БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

Предмет

Основи кривичног права и

кривичног поступка

Тема

ПРЕКРШАЈ

Професор:

Др Ђуро Ђуровић

Студент:

Београд 2015 год.

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

1. ПОЈАМ ПРЕКРШАЈА.....................................................................................03

2. ЕЛЕМЕНТИ ПРЕКРШАЈА...............................................................................03

3. ОБЈЕКТ И СУБЈЕКТ ПРЕКРШАЈА....................................................................04

4. ОСНОВИ КОЈИ ИСКЉУЧУЈУ ПОСТОЈАЊЕ ПРЕКРШАЈА..................................05

5. СТИЦАЊЕ ПРЕКРШАЈА................................................................................06

6. ПОКУШАЈ ПРЕКРШАЈА................................................................................07

7. САУЧЕСНИШТВО У ПРЕКРШАЈУ...................................................................07

8. МЕСТО И ВРЕМЕ ИЗВРШЕЊА ПРЕКРШАЈА...................................................08

9. ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ ПРЕКРШАЈНЕ ОДГОВОРНОСТИ...................................09

10. УРАЧУНЉИВОСТ.........................................................................................09

11. ВИСНОСТ....................................................................................................10

12. УМИШЉАЈ..................................................................................................10

13. НЕХАТ.........................................................................................................11

14. ОСНОВИ КОЈИ УКЉУЧУЈУ ПРЕКРШАЈНУ ОДГОВОРНОСТ .............................11

15. ПРЕКРШАЈНЕ КАЗНЕ....................................................................................13

16. ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ КОД ПРЕКРШАЈА......................................................15

17. ЗАСТАРЕЛОСТ.............................................................................................16

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

Општи елементи:

1) радња прекршаја, последица, узрочност,
2) друштвена опасност,
3) противправност,
4) одређеност прекршаја у закону.

Посебни елементи односе се на сваки прекршај поједнично, карактерише само

тај прекршај. Посебни елементи су законом дефинисани, нпр. предмет радње, начин,
средство, место, време извршења. Радња прекршаја може да буде чињење и нечињење
(пропуштање чињења).

Радње последице:

последице повреде (конкретна опасност),

последице угрожавања (апстрактна опасност)-најчешће су.

Узрочност – да је та радња произвела ту последицу.

Противправност је повреда јавног поретка који је регулисан законима и другим

правним прописима.

Одређеност прекршаја у правном пропису – нико не може бити одговоран за

прекршаје ако није предвиђен прописом, нити му се може изрећи санкција ако није
унапред прописана.

3. О

БЈЕКТ

СУБЈЕКТ

ПРЕКРШАЈА

Објект прекршаја се може схватити двојако:

1) као заштитни објект,
2) као објект радње.
Заштитни објект је оно добро и интерес које се заштићује прописивањем прекршаја.

Постоји:

општи заштитни објект,

групни заштитни објект,

појединачни заштитни објект.

Групни заштитни објекти су добра и интереси који се штите једном групом

прекршаја, нпр. безбедност саобраћаја, девизно пословање.

Појединачни заштитни објект је онај који се штити прописивањем сваког

појединачног прекршаја.

Објект радње је оно добро према коме је радња прекршаја управљена и на коме

се остварује последица прекршаја.

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

Субјект прекршаја је лице које је починило прекршај. То је оно лице које врши

радњу извршења прекршаја. Само човек може бити субјект прекршаја. Може да се јави
непосредно, као појединац, или посредно, као део неке организације (правно лице).
Физичко лице мора бити одређеног узраста.

Лица млађа од 14 година сматрају се децом, сматрају се неодговорним. Лица од 14 до
18 година у нашем закону третирају се као малолетници и имају специфичан положај.
Постоје две категорије малолетника: од 14 до 16 година су млађи малолетници, од 16
до 18 година су старији малолетници.

Млађим малолетницима могу се изрећи само васпитне мере, а старијим

малолетницима поред васпитних мера и прекршајне казне.

4. О

СНОВИ

КОЈИ

ИСКЉУЧУЈУ

ПОСТОЈАЊЕ

ПРЕКРШАЈА

Закон о прекршајима предвиђа три основа која искључују постојање прекршаја:

1) нужна одбрана,
2) крајња нужда,
3) мали значај прекршаја.

