Podrazavanje
je jedan od najvaznijih pojmova poetike
kojim se oznacava odnos izmedju stvarnosti I
umetnickog ostvarenja. Za Platona podrazavanje
predstavlja oponasanje privida stvarnosti, odnosno
predmeta iz realnog sveta koji su vec imitacija onoga sto
postoji u svetu ideja. On ukazuje na stetno dejstvo
podrazavanja jer navodi publiku na empatiju, a
poistovecivanje publike sa slabim karakterima moze
dovesti do toga da covek pocne sam da podrazava
dogadjaje I junake iz knjizevnih dela, sto je lose ako su
oni los primer. On je prema meri (kolicini) podrazavanja
podelio knjizevne vrste:
1.
mimeza - cisto podrazavanje
- komedija I tragedija
2.
dijegeza -
jednostavno pesnikovo pripovedanje
-
ditiramb
3.
kombinacija oba
- ep
Aristotel podrazavanje posmatra kao urodjenu aktivnost ,
kao osnovno sredstvo ucenja.
Teonomija -
boziji zakon koji je iznad ljudskog I
bezrezervno se postuje.
Tragicka krivica
- uzroci greha, gotovo da se podudara
sa harimatijom (prelazak iz srece u nesrecu zbog loseg
postupka junaka)
Stihomitija
- oblik dijaloga u anatickoj drami koji se
sastoji iz kratkih replika obicno od jednog stiha. Najcesce
1
se koristi u najdramaticnijem trenutku zbog povecanja
napetosti desavanja.
Dramska (tragicka) ironija
- situacija u kojoj publika sa
autorom zna sta se desava na pozornici ili sta je izreceno,
a dramska lica su u neznanju. Publika moze da predvidi
ishod koji junak ne ocekuje. Naziva se I tragickom
ironijom I pod njom se podrazumeva srljanje junaka u
propast zbog pogresnih pretpostavki, nagli preokret na
gore kada se cinilo da junaku ne preti opsanost cime se
pojacava kontarst izmedju srecnog I sudbinskog.
Organska trilogija
- je sklop tri dela koja su medjusobno
usko povezana istom tematikom I jedinstvom radnje.
Delovi su takvi da se nijedan ne moze izbaciti a da se
znatno ne promeni sustina I tok radnje, povezani su
kauzalno.
Teomahija
se tumaci na dva nacina:
1. borba izmedju bogova koja predstavlja cestu temu
mitova (Primer ovakve teomahije moze se naci u
Homerovim epovima gde ratuju bozanstva koja
zauzimaju suprotne strane u Trojanskom ratu.)
2. pobuna protiv bozanskog poretka I njihovih nacela I
normi. Zavisno od konteksta pobuna moze znaciti I
fizicko suprotsavljanje ili samo narusavanje bozanskog
poretka zbog cega dolazi do ljutnje bogova.
2
Hibris I Hamartija odredjuju smisao tragicke krvice.
Katarza
- (grc. Katharsis = prociscenje) - Katarzu opisuje
Aristotel u svojoj Poetici, ona predstavlja bitan koji
ostavlja tragedija. Katraza je prociscenje koje nastaje u
coveku empatijom. Prikazom dogadjaja koji izaivaju
sazaljenje I strah, gledalac se poistovecuje sa likovima I
oslobadja ovih afekata, tako dolazi do prociscenja I
oslobadjanja negativnih emocija.
Stasimon
- stajaca pesma koju hor grcke tragedije peva
nakon sto je usao u orhestru. Stasimon je obicno
povezan sa temom tragedije. (Euripid je bio sklon
umetanju horskih partija koje nisu povezane sa radnjom I
prema Aristotelovom misljenju tako se narusava
celovitost tragedije). Stasimoni se u tragediji odvajaju
epizodama, a episode su pomocu stasimona odvojene od
eksode.
Eksoda
- prema Aristotelovoj kvantitativnoj podeli
tragedije predstavlja zavrsni deo tragedije posle kojeg
nema vise horskih partija. Prvobitno znacenje se poklapa
sa izlaznom pesmom, pa se I odnosi na pesmu koju hor
izvodi izlazeci sa scene, napustajuci orhestru. Moze
stajati na kraju tragedije, ali moze se pojaviti I pre
zavrsetka.
Paroda
- ima dva znacenja:
4
1. ulaz u orhestru kroz koji izlazi hor na scenu;
2. ulazna pesma koju hor grcke tragedije peva ulazeci na
scenu. Uglavnom se poklapa sa prologom, tumaci publici
dogadjaje koji su vec prikazani na sceni ili prikazuje ono
sto je prethodilo samoj dramskoj radnji (kod Sofokla I
Eshila paroda ima funkciju prikazivanja dogadjaja koji
uslovljavaju razvoj radnje u tragediji, opisuje mesto
radnje ili sudbinu protagonista, dok kod jr kod Euripida
ukljucena u samu radnju I prerasta dijalog, tako da I hor
preuzima aktivnu ulogu).
Epizoda
:
1. deo radnje koji predstavlja zaokrazenu celinu romana,
epa ili drame koja je smisaono povezana sa samim
delom;
2. deo radnje koji nije cvrsto povezan sa radnjom,
udaljava se od nje , predstavlja digresiju;
3. dijalog izmedju dve horske pesme u grckoj tragediji.
Digresija
- oznacava svako umetanje celina koje nisu
neposredno povezane sa osnovnom radnjom, ili temom
dela.
ISTOCNE KNJIZEVNOSTI
EP O GILGAMESU
Osnovne crte sadrzaja:
Ovaj istorijsko - herojski, a istovremeno I teogonijski I
mitoloski ep u centru paznje ima velikog junaka, kralja
5
Istorijat
- Delo pripada sumersko - akadskoj ili sumersko -
vavilonskoj knjizevnosti. Sumeri su narod koji je zacetnik
civilizacije, kulture I pismenosti. Njihovo pismo je prvo,
najstarije pismo - klinasto ili piktografsko, slike su
urezivane u glinene plocice koje su pekli, u pocetku je
imalo 1500 znakova. Okruzeni semitskim narodima
Sumeri oko 2000. godine pre nove ere bivaju okupirani
od strane nomada Akadjana koji zauzimaju njihove
gradove, ali preuzimaju njihovu kulturu I pismo I prenose
je. Jos ranije je stvorena sumersko - akadska kulturna
simbioza I od 2000. - 1800. godine je zapisan najveci broj
dela sumerske knjizevnosti. Od 1800. godine povecava se
broj dela akadske knjizevnosti, sumerska knjizevnost se
zapostavlja, slabije se prevodi, pa samim tim I polako
nestaje. Medjutim bilo je dela koja su ostajala u skolama I
izmedju redova je upisivan akadski prevod. Takvo delo je
I Ep o Gilgamesu. U originalu je medjutim, sacuvana
samo
1, 6, 10, 11 I 12
ploca, ostale su rekonstruisane I
sklopljena je celina. Ovaj akadski prevod je pronadjen u
rusevinama Asurbanipalove biblioteke u Ninivi,a nastao
je oko 1700. godine. Mnoge episode su nastale na
osnovu prica iz ciklusa o Gilgamesu koje su postojale I
ranije - npr. u 19. veku su zapisane -
Gilgames I Aga od
Kisa, Gilgames I Nebeski bik, Gilgames, Enkidu I
podzemni svet, Gilgamse I zemlja zivih, Gilgamesova
smrt
(nazive su davali savremeni proucavaoci).
Funkcija
dela je bila dvostruka - da
zabavi
I zainteresuje
publiku govoreci o onome o cemu ona zeli da slusa, a
7
