Fakultet Humanističkih Nauka
u Beogradu
Smer za Engleski jezik i književnost
2006/07

             PREGLED ISTORIJE
             ENGLESKE  KNJIŽEVNOSTI U   PERIODU OD
                      XVII VEKA I VEKA ROMANTIZMA
                                     (1700-1832)

–

beleške sa časova književnosti 2006/7

Mihajlo Ravić

Sadržaj

UVOD U PERIOD RACIONALIZMA I KLASICIZMA

(1700-1740)

1. DRUŠTVENO ISTORIJSKA POZADINA KLASICIZMA
-

KNJIŽEVNE PRILIKE: KLASICIZAM

1. 2

Džon Lok (1632-1704)

1. 3

Dejvid Hjum (1711-1776) 1. 4 Aleksandar Poup (1688-1744)-Esej o kritici
(1711) . godina-Esej o čoveku (1733-34). godina

KLASICISTIČKA PROZA

-Džozef Adison (1672-1719)-Ričard Stil (1672-1729)

Danijel Defo (1661-1713);“Mol Flanders” , Džonatan Svift

(1667-1745)

“Guliverova putovanja”

2.SENTIMENTALIZAM U ENGLESKOJ KNJIŽEVNOSTI (1740-1800)

1.1 Uvod 1.2 Društveno-istorijska pozadina sentimentalizma 1.3 Književne
prilike

-Semjuel Ričardson (1689-1761), Henri Filding (1707-1754), Tobajas Smolet
(1721-1771) , Lorens Stern (1713-1768) , Oliver Goldsmit (1730-1774)

*Gotski roman*, Sentimentalistička proza i drama, Prozni pisci
sentimentalizma ; dr Semjuel Džonson (1709-1784) , Džejms Bozvel (1740-
1795) , Edvard Gibon (1737-1794),

Predstavnici drame; Oliver Goldsmit (1730-1774), Ričard Brinzli Šeridan
(1751-1816), ;

Poezija sentimentalizma

; Viljem Koling, Tomas Grej, (1716-

1771), Viljem Kuper (1731-1800)

3. PREDROMANTIZAM

; Robert Berns(1759-1796), Viljem Blejk(1757-1827)

4. ROMANTIZAM

(1800-1832) ; Društveno-istoriske prilike i poetika, Viljem

Vordsvord (1770-1832), Semjuel Tejlor Kolridž (1772-1834), Džordž Gordon
Noel Lord Bajron (1788-1824), Persi Buš Šeli (1792-1822), Džon Kits (1795-
1821)

1. DRUŠTVENO ISTORIJSKA POZADINA KLASICIZMA

Revolucijom od 1688-1689. godine omogućen je neometan ravitak
kapitalističke privrede koji će kasnije pretvoriti Englesku u izrazito trgovačko-
kapitalističku buržoasku državu. U ovom periodu Engleska je bila pod vlašću

Viljema III i kraljice Ane, kao i kraljeva nemačkog porekla iz
hanoverske dinastije-Džordza I i Džordža II.

Naime, nedovoljnim

ulaganjem u industriju to jest- manufakturu, gradska trgovačko-bankarska
buržoazija koju predstavlja vigovska partija- to jest predstavnici gradske
buržoazije se zapravo bogate finansiranjem skupih ratova svoje vlade i
iskorišćavanjem kolonija što je i ujedno i podloga za “industrijsku revoluciju”
koja počinje krajem veka brzim prelaskom na fabrički način proizvodnje. Na
selu se ponovo vraća davno započeti proces “ograđivanja” koji rezultira
oštrom klasnom diferencijacijom; krupni i sitni zemljoposednici okupljaju svu
zemlju i pretvaraju svoja imanja u čisto kapitalističke jedinice, dok sitni seljaci
propadaju, postaju poljoprivrednici ili se sele u Ameriku:)