У овим случајевима одступање од чињеница које врши прекршитељ није

противправно јер закон дозвољава такво поступање, прописује у тим случајевима да
чињење дела није прекршај. Недостаје противправност

, један од општих елемената.

Нужна одбрана је она одбрана која је неопходно потребна да се од себе или од

неког другог одбије истовремени противправни напад. Нужна одбрана има два
елемента:

елемент који карактерише напад,

елемент који карактерише одбрану.

Елемент који карактерише напад треба да испуни следеће услове:



напад мора да долази од човека,



напад треба да буде управљен на лице које се брани или неко друго лице,



напад треба да је стваран, а не да само изгледа као да постоји.



напад мора да буде противправан.

Елемент који карактерише одбрану треба да испуни следеће услове:



одбрана треба да буде истовремена са нападом,



одбрана треба да је неопходно потребна, заиста нужна за одбијање напада,



одбрана треба да буде сразмерна.

Уколико неко понашање садржи све елемнте прописане у законском опису бића кривичног дела, самим тим је то понашање и

противправно. Изузетно противправност може бити и искључена, због чега би дело, иако је у закону одређено као кривично дело,
изгубило карактер кривичног дела. Управо из тог разлога, противправност се чешће одређује негативно, тј. као одсуство основа
који искључују противправност.

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

Реални стицај постоји кад починилац са више радњи учини више прекршаја.

За све прекршаје у стицају води се јединствен поступак и изриче се јединствена казна.

6. П

ОКУШАЈ

ПРЕКРШАЈА

Прекршај се остварује у четири фазе:

1) доношење одлуке о прекршају (не мора да постоји),
2) припремање извршења прекршаја (не мора да постоји),
3) започињање прекршаја (мора увек да постоји),
4) свршење прекршаја (мора да постоји).

Наше прекршајно право не предвиђа одговорност за доношење одлуке и за
припремање. Одговорност једино постоји када се прекршај сврши.

Започињање прекршаја представља извршење прекршаја. Покушај прекршаја

постоји кад је извршење прекршаја започето а није извршено. Извршење прекршаја је
започето кад је извршилац почео радњу извршења, а прекршај је свршен кад је
наступила последица. Начелно се истиче да је покушај некажњив стањем прекршаја.

7. С

АУЧЕСНИШТВО

ПРЕКРШАЈУ

Када у извршењу прекршаја учествује више лица то се зове саучесништво, а та

лица саучесници. Они могу на разне начине да учествују у извршењу прекршаја. Тако
да разликујемо различите облике саучесништва:

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

1) извршилаштво или саизвршилаштво,
2) подстрекивање,
3) помагање.

Саизвршилаштво постоји кад у извршењу једног прекршаја учествује више лица.

За саизвршилаштво потребно је да постоји свест о заједничком деловању, морају
заједнички да поделе улоге.

Подстрекивање је такав облик саучесништва који се састоји у навођењу другог

лица да изврши прекршај. То навођење се састоји од утицаја на другог да донесе
одлуку да учини прекршај. Подстрекивање увек мора:



да је управљено према одређеном лицу,



да се односи на извршење тачно одређеног прекршаја,



може да се врши непосредно или преко трећег лица.

Начин може бити различит: нпр. наговарање, саветовање, указивање на корист,

наређивање, обећавање или давање награде.
Подстрекивање се врши само са умишљајем.

Помагање је такав облик саучесништва код којег помагач пружа помоћ

извршитељу прекршаја да изврши прекршај. Помагање мора да се односи:



на одређено лице,



на одређени прекршај.

Радња помагања може бити:



физичко помагање (давање средстава, чување страже, отклањање сметњи и

потешкоћа),



психичко помагање ( давање савета, прикривање трагова, охрабривање).

Помагање се може извршити само са умишљајем. За нехатно помагање неће се
одговарати.

