencijalnih trzisnih transaktora. Prikupljena sredstva
imaju oblik ugovorene stednje i plasiraju se u likvidne i sigurne hartije od vrednosti. Obzirom da
institucija za osiguranje imovine ima potrebu za vecom likvidnoscu, ona na svoje plasmane ocekuje i
vece prinose, uz vecu stopu rizika. Prodajom polise dozivotnog osiguranja osiguravajuce kompanije
mobilisu stednju, jer se placa premija koju do zivota klijenta koristi kompanija kapitulisuci sa
premijom na finansijskom trzistu. Svaka osiguravajuca kompanija ima na finansijskom trzistu
dvostruku ulogu: Obavlja funkciju osiguranja ( prodaja osiguranja, naplata potrazivanja) I Investira
prikupljena sredstva po osnovu osiguranja. Osiguravajuce kompanije deluju i kao finansijski
posrednici u uslovima kada se prihvatanjem premije pokrivaju svoje troskove, vrse isplatu odstetnih
zahteva, a deo fonda preusmeravaju u investicione plasmane. Neophodno je da menadzer
osiguravajuce kompanije minimizira troskove i stvori uslove za plasman viska slobodnih novcanih
sredstava. U poslednje vreme je sve prisutnija marketing aktivnost u ponudi i prodaji usluga
osiguranja. Aktuarske analize su posebno znacajne kada se poslovi osiguranja sklapaju u uslovima
visoke inflacije. Ovom analizom neophodno je bilo predvidjati prihode od hartija od vrednosti koje su
plasirane na finansijskom trzistu. Rizici osiguravajucih kompanija nastaju zbog: Prekomernih troskova
isplate naknade osiguranja; Smanjene prodaje polisa osiguranja; Gubitka vrednosti portfolia hartija
od vrednosti; Otkazivanja polisa osiguranja; Nemogucnost diverzifikacije investicionih aktivnosti od
strane osiguravajucih kompanija. Bankama i osiguravajucim kompanijama je zajednicko, da
pruzaju zastitu i garanciju svojim klijentima. Za osiguravajuce kompanije je karakteristicno da stite
svoje klijente od gubitka kapitala, a banke stite svoje klijente od nedostatka novcanioh sredstava.
3.
Poslovni anđeli
(
business angels
) su uspješni poduzetnici ili iskusni rukovoditelji korporacija koji
financiraju start-up projekte visokog rizika na način da ulaze u vlasnički udio i pružaju pomoć u
daljnjem razvoju i komercijalizaciji projekata. Uglavnom to čine u vrlo ranim fazama projekta.
To su neformalni individualni investitori koji svojim poslovnim iskustvom savjetuju mlade firme i
poduzetnike i pomažu njihovom budućem rastu. Najveća vrijednost poslovnih anđela jeste “pametno
finansiranje” — pružanje ekspertize, veština i poslovnih kontakata. Poslovni anđeli prvenstveno ulažu
u sektore koje razumiju i u regiju koju poznaju. Preduzeća u koje ulože nisu u vlasništvu njihove
porodice te najčešće pre nisu niti poznavali preduzetnike u čiji su projekt uložili. Naziv „poslovni
anđeli“ se pojavio 20-tih godina u SAD-u u Broadwayu kada su moćni pojedinci osiguravali novac za
održavanje pozorišnih priredbi.
Većina poslovnih anđela u prosjeku ima jednu investiciju godišnje, ali ima i onih koji imaju 4 i više
investicija godišnje. Fokusiraju se na startupe, a ne na preduzeća koja su već uspostavljena, ali
ponekad poslovni anđeli zajedno s partnerima rade preuzimanja poduzeća. Prosječna investicija
poslovnih anđela je između 50 do 250 hiljada dolara.
4. Мешовито (мезанин) финансирање -
Мезанин финансирање је у овом тренутку
слабо заступљено у Републици Србији, што је последица нормативне неусаглашености
релевантних закона са савременим пословним тенденцијама и све чешћом потребом
привредних друштава да брзо и једноставно дођу до капитала. У циљу одговарајуће
припреме за будуће мезанин инвестиције, потребно је да се учесници на тржишту, а
нарочито мала и средња предузећа и банке, мотивишу да искористе предстојеће време
да се што боље едукују и упознају са особинама, предностима и недостацима мезанин
финансирања Mешовито (мезанин) финансирање, односно мешовити (мезанин)
капитал или квази основни капитал представља заједнички назив за мешовите, тзв.