Državna vlast, koja u gotovo celom periodu , osim torijevske vlade-

predstavnika seoskog veleposedničkog plemstva, u rukama vigovaca (to jest
vrhova trgovačko-bankarske buržoazije) bila je prisiljena da učini nešto za
svo to gladno ljudtsvo koje je propadalo u ovom periodu zbog toga što je
industrija bila nedovoljno razvijena i nije još mogla da zaposli toliko broj
naroda. Oni su međutim, preko

“Poor Law” zakonodavstva (započetog

još pod Elizabetom)

omogućavali izvesnom broju siromaha da tek održe

svoje živote, dok su s druge strane pooštrili kazne za sve prestupe protiv
privatne svojine.
Politički život Engleske karakteriše veliku borbu između vigovaca i torijevaca.
Naime,

vigovci

su bili napredniji i uživali su masovnu podršku koju su stekli

“slavnom revolucijom” u kojoj su iscrpli svoju naprednost i

postali

oligarhijska grupa buržoaskih vrhova koja uopšte nije bila
orijentisana ka demokratiji i ozbiljnim reformama društva

, već im je

glavni i jedini cilj bilo obezbeđivanje slobode trgovanja i zarađivanja kako bi
nahranili svoj klasni sloj. Sa druge strane,

među torijevcima je bilo tu i

tamo eksremista koji su priželkivali povtarak Stjuarta i apsolutne
monarhije

, ali su ostali već finansijski potkovani svojim već pretežno

kapitalističkim - organizovanim veleposedima- gunđali o porezima i
neefikasnom opozicijom kao i o stranim kraljevima stranog porekla koju je
vigovska vlada dovela na presto.
*Što se tiče ratova koje je Engleska vodila u vremenu kada je sve jače
učestvovala na svetskoj političkoj sceni treba istaći rat za špansko nasledstvo
u kome su se evropske sile borile za za posede oronule španske monarhije
gde je Engleska osvojila Gibraltar I postala vodeća sila. Značajna ličnost je
vojvoda od Marlboroa.

Od idejnih događaja mora se spomenuti unija sa

Škotskom, sprovedena 1707. godine kada Engleska postaje “Velika
Britanija” i ujedinjuje celo ostrvo pod jedinstvenu upravu.

Tada je

( već Velika Britanija) imala I svoje unutrašnje poteškoće, naročito sa
siromašnim škotskim gorštacima koji su se borili protiv centralizovane vlasti I
prizeljkivali povratak Stjuarta, treba istaći dve Jakobitske pobune (1715. ,
1745) , obe nasilno ugušene što je onemogućilo gorštacima da ruše vlast već
ih je osiromašilo I nateralo na emigraciju.
Idejna atmosfera doba racionalizma

u svetu praktičnih interesa i trke za

zaradom

, gde

nije ostalo mnogo mesta za mistične zanose i religiozne form

mišljenja i osećanja jer su p

l itički interesi i naučne misli prestali da se

pretvaraju u religiozne oblike gde je samim tim idejni svet E

gleske postao

svetovan i razumski. Pisci I mislioci ovog perioda zastupali su različite
stavove o filozofskom idealizmu naglašavajući ljudski razum.

Osnovni stav

je bio da je englesko društvo bilo idealna harmonična sredina.

Čak, ni

Poup ni ostali knjizevnici nisu bili baš toliko zaslepljeni da ne vide nedostatke
tadašnjeg društva, ali su ih smatrali sporednim uzrocima.

Društvo moze da

se formira isključivo uz pomoć prosvećivanja, dakle obrazovanjem I
vaspitanjem, ali englesko prosvetiteljstvo I njegova crta je bila
namenjena samo vigovcima jer su baš i pisci I predstavnici
racionalizma bili vigovci, tako da poetika gledana u celini daje utisak
izveštačenosti. Izuzeci su Defo I Svift koji malo zalaze u realnost
tadašnjeg društva-satira.

Najvažnije ideje I tragove ovog perioda ostavlja

nesumnjivo

Lok

u svojim spisima I otud mu I naziv

“ Prorok vigovske

Engleske ”,

njegovo opšte prihvaćeno empirističko- sen

z ualističko shvatanje

sveta I učenje o idejama

, sposobnosti

ma I ograničenjima razuma obelež

avaju

ovaj period. Naravno, bilo je onih koji su zanemarivali Lokove principe I
uvrstili su neke dodatne elemente.