8. М

ЕСТО

ВРЕМЕ

ИЗВРШЕЊА

ПРЕКРШАЈА

Место извршења прекршаја је важно из три разлога:



према месту извршења прекршаја одређује се примена прописа о прекршају јер се за

прекршај примењује онај пропис који важи у месту где је извршен прекршај;



према месту извршења прекршаја одређује се месна надлежност прекршајног органа

надлежног за вођење прекршајног поступка;



одређивање места извршења прекршаја може да буде од значаја ако је место

извршења прекршаја обележје прекршаја (ако је прописом о прекршају предвиђено да
прекршај треба да је учињен на одређеном месту – јавно место, угоститељски објекат,
итд.).

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

Урачунљивост је способност неког лица да схвати значај свог дела и да управља

својим поступцима. Урачунљивост треба да постоји у време кад је прекршај извршен.
Да би се утврдила прекршајна одговорност физичког лица потребно је утврдити његову
урачунљивост. Урачунљивост се утврђује у прекршајном поступку. Урачунљивост се
утврђује уз помоћ вештака – психијатра који даје налаз и мишљење, а орган који води
прекршајни поступак на основу тога и других доказа доноси одговарајућу одлуку.

Неурачунљивост

су ненормална психичка стања:

1) трајна душевна обољења (неизлечива) и привремена душевна обољења (излечива) –
шизофренија, епилепсија, параноја, манично-депресивне психозе и друго,
2) привремена душевна поремећеност – алкохолисаност, опијеност дрогама, афективна
стања јачег интезитета, поремећена стања услед високе температуре, грознице и
различитих врста тровања,
3) заостао душевни развој – постоји код оних лица која нису достигла онај степен
душевне развијености који одговара њиховом узрасту.

Битно смањена урачунљивост постоји кад је битно смањена способност неког

лица да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима. Оваква лица су
прекршајно одговорна, а њихове смањене психичке способности које су постојале у
време извршења прекршаја могу се узети у обзир при одмеравању казне за учињени
прекршај.

Стања алкохолисаности или омамљености услед употребе дрога или других

омамљујућих средстава не искључују одговорност учиниоца прекршаја, ако је у таквим
случајевима учинилац сам себе довео у такво стање, при чему је био, или је могао да
буде свестан да ће учинити или може у таквом стању да учини прекршај.

11. В

ИНОСТ

Виност је психички однос учиниоца прекршаја према свом делу. Основна

претпоставка виности је урачунљивост.

Постоје два облика виности:
1) тежи (умишљај), 2) лакши (нехат).

Виност је веома важна при утврђивању прекршајне одговорности. Код

утврђивања виности важна су два елемента:

елемент свести, * елемент воље

Оба елемента могу да се степенују, што подразумева и да се виност степенује.

Виност је стање свести и воље у односу на дело које је учинио.

Неурачунљивост је кривичноправни институт који представља један од основа искључења кривичне одговорности. Учинилац који

изврши кривично дело у стању неурачунљивости не може се сматрати одговорним. Урачунљивост учиниоца се претпоставља док
се неурачунљивост доказује.

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

12. У

МИШЉАЈ

Умишљај је први од два основна облика виности и представља тежи облик. Он је

одређен елементом свести и елементом воље. Основни облици умишљаја су:

1) директни умишљај,
2) евентуални умишљај.

Директни умишљај постоји када је учинилац прекршаја био свестан свог дела и

хтео његово извршење. Постоји и свест и воља у погледу прекршаја који се чини.

Код евентуалног умишљаја такође постоји свест о свим битним обележјима

прекршаја, стим што у односу на последицу може да постоји само свест о могућем, а не
и о сигурном наступању последице. У погледу воље овде постоји пристајање на
последицу. Овакав садржај воље представља мањи степен воље у односу на директни
умишљај код кога учинилац хоће последицу. Овде учинилац не подразумева радњу
прекршаја да би њоме проузроковао последицу, већ је врши из неких других разлога, а
при томе зна да последица може наступити па на њу пристаје.

13. Н

ЕХАТ

Нехат је други (лакши) облик виности. Код нехата постоји елемент свести, а

елемент воље није присутан. По садржају свести разликују се два облика нехата:

1) свесни нехат,
2) несвесни нехат.

