3
1. УВОД
У свим областима људског живота и рада постоје одређене законитости које стручњаци
морају да познају да би успешније обављали своје професионалне задатке. Просветни
радници треба да познају принципе сарадње с родитељима и да их се придржавају, како
би сарадња била успешнија, чиме би се, истовремено, остваривали програмски задаци,
а тиме и развој најмлађих.
У сарадњи с родитељима користе се познати андрагошко-дидактички принципи,
прилагођени специфичним условима, у којима сви који раде с децом у породици и
васпитно-образовној установи, заједнички постижу боље резултате.
Познавањем основних
принципа
треба обезбедити добре сарадничке односе, како би
се родитељи не само одазвали сарадњи, већ и активнијим учешћем у њој допринели
правилнијем подизању и васпитавању детета.
2. ПРИМЕНА ПРИНЦИПА У САРАДЊИ ВАСПИТАЧА И РОДИТЕЉА
2.1
Принцип поштовања личности родитеља
У сарадњи одраслих особа посебно је важно међусобно поштовање. Иницијативу за
овакве односе дају просветни радници.
Родитељи су одрасле, зреле особе које имају већ одређену друштвену афирмацију,
задатке и одговорност у целокупном животу и раду. Свако од њих организује свој
породични живот онако како може, хоће и зна. То значи да је тешко наћи две породице,
или чак и два родитеља у истој породици који су подједнако успешно решили своје
животне и породичне проблеме.
Највећи број родитеља чини максималне напоре да би што успешније подизали своје
дете. Уколико се њихове жеље не остварују и њихово дете не показује само позитивне
резултате, утолико се мора пажљивије наговештавати шта све треба да мењају у својим
поступцима или у условима у којима је дете до тада живело и радило.
Поштовање родитеља допринеће да се они вежу за организатора сарадње и да с вољом
и поверењем прихватају оно што им се предлаже и о чему су се заједнички договорили.
Сви који раде с децом и младима често ће бити у ситуацији да с родитељима измењају
своја запажања о раду и понашању деце – васпитаника и ученика, указујући им и на оно
с чиме одрасли могу, али и не морају, бити у потпуности задовољни. Овај принцип
налаже да све што се жели саопштити родитељима о детету, мора бити само у оквиру
личног контакта и без присуства било кога са странца.
Непоштовање овог принципа је најчешће када се о понашању и раду појединог детета
не говори само пред његовим родитељима, већ и пред другим лицима, када се не
поштује мишљење родитеља или се не поступа у складу са захтевима и другим
принципима. Ево примера из вртића када се предвиђа да једини садржај родитељског
састанка буде вредновање постигнутих резултата код деце. Многи родитељи слабе
резултате рада детета доживљавају као својеврсне прекоре и једноставно избегавају
долазак на овакве састанке. То је уједно и прилика да не присуствују непријатној
ситуацији у којој треба да „црвене и бледе“ пред осталим родитељима. Васпитачи и
учитељи, одељенске старешине, недостатке најчешће коментаришу речима: ,ти који су
требало да дођу нису дошли“, „само да дођу на родитељски састанак па да чују о својој
деци“, .долазе на родитељске састанке родитељи васпитаника- ученика чија су деца без
икаквих проблема“ и сл.
4
Овај принцип се не поштује ни када васпитачи одлазе у домове васпитаника, а за
непосредни повод наводе „упознавање услова у којима породица живи. “
Када се на било који начин не покаже довољно поштовања према родитељима, они
почињу да избегавају сваку даљу сарадњу, што има одраза на рад и понашање деце
-васпитаника.
2.2
Принцип ефикасног коришћења времена
Време којим располажу родитељи и просветни радници врло је ограничено. Отуд је
неопходно да се оно што боље и ефикасније користи.
Коришћење може бити ефикасно са становишта родитеља и просветних радника.
Са становишта родитеља најефикасније време је:
– у предшколској установи – да се о детету о свему што их интересује укратно
поразговара приликом довођења и одвођења детета, јер су тада већ у просторијама
установе;
– у школи – у одласку на посао или у повратку кући, приликом обављања својих
послова када им је школа „успут"; пре или после одржавања родитељских састанака,
јер су деца одраслија и у вечерњим часовима могу да буду у кући без родитеља. Ово
време није подесно у предшколској установи, јер су васпитачи тада заузети обавезама
према осталој деци из групе. У јутарњим часовима ангажовани су прихватањем деце од
родитеља, вођењем евиденције о њиховом доласку, укључивањем деце у слободне
активности и сл. Пошто сви родитељи не доводе децу истовремено