-ŠAFTBERI

: Verovao je u ljudsku moralnu svest I iznosio je svoje stavove

racionalistički I nije se pozivao na religiju, bio je deista (l. deus bog, fil.
mišljenje da je Bog prauzrok I tvorac sveta, ali ne priznaje nikakva čuda niti
bilo kakav bozji uticaj na tok sveta. Deizam igra važnu ulogu u filozofiji 18.
veka ; Volter, Ruso, Lesing)- ukratko, smatrao je da Bog jeste tvorac svega
postojećeg, ali se od momenta stvaranja svet kreće po logičnim zakonima
bez učešća natprirodnog.
** Mali je broj radikalnih mislioca koji su racionalistički gledali na stvarnost.

Bernard Mandervil u svom delu, “Basna o pčelama” alegorijom
dokazuje tezu da su poroci I nemoralni postupci pojedinca uslov za
blagostanje u društvu- takve ideje su neminovno izazvale
negodovanje takvog stava u društvu.

preciznošću. Pisci, klasicisti smatraju da je imitacija prirode u
antičkom periodu idealna priroda, ali je prednost ipak data
latinskim piscima i misliocima.

Gore spomenut “Pricip Verovatnosti” o kojima su teoretičari raspravljali
pokušavajući da

definišu poetiku klasicizma

, kao i o “tri jedinstva” i

“teoriji književnih rodova “ sledi sada:

*Verovatnost

- francuski teoretičari svoje stavove potkrepljuju Aristotelovim

zaključkom da je zadatak pesnika da iskaže i da stvara ono što je moguće
prema zakonu verovatnosti.

Prema Aristotelu

verovatnost a ne istina

služila pesniku da pesmom čoveka dovede do idealnog, do vrline. Među
tadašnjim fransuskim teoretčarima koji su se tome protivili najviše se ističe

Kornej,

koji je smatrao da pricip verovatnosti mnogo zavisi od toga koliko

istorija sama po sebi ima upliva u neko književno delo, primerom dramske
radnje gde tragedija sledi ovaj pricip zbog istorijskih činjenica. Sa druge
strane, složili su se

Šaplen i Dobinjak.

*Tri jedinstva- Jedinstvo radnje je opšte pravilo

, dok ostala pravila

uglavnom služe dramskoj poeziji.

Formulisao ga je Aristotel

i njega

prihvataju i italijanski teoretičari 16. veka, a tek kasnije francuski.

Šaplen

smatra da delo treba da predstavlja jednu radnju sa jednim junakom,
a da odnos glavne radnje i epizoda mora biti tačno određen kako ni
jedna prateća radnja ni u kom trenutku ne bi mogla da remeti ili
prekida glavnu

.Kornej je imao svoj stav, zapravo je povezivao jedinstvo

vremena i smatrao je da radnja treba da traje 12. sati, dok su

Šaplen i

Dobinjak

ovo jedinstvo vremena produžavali na čak na 30 h, a kada su

govorili o jedinstvu mesta- proširiju ga na ono

mesto

do kog se može stići za

24 h.

***Konačni oblik klasicističke teorije daje Nikola Boalo- moralista i
satiričar, napisao je “Satire”, “Poslanice”, da bi se tek kasnije bavio
teorijom.

Osnovni principi njegove poetike nalaze se u njegovom delu

”Art

Poetic

” i to posebno u tekstu

-“O pesničkoj umetnosti”

- gde postoje četiri

teze:

1) . Predmet umetničkog dela je istina, a to je istina koja predtavlja
istinu imitacije(podražavanja)
2). Razum ima prednost nad osećanjem i maštom i jedini je, da se
razumemo, u stanju da razlikuje istinu od laži i najvažniji je u
ocenjivanju i vrednovanju lepog.
3). Kao modele treba uzimati antičke pisce.
4). Cilj umetnosti jeste u tome da bude dopadljiva