1.
Појам, предмет и задатак прекршајног права
Појам прекршајног права се одређује каи скуп правних прописа којима се
прописује: које се понашање сматра прекршајем; начин утврђивања испуњености
општих услова када је у питању одређење одговорности за прекршаје; постојање
неопходних услова за изрицање прекршајних санкција; врсте рекршајних санкција;
надлежност и поступак одређивања одговорности за учињене прекршаје; изрицање
прекршајних санкција и правила њиховог изрицања.
Материја која је предмет прекршајног права може се поделити на материјално
прекршајно право, процесно прекршајно право и извршно прекршајно право.
Предмет прекршајног права чине прекршаји. Прекршајно право одређује које
се то понашање сматра прекршајем, ко се сматра учиниоцем прекршаја, опште
услове за постојање прекршаја и прекршајне одговорности учиниоца, врсте
санкција и услове за њихово изрицање, надлежност органа за прекршаје, правила
прекршајног поступка и правила у вези са извршењем прекршајних санкција.
Задак прекршајног права састоји се у заштити оних односа у друштву којиме
је дата прекршајно-правна заштита. Реч је о односима који одговарају интересима
друштва као целине, и интересима појединца.
2. Извори прекршајног права
Први и најважнији ивор прекршајног права можемо сматрати Устав
Републике Србије. Одмах затим одве бисмо сврстали и Закон о прекршајима. У
изворе прекршајног права моемо уврстити још и Кривични законик и Законик о
кривичном поступку, јер постоје бројни случајеви у прекршајном праву у којима се
примењују поједине одредбе кривичног и кривичноправног права.
Посебан део закона о прекршајима није кодификован, одредбе којима се
прописују поједини прекршаји налазе се у многим законима, уредбама и одлукама
надлежних органа. Законом се предвиђа прописивање прекршаја заком, уредбом
или одлуком скупштине аутономне покрајине, скупштине општине, Скупштине
града Београда и скупштине града.
3. Тумачење прописа прекршајног права
Тумачење правних прописа представља утврђивање њиховог значења. Оно се
врши у циљу правилне примене. Тумачење може бити:
1. Према субјекту који тумачи:
А) аутентично тумачење – даје доносилац прописа, тј орган који је и донео
пропис који се тумачи.
Б) судско-административно тумачење – даје орган у чијој је надлежности
примена прописа
В) доктринарно тумачење – даје наука која проучава грану права којој
конкретни пропис припада.
2. Према начину на који се тумачи:
А) језичко – примењују се расположива граматичка средства
Б) логичко тумачење - при одређењу правила користи се правила логике
В) системско тумачење – на основу места које одредба у систему припада
Г) историјско тумачење – коришћењем историјског материјала
Д) упоредно тумачење – упоређивањем аутентичног текста конкретног
прописа
3. Према обиму који се даје садржини прописа који се тумачи:
А) рестриктивно – уже
Б) екстензивно – шире
Прекршајни прописи се најчешће тумаче у ужем смислу.
4. Важење прекршајних прописа
Разликујемо просторно, временско и важење прекршајног прописа у погледу
лица.
Просторно важење прекршајног прописа
Уколико су одредбр о прекршајима прописане законом или уредбом, важиће
на целој територији Републике Србије, а само на територији јединица
територијалне аутономије и локалне самоуправе када су прописане одлуком
скупштине аутономне покрајине, скупштине општине, скупштине града Београда
или скупштине града.
Уколико је прекршај учињен на домаћем броду или ваздухоплову, без обзира
на то где су се налазили у време извршења прекршаја, сматраће се да је дело
учињено на територији државе.
У случају да је прекршај учињен у иностранству, учинилац ће се казнити само
уколико је то одређено законом или уредбом.
Временско важење прекршајног прописа
На учиниоца прекршаја прекршаја примењује се закон који је важио у време
извршења прекршаја. Прекршајни пропис важи од дана ступања на снагу, тј осмог
дана након објављивања у службеном гласнику.