Свесни нехат постоји кад је учинилац прекршаја био свестан да услед његове

радње може наступити забрањена последица, али је олако држао да ће је моћи спречити
или да она неће наступити. Овај облик виности карактерише лакомисленост учиниоца
прекршаја или његово самопоуздање.

Несвесни нехат постоји ако учинилац није био свестан могућности наступања

забрањене последице, али је према околностима и према својим личним својствима био
дужан и могао бити свестан те могућности. Код несвесног нехата нема ни свести ни
воље. Кривица учиниоца се састоји само у томе што је био дужан и могао да буде
свестан те могућности.

Закон не прави разлику између свесног и несвесног нехата кад је у питању

кажњавање. Постојање нехата је, по правилу, увек довољно за прекршајну одговорност
и кажњавање учиниоца прекршаја, а само када је то изричито прописано, за прекршајну
одговорност и кажњавање учиниоца тражи се само умиошљај.

14. О

СНОВИ

КОЈИ

ИСКЉУЧУЈУ

ПРЕКРШАЈНУ

ОДГОВОРНОСТ

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12



треба да је озбиљна (то значи да треба да је у питању неко озбиљније зло чиме се

може утицати на вољу онога коме се прети),



не мора бити остварљива нити је битно да лице које прети има стварну намеру

да оствари претњу (битно је само да лице коме се прети претњу схвати као стварну,
могућу и остварљиву).

Принуда је општи појам који обухвата силу и претњу.

Закон о прекршајима за случаје у којима је прекршај учињен под дејством

силе, претње и принуде одређује да није прекршајно одговоран онај ко под ти утицајем
учини прекршај.

Наређење претпостављеног представља основ који може довести до

искључења прекршајне одговорности. Закон о прекршајима одређује да не постоји
одговорност одговорног лица за прекршаје ако је оно поступало на основу наређења
другог одговорног лица или органа управљања и ако је предузело све радње које је на
основу закона, другог прописа или општег акта било дужно да предузме да би спречило
извршење прекршаја.

Правна заблуда је заблуда о забрањености дела. Код правне заблуде

учинилац прекршаја није у заблуди о ономе што чини већ не зна да је то што чини
забрањено,   тј.   да   је   то   што   чини   прекршај   или   не   зна   да   је   његово   поступање
противправно.   Учинилац   не   познаје   правне   прописе.   Према   Закону   о   прекршајима
непознавање   прописа   којима   је   прекршај   одређен   не   искључује   одговорност   за
прекршај.

15. П

РЕКРШАЈНЕ

КАЗНЕ

Казне су најтеже прекршајне санкције. Њихова сврха је:



специјална превенција (сузбијање вршења прекршаја која се остварује утицањем

на учиниоца прекршаја да убудуће не врши прекршаје),



генерална превенција (утицаји на друге да су уздрже од вршења прекршаја).

Казном се одузимају или ограничавају одређена права учиниоца прекршаја.

Може се изрећи само она казна која је за тај прекршај била прописана у време када је
прекршај учињен. Казне се изричу у законито спроведеном прекршајном поступку.

Према Закону о прекршајима за прекршаје се могу изрећи две врсте прекршајних казни:

1) новчана казна

2) 2) казна затвора.

Новчана казна може се прописати свим прописима којима се одређују прекршаји, а казна затвора се може прописати само

законом.

Казна затвора је тежа врста казне за прекршаје па је прописана само за теже прекршаје. Ова казна се примењује само за физичка

лица као учиниоце прекршаја

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

За прекршај се може прописати једна казна или обе казне алтернативно.

Кумулативно се обе казне могу прописати само за прекршаје који су учињени из
материјалне заинтересованости (из користољубивих побуда).

Казна затвора се прописује у трајању од најмање једног дана, а највише 30 дана,

али за теже прекршаје против јавног реда и мира, као и за теже прекршаје којима се
угрожвају живот или здравље људи или услед којих могу да настану неке друге теже
последице казна затвора може бити прописана и у трајању од 60 дана.

Казна затвора не може да се изрекне бременитој жени која је у стању трудноће

дуже од 3 месеца, ни мајци детета које није навршило 1 годину живота. Уколико је дете
рођено мртво или ако је умрло после рођења, казна затвора се не може изрећи мајци
умрлог детета док не протекне 6 месеци од порођаја.

