САДРЖАЈ
1. УВОД..................................................................................................................................2
2. ПРИМЕНА ЛЕКОВА КОД БОЛЕСНИКА СА БУБРЕЖНОМ
ИНСУФИЦИЈЕНЦИЈОМ..................................................................................................3
2.1.
Фармакокинетика лекова код бубрежне
инсуфицијенције......................................3
2.2.
Фармакодинамика лекова код бубрежне
инсуфицијенције.....................................3
2.3.
Основни принципи дозирања лекова код бубрежне
инсуфицијенције..................4
2.4.
Дозирање појединих лекова код бубрежне
инсуфицијенције.................................5
3. ПРИМЕНА ЛЕКОВА КОД БОЛЕСНИКА СА ХЕПАТИЧНОМ
ИНСУФИЦИЈЕНЦИЈОМ..................................................................................................8
3.1.
Хигијенско-дијететски
третман..................................................................................8
3.2.
Медикаментна
терапија...............................................................................................9
4. ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................11
ЛИТЕРАТУРА..............................................................................................................................12
1
1. УВОД
Болесници са бубрежном инсуфицијенцијом најчешће имају промењене
фармакокинетичке параметре и код њих се региструје промењена апсорпција,
дистрибуција, везивање за протеине, биотрансформација и екскреција лекова.
Елиминација многих лекова је зависна одбубрежне филтрације, секреције и реапсорпције.
Гломеруларна филтрација (ГФ) је смањена код болесника са бубрежном
инсуфицијенцијом, тако да је клиренс лекова који се елиминишу доминантно тим путем
смањен. Због тога је дозирање лекова различито у односу на болеснике са здравим
бубрезима [1].
Инсуфицијенција јетре представља ослабљену функционалну способност јетре као
последицу акутног или чешће хроничног обољења јетре. Најчешћи узроци су вируси,
алкохол, лекови или различити метаболички поремећаји. Најчешћи клинички знаци су
жутица, кожне и ендокрине манифестације, температура и септикемија, хематолошки
поремећаји, неуролошке промене (хепатична енцефалопатија), хипердинамска
циркулација, асцитес (течност у трбушној дупљи) и изражена малаксалост [2].
3
pH у желуцу, па може доћи до смањења биорасположивости лекова који се најбоље
апсорбују у киселој средини нпр. фуросемид, кетоконазол и препарати гвожђа [4].
Поред тога често ти болесници имају тегобе у виду гастропарезе која доводи до споријег
гастричног пражњења, а то за последицу има продужавање времена постизања
максималне концентрације лека. Такође, едем црева који је често присутан код болесника
у хиперволемији, потенцијални је узрок смањене оралне апсорпције код болесника са
хроничном бибрежном инсуфицијенцијом (ХБИ). Измењено везивање лекова за протеине
плазме настаје због накупљања киселих продуката метаболизма у крви који су у
компетитивном односу са лековима за везивање са албуминима и другим протеинима
плазме, сто за последицу има повећање слободне фракције лека и веће флуктуације нивоа
лека у плазми после сваке појединачне дозе. Измењен је и волумен дистрибуције због
ретенције течности.
2.3.
Основни принципи дозирања лекова код бубрежне инсуфицијенције
Дозирање лекова треба прилагодити бубрежној функцији. Неколико студија је показало да
су грешке у дозирању чешће и ризик од развоја токсичног дејства лекова већи код
болесника са бубрежном инсуфицијенцијом. За одређивање дозе лека код тих болесника
потребно је одредити степен бубрежне инсусицијенције. Уколико је клиренс креатинина
већи од 50мл/мин код већине лекова није потребно прилагођавати дозу,а изузетак чине
аминогликозиди, ванкомицин, дигоксин, процаинамид. Правило је да при избору лека код
болесника са бубрежном инсуфицијенцијом треба применити оне лекове који немају, или
имају минимално нефротоксично дејство. Фактор прилагођавања представља однос
полуживота лека код болесника саинсуфицијенцијом бубрега и времена полуживота лека
код особе са очуваном бубрежном функцијом. Фактор прилагођавања дозе је могуће
применити на један од три начина [5]:
Поделити дозу која је предвиђена за очувану бубрежну функцију са корекционим
фактором и задржати исти интервал давања.
Задржати исту дозу као за особу са очуваном бубрежном функцијом, а интервал
давања помножити са корекционим фактором.