Престанак важења прописа о прекршају зависи од тога да ли је пропис донет
на неодређени или одређени рок важења. Уколико је донет с одређеним роком
важења, он истеком тог рока постаје невалидан. Уколико је донет с неодређеним
роком важења, важност прописа престаје даном његовог укидања, које може бити
прећутно и изричито.
Важење прекршајних прописа у погледу лица
Прекршајни прописи се примењују према свакоме ко учини прекршај. Када су
учиниоци прекршаја лица која уживају имунитет, према њима се не примењује
прекршајни поступак. Код нас су то: шеф државе, председник и чланови владе,
председник уставног суда.
5. Појам прекршаја
Прекршај представља повреду јавног поретка, предвиђену законом или
другим прописима, за коју је прописана казна или заштитна мера. Прекршај садржи
три битна обележја:
2
интереси који се штите једном групом прекршаја, нпр. безбедност саобраћаја,
девизно пословање. Појединачни заштитни објект је онај који се штити
прописивањем сваког појединачног прекршаја.
Објект радње код прекршаја представља добро на коме се остварује последица
прекршаја.
8. Субјект прекршаја
Разликујемо две врсте субјеката прекршаја: активне и пасивне.
АКТИВНИ субјект прекршаја је лице које радњом чињења производи
последицу. То је учинилац прекршаја. Учинилац прекршаја може бити свако лице,
под условом да се не ради о детету, тј да је лице у конкретном случају учинилац,
навршило 14 година живота.
Може се правити разлика између појмова учинилац, извршилац и кривац.
Извршилац прекршаја може бити свако лице које пресузме радњу извршења
предвиђену законом или другим прописом, док је учинилац и свако оно лице које
било којом делатношћу доприноси остварењу дела (саучесник), а кривац је онај
учинилац који је одређеног узраста, који је урачунљив и крив.
Према узрасту разликујемо малолетне (млађе и старије) и пунолетне
извршиоце, док их према подобности за одговорнот делимо на урачунљиве,
неурачунљиве и оне са битно смањеном урачунљивошћу.
Субјект прекршаја може бити: физичко лице, правно лице, одговорно лице у
правном лицу и предузетник.
ПАСИВНИ субјект прекршаја је лице које се у конкретно извршеном
прекршају појављује као оштећени, односно жртва прекршаја. Код једног
прекршајног дела, као оштећени могу се појавити више лица. Пасивни субјект је
оно лице или лица која су титулари добра чија је заштита разлог за прописивање
прекршаја.
9. Основи iскључења постојања прекршаја
Да би неко дело било прекршај, неопходно је да поседује све опште елементе,
као и све посебне елементе конкретног прекршаја. Уколико недостаје било који
елемент, неће постојати ни прекршај.
Постоје три основа искључења постојања прекршаја:
Нужна одбрана
Крајња нужда и
Дело малог значаја.
У овим случајевима поступање учиниоца који чини прекршај неће бити
противправно, јер закон овакво понашање дозвољава. За искључење постојања
прекршаја неопходно је да буду испуњени сви услови за постојање нужне одбране,
крајње нужде и малог значаја прекршаја.
НУЖНА ОДБРАНА је она одбрана која је неопходна да учинилац од себе или
другога одбије истовремени противпрани напад. Нужна одбрана има два елемента:
4
напад и одбијање напада. Сваки од ових елемената мора испуњавати одређене
услове да би се извршена одбрана могла сматрати нужном одбраном.
Да би постојао напад код нужне одбране, он мора да испуњава следеће
услове:
1) Напад може да се појави само као делатност човека
2) Наад мора бити противправан
3) Нападом може да се повреди било које нападнуто добро
4) Напад треба да је стваран, тј да је објективан и реалан.
Одбијање напада мора:
1) Да буде прекршај
2) Да буде усмерено против нападача
3) Да буде истовремено са нападом
4) Да буде неопходна за одбијање напада.
Прекорачење граница нужне одбране постоји онда када одбијање напада није
сразмерно извршеном нападу, може бити двојако: интензивни ексцес (када је
одбрана јача него што је потребно), и екстензивни ексцес (када одбрана траје дуже
него што је потребно).
