Приказ књиге Похвала лудости
2018
1
1.Увод
Похвала лудости је једно од најзначајнијих дела ренесансе чији је аутор Еразмо
Ротердамски. Написана је у шеснаестом веку, 1509. године. Прво светло дана Похвала
лудости је видела 1511. године и то у Паризу, где је одмах подвргнута нападима.
У првом делу овог рада дата је биографија Еразма Ротердамског. Описан је његов живот,
како је живео, чиме је све био изложен. У другом делу објаснили смо његово дело
Похвалу лудости. Описано је како је дошао до идеје да напише дело и шта га је
инспирисало. Људски живот је према Еразму нека врста комедије у којој људи играју
сваки под својом маском и сваки има своју улогу док их редитељ не одведе са позорнице.
У трећем делу Лудост говори о свету, говори о софистима чији је задатак био да
похвалама величају богове и јунаке. Лудост говори да је она плод досадне брачне
дужности. Такође говори о њеном крају где је рођена. Затим спомиње детињство где је за
њу то највеселије и најпријатније доба у човековом животу. Спомиње жене које се једино
лудошћу могу умилити људима. За Лудост је пријатељство једина ствар коју треба
поштовати и да је чак и неопходна. За њу је рат жетва и извор најславнијих дела. Потом
лудост говори о науци и уметностима, самољубљивости, о кнезовима, дворанима итд. На
крају овог рада говори о хришћанству.
Приказ књиге Похвала лудости
2018
2
2. Биографија Еразма Ротердамског
Еразмов живот
није био испуњен радостима, већ бригама и невољама које су га
пратиле од рођења (у Ротердаму, 1466) до смрти (у Базелу, 1536). Као ванбрачно дете,
морао је чак и сопствено име да ствара јер га није наследио од оца – свештеника
Рогеријуса Герардуса. Такве ране код Еразма никад се нису излечиле и оне се осећају у
сваком његовом делу, у оном његовом ненадмашеном сарказму са којим се, у ствари,
брани од сурове нечовечности света који га окружује.
Бригу о Еразму
преузели су његови
рођаци, гледали су на њега као живо обележје „
породичне срамоте
“. Код њих је био све
док му нису одузели наслеђе које му је дато, а потом га предају једној каптолској школи,
као што се чинило са даровитом децом без родитеља. Из те школе је отишао у аугустински
манастир. Кајао се што је добар део свог живота оставио у манастирским зидовима, али је
признао да је тамо нашао оно за чим је у животу највише чезнуо (богату библиотеку са
великим бројем античких дела). Научио је латински и савладао мало грчки, што му је
касније омогућило да окуша свој књижевни таленат једним списом, коме је дао више него
карактеристичан назив,
Антибарбари
. Године када је Колумбо открио Америку Еразмо је
ступио у редове свештеника и навукао на себе мантију. У младости био је вешт да
издејствује да га са највиших црквених места, ослободе терета ношења мантије. Када је
постао секретар бискупа од Камбрија, Еразму се пружила прилика да напусти манастир.
Он је требао као бискупов лични секретар да одпутује у Италију. То се нажалост није
остварило, али је од бискупа добио стипендију за студије у Паризу, где је требао да стегне
докторат теологије. Он тај циљ међутим није успео да оставари, али је у Паризу упознао
пријатеља који му је понудио да заједно отпутују у Енглеску. Пут у Енглеској изменио је
даљи ток његовог живота (Ротердамски, 2000, стр. 11-11). Тамо се формирао као учени
хуманист, који пре свега ставља изучавање човека и човечности. Верује да се црква може
обновити њеним враћањем на изворно хришћанство као што су се науке и уметности тога
доба обнављале враћањем на античке узоре. Еразмов план био је да поузданим методама
за критичка истраживања докаже да је Свето писмо производ људског ума и рада, дакле
чисто људско тело, и да према томе, и права вера не може да буде ништа друго него
Приказ књиге Похвала лудости
2018
4
треба да се одрекну освајачких циљева и да учине све што могу да остваре јединство
читаве Европе и светске заједнице (Ротердамски, 2000, стр. 17-19).
3. Похвала лудости
Похвала лудости
је најбоље Еразмово дело у сваком погледу. То је право песничко
сведочанство човечности у доба када су највише страдале људске вредности и када је
људском разуму изгледало да се сав свет претворио у лудницу, па још једино Лудост може
да говори истину. У том времену постојало је веровање да највише мудрости има онај који
се највише крије под маском лудости. Сви верују у изреку „
Ако нешто немаш, прави се
као да имаш
“, зато се деци увек казује стих „
Највиша мудрост је у томе да се правиш луд
кад треба
“. Еразмо је мудро пустио Лудост да говори у његово име, јер је знао да због
истине може да страда. Та идеја дошла је случајно када је најмање био расположен за
размишљање. Сетио се да је име његовог пријатеља Мора, блиско грчкој речи, што значи
лудост и да би могао да напише шаљиво дело у коме би
Лудост имала главну улогу
. Дуго
је тражио начина да каже шта мисли и то му је у овом делу пошло за руком. Еразмо
говори да ако него више воли Лудост него Мудрост, онда није никакав грех ако се
Мудрост прикрије под маском Лудости, јер како он каже мудри саветници саопштавају
владарима само жалосне ствари, ослањајући се на своју науку узимају себи за право да
вређају људе заједљивом истином, а док будале пружају владарима само оно што они
највише желе: шале, смех итд. Еразмо је био у лошем располжењу када је одлучио да
напише дело Лудост која има главну реч. Ништа није тако мрзео као рат. Био је против
свих ратова, без обзира на то из каквих се побуда они воде. Према њему рат је свирепа
ствар која више приличи зверима него људима, таква неправда да га могу водити само
најгори разбојници.
Еразмо препушта Лудости да каже колика је предност оних који су са њом у добрим
односима. Она влада светом јер народ не би могао да подноси краља, господар слугу,