Franšiza, dakle, nije samo kupovina "prava na brend" – to je čitav sistem poslovanja. Reč
sistem i jeste ključ za razumevanje poslovnih pravila u okviru franšiznog poslovanja.
Primalac franšize može da računa na sistemski prenos znanja o poslovanju – od lične obuke
(obuke za upravljanje biznisom) i obuke zaposlenih, konstantne podrške u nabavkama,
snabdevanju i prodaji, preko finansija i računovodstva, sve do prenosa marketinških i
promotivnih znanja.
Za svo ovo znanje, kao primalac franšize, plaćate naknadu. Najčešće su to tzv. ulazna
naknada, zatim redovna naknada
– koju plaćate za sve vreme trajanja ugovora (može biti,
recimo, iskazana u određenom procentu od ostvarenog prometa) i naknada za marketing (ova
naknada koristi čitavoj franšiznoj mreži, tj. svim primaocima franšize). Ponavljamo, ovo su
najčešći oblici naknada – nekada ih ima više, ali se često dešava da se neka od naknada i ne
zahteva – sve zavisi od slučaja do slučaja.
Da probamo da sumiramo: primalac franšize u ličnom poslovanju koristi brend, iskustvo,
znanja i metode razvijene od strane davaoca franšize.
Osnovni principi saradnje u franšizi:
*Davalac franšize je vlasnik zaštitnog znaka (robne marke, žiga…) i brenda franšizne mreže.
*Davalac franšize je uspešnost svog poslovnog koncepta dokazao u praksi – profitabilnošću i
prepoznatljivošću brenda.
*Primalac franšize je i dalje samostalni preduzetnik, tj. posluje u svoje ime i za svoj račun –
poseduje sopstveno privredno društvo i zakonski odgovara za njega, a interes mu je dobit iz
poslovanja.
*Osnovne investicije za primaoca franšize čine troškovi otvaranja i opremanja prodajnog
mesta-poslovnice i nabavka robe, ali i ulazna franšizna naknada.
*Primalac franšize je vlasnik imovine prodajnog mesta.
*Davalac franšize treba da nauči primaoca franšiza kako da pravilno posluje, tj. da izvrši
transfer znanja (know-how).
*Korisnik franšize plaća franšizne naknade. Najčešće, pored ulazne, plaća redovnu mesečnu
franšiznu naknadu za korišćenje znanja (ili u obliku konkretnog, fiksnog, novčanog iznosa; ili
kao deo, odnosno, procenat od ostvarenog prometa; ili, pak, indirektno – kroz maržu na robu
koju nabavlja od davaoca franšize)
*Primalac franšize određuje cenu robe i usluga u svojoj poslovnici-prodajnom mestu.
*Uobičajeno je da primalac franšize ima uticaja na vrstu, asortiman i količinu robe koju
plasira na svom prodajnom mestu
*Principi saradnje davaoca i primaoce franšize definisani su i uređeni franšiznim ugovorom, a
uputstva o poslovnom postupanju – u operativnom priručniku.
Popularnost franšizinga uglavnom leži u podršci koja se nudi: iza sebe, kao primalac franšize,
imate uspešan model, njegovo iskustvo i snažniju logistiku. Broj poslovnih jedinica u
franšiznim sistemima stoga i raste iz godine u godinu – iako u većini zemalja ekonomija često
ima i obrnuti trend. Preduzetnici već danas mogu da izaberu za lični biznis jednu od dostupnih
opcija, i to tako da je nivo potrebnih investicija u potpunosti prilagođen njihovim
kapacitetima – od investicija reda veličine par hiljada evra (manja partnerska agencija
osiguranj, ili, recimo, manji restoran…), pa do par stotina hiljada evra (za premijum restoran
ili, recimo, benzinsku pumpu).
Franšizing je dokazani poslovni model, koji uspešno koriste stotine hiljada primalaca u
različitim industrijskim granama. Franšizing nudi slobodu u smislu upravljanja vlastitom
firmom, ali istovremeno i snažno obavezuje: obaveze primalaca jasno su i precizno definisane
ugovorom. Time je primalac, odnosno, čitav franšizni sistem, obavezan da primenjuje sijaset
definisanih poslovnih procesa – od nabavke roba, načina na koji se vrši usluga i uslužuju
klijenti, pa sve do načina na koji se vrši oglašavanje biznisa. Ali upravo to i čini glavnu
olakšicu u poslovanju.