Новчана казна се најчешће прописује за прекршаје. Висине новчане казне су

различите у зависности од тога



за које се субјекте прекршаја ова казна предвиђа,



за које се прекршаје прописује,



у ком поступку се казна изриче и

Кад су у питању прекршаји из области јавних прихода, јавног информисања и

царинског, спољнотрговинског и девизног пословања новчана казна може да прелази
прописане максимуме новчане казне.

За прекршаје који се прописују одлуком скупштине аутономне покрајине,

скупштине општине, Скупштине града Београда или скупштине града новчани износи
казни могу се прописати до половине оних износа који се могу прописати законом или
уредбом.

За плаћање новчане казне у решењу о прекршају одређује се рок од најмање 15

дана, а највише 3 месеца, који тече од дана правоснажности решења. Плаћање новчане
казне може се дозволити и у отплатама најдуже до 6 месеци, ако за то постоје
оправдани разлози.

Ако физичко лице или одговорно лице или предузетник коме је за прекршај

изречена новчана казна казну неплати у одређеном року, она се замењује казном
затвора рачунајући по 1000 динара новчане казне за 1 дан затвора, највише до 30 дана,
а уколико због овог ограничења цела казна не може бити замењена, вишак казне који се
није могао заменити наплаћује се принудно.

За правна лица неплаћена новчана казна наплаћује се принудно.

http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/predlozi_zakona/2473-13Lat.pdf

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

За све прекршаје у стицају изриче се једна казна која се одмерава тако што се

прво одмери казна за сваки поједини прекршај, па се онда на основу њих утврђује
јединствена казна за све прекршаје у стицају.

17. З

АСТАРЕЛОСТ

Застарелост је проток времена после кога се више не може покренути и водити

прекршајни поступак или после кога се не може извршити прекршајна санкција.
Разликују се два врсте застарелости:

1) застарелост покретања и вођења прекршајног поступка;
2) застарелост извршења прекршајне санкције.

Обустава (застој) застарелости наступа када се према закону прекршајно

гоњење није могло предузети (услед привременог душевног обољења учиниоца
прекршаја, ако је учинилац у бекству и др.), односно када се према закону не може
извршити казна.

Наступањем оваквих околности застарелост престаје да тече, а њиховим

престанком ток застарелости се наставља.

Ток застарелости се прекида сваком радњом коју надлежни прекршајни орган

предузме ради прекршајног гоњења, односно када надлежни орган прдузме мере
управљене ка спровођењу извршења санкција. После прекида застарелост почиње
поново да тече, а време до прекида не рачуна се у застарелост.

Релативни рок застарелости

је 1 година а апсолутни рок је 2 године.

Релативни рок подразумева ако уопште није покренут и вођен поступак.
Апсолутни рок је рок када по било ком основу немогуће водити поступак.

Застарелост у кривичном праву представља губитак права државних органа да воде кривични поступак, изрекну и изврше

кривичну санкцију према учиниоцу кривично дела, услед протека одређеног временског периода од извршења кривичног дела.
Наиме,   сматра   се   да   је   друштвено   неоправдано   водити   поступак   и   изрећи   или   извршити   кривичну   санкцију   ако   је   протекао
несразмерно дуг временски период од изрицања санкције која се има извршити, осносно од извршења кривичног дела за које треба
водити поступак, услед кога су сврха вођења кривичног поступка и сврха изрицања кривичних санкција постале беспредметне.

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

МИШКОВИЋ СТЕВАН

ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА 3СЕ/0014/12

1. Др Ђуро Ђуровић, основи кривичног права и кривичног

поступка, основи кривичног поступка, глава друга, треће
издање. Београд 2014

2. Зоран Стојановић, Кривично право, 2009, Београд

3. Ревија за криминологију и кривично право, Институт за

криминолошка и социолошка истраживања, 2009, мај-август

4. Снежана Соковић, Изршење кривичних санкција, 2008,

Крагујевац

5. Грубач, М. Кривично процесно право. Увод и општи

део.Четврто измењено идопуњено издање. Београд, 2006. (Грубач,
М., 2006.)