1
SEMINARSKI RAD
TEMA
Prihodi JP " Putevi Srbije " (putarina i transferi iz budžeta) kao deo javnih prihoda Srbije 2005-2015
Profesor: Student:
2
UVOD
ISO(Međunarodna organizacija za standardizaciju) je svetska federacija nacionalnih tela za
standarde (članica ISO-a). Rad na pripremanju maeđunarodnih standarda odvija se u
ISOtehničkim komitetima. Svaka članica ISO-a, kada je zainteresovana za predmet rada nekog
od osnovanih tehničkih komiteta, ima pravo da delegira svoje predstavnike u
taj komitet. U ovom radu učestvuju međunarodne organizacije, vladine i nevladine, koje su
povezane sa ISO-om.
ISOblisko sarađuje sa Međunarodnom elektrotehničkom komisijom (IEC)
u vezi sa svim pitanjima standardizacije u oblasti elektrotehnike.
Osnovni zadatak tehničkih komiteta je pripremanje međunarodnih standarda. Nacrti
međunarodnih standarda koje su usvojili odgovarajući tehnički komiteti dostavljaju se članicama
tih komiteta radi glasanja. Da bi međunarodni standard bio objavljen, potrebno je da ga odobri
najmanje 75 % članica koje glasaju.ISO 9001preipremio je tehnički komitet ISO/TC 176,,
Menadžment kvalitetomi obezbeđenje kvaliteta,Potkomitet SC 2,Sistemi kvaliteta.
Usvajanje sistema menadžmenta kvalitetom treba da bude strateška odluka organizacije. Na
projektovanje i primenu sistema menadžmenta kvalitetom utiču:
•Okruženje organizacije, promene u tom okruženju i rizici koji proizilaze iz tog okruženja
•Razne potrebe organizacije
•Posebni ciljevi organizacije
•Proizvodi koje isporučuje
•Procesi koje primenjuje
•Veličina organizacije i njena organizaciona struktura
Ovaj međunarodni standard nema za cilj da nametne uniformnost u strukturi sistema
menadžmenta kvalitetom niti uniformnost dokumentacije. On podstiče usvajanje procesnog
pristupa kada se razvija, primenjuje i poboljšava efikasnost sistema menadžmenta kvalitetom,
radi povećanja zadovoljenja korisnika ispunjavanjem njegovih zahteva.
4
• u plaćanju takse prisutan je element prisile, jer je obvezu i visinu plaćanja te obveze utvrdio
državni organ, jer se neka prava ili činidbe mogu ostvariti samo nakon što obveznik pokrene
propisani postupak i što će se nepodmirena obaveza naplatiti prisilno.
Međutim za razliku od poreza, koji predstavljaju obavezna davanja «koja država ubira silom
svog fiskalnog suvereniteta», prilikom plaćanja taksi, osoba slobodno odlučuje koju će uslugu i
za koju vrednost traži. Kod poreza ne postoji direktna protivnaknada, s obzirom na to da služe za
finansiranje opštih potreba. Istina, postoje takve specifične takse koje se moraju platiti, mada se
ne želi koristiti usluga, npr. takse koje se plaćaju pri korišćenju puteva ( drumarina, putarina i
sl.). Zato se slobodno može reći da takse karakteriše i dobrovoljnost.
Taksena obveza može se podmiriti u gotovom novcu, što je isto kao i kod ostalih vrsta poreza ali
se može podmirivati i upotrebom taksenih maraka što je indirektni način podmirenja obveze; u
velikom broju slučajeva se kod taksi primenjuje čitav niz tehnika i postupaka koji su slični onima
koji se primenjuju kod poreza.
Procesno razgraničenje između poreza i taksi nije sprovedeno ni na francuskom jeziku i
zakonodavstvu, budući da se često može naići na mešanja termina « import » ( porez ) i « taxe »
( taksa ) za obeležavanja pojedinih kategorija javnih prihoda. Npr. u francuskom jeziku se jedan
od najvažnijih poreskih oblika, porez na dodatu vrednost, naziva « taksa na dodatu vrednost ».
Takse su veoma neizdašan javni prihod, bilansno zanemarljiv, koji uz to pokazuje osetnu
neelastičnost i smanjenu mogućnost prilagođavanja privrednih oscilacija.
Takse kao javni izvori sredstava učestvuju u ukupnim javnim prihodima u proseku 3-4,5%.
Takođe, primetan je trend porasta učešća taksi u ukupnim javnim prihodima.
1.1UTVRĐIVANJE VISINE NAPLATE
Najvažniji problem vezan uz takse jeste utvrđivanje njihove visine. Kod utvrđivanja visine takse
mora se voditi računa da ona ne bude preniska, čime se može provocirati povećana tražnja za
uslugama, stvoriti javni rashodi iz drugih prihoda, što nije preporučljivo ni prihvatljivo. Takođe,
takse ne smeju biti previsoke, jer će se smanjiti tražnja za pojedinim uslugama, čime će se
izgubiti deo javnih prihoda, a finansiranje organa (suda, carine i sl.) će opet pasti na teret opštih
javnih prihoda ( poreza ).
• Kako je taksa ekvivalent za rad državnih organa i drugih ustanova za čije se usluge plaća taksa,
njena visina trebala bi biti određena visinom troškova koje državno telo
ima kada obavlja traženu uslugu, što znači da ako su troškovi tela za čije se usluge naplaćuju
takse veći, novčani iznos koji treba platiti treba biti veći. Međutim,
u praksi to funkcioniše malo drugačije. Ako je visina takse takva da su u njoj sadržani, ne samo
stvarni troškovi koje državno telo ima pri izvršavanju te usluge, nego i više od toga, onda taj
višak ima karakter poreza i za taj uvećani iznos takse koji plaća, obveznik ne dobija nikakvu
protivnaknadu. U slučaju da je visina takse niža od stvarnih troškova koji se javljaju pri
obavljanju tražene usluge, taksa je samo delimični ekvivalent za učinjenu uslugu državnog tela.
Kako je teško novčano izraziti koliki su troškovi države kada obavlja traženu uslugu, tj. kako