КРАЈЊА НУЖДА постоји уколико је прекршај учињен ради тога да учинилац
отклони од себе или од другог истовремену нескривљену опасност која се на други
начин није могла отклонити, и ако, при том, учињено зло није веће од зла које је
претило. Крајња нужда има два елемента: стање опасности, односно опасност, и
отклањање опасности.Опасност представља сваку могућност повреде или
угрожавања неког правног добра. Опасност може да долази од животиње, природне
силе.
Да би постојала опасност у смислу крајње нужде, она:
1) Може потицати од човека, животиње или природне силе
2) Може претити било којем правном добру физичког или правног лица
3) Мора бити стварна
4) Не сме бити скривљена
Отклањање опасности је свака делатност која се састоји у повреди или угрожавању
неког туђег правног добра, а управљена је на очување неког свог правног добра.
Услови:
1) Отклањање опасности мора имати сва обележја прекршаја
2) Отклањање опасности мора да буде истовремено са наступелом опасношћу
3) Отклањање опасности треба да буде такво да се опасност на други начин
није могла отклонити
4) Отклањање опасности треба да се врши повредом правног добра које није
веће вредности од добра које се заштићује.
5) Прекорачење граница крајње нужде постоји онда када је учинилац при
отклањању опасности изашао из оквира крајње нужде. Ово прекорачење
може бити двојако: интензивни ексцес, уколико је отклањањем опасности
учињена већа повреда од оне која је била нужна за отклањање опасности, и
екстензивни ексцес, ако је отклањање опасности трајало дуже него што је
било потребно.
5
11. Покушај прекршаја
Прекршај се остварује у четири фазе: доношење одлуке да се прекршај
изврши, припремање извршења прекршаја, започињање прекршаја и свршени
прекршај.
Започињање извршења прекршаја је заправо покушај прекршаја. Покушај
представља умишљајно започињање извршења прекршаја, који није довршен.
Извршење прекршаја је започето онда када учинилац предузме радњу извршења, а
прекршај бива свршен оног тренутка када наступи његова последица.
Разликују се несвршени и свршени покушај. Такође се разликују и: подобни
покушај, код кога се предузетом радњом могла произвести последица у спољном
свету и неподобни покупај, код кога последица није могла бити изазвана због
неподобности употребљеног средства или због неподобности објекта према коме је
радња била усмерена.
Одговорност за покушај прекршаја се може прописати искључиво законом.
12. Саучесништво
Када у извршењу прекршаја учествује више лица то се зове саучесништво, а та
лица саучесници. Они могу на разне начине да учествују у извршењу прекршаја.
Тако да разликујемо различите облике саучесништва:
извршилаштво или саизвршилаштво,
подстрекивање,
помагање.
Саизвршилаштво постоји кад у извршењу једног прекршаја учествује више лица. За
саизвршилаштво потребно је да постоји свест о заједничком деловању, морају
заједнички да поделе улоге.
Подстрекивање је такав облик саучесништва који се састоји у навођењу другог
лица да изврши прекршај. То навођење се састоји од утицаја на другог да донесе
одлуку да учини прекршај. Утицај се може односити на стварање одлуке да неко
изврши прекршај или учвршћивање те одлуке. Подстрекивање увек мора:
да је управљено према одређеном лицу,
да се односи на извршење тачно одређеног прекршаја,
може да се врши непосредно или преко трећег лица.
Начин може бити различит: нпр. наговарање, саветовање, указивање на корист,
наређивање, обећавање или давање награде.
Подстрекивање се врши само са умишљајем.
Помагање је такав облик саучесништва код којег помагач пружа помоћ
извршитељу прекршаја да изврши прекршај. Помагање мора да се односи:
на одређено лице,
на одређени прекршај.
Радња помагања може бити:
физичко помагање (давање средстава, чување страже, отклањање сметњи и
потешкоћа),
психичко помагање ( давање савета, прикривање трагова, охрабривање).
7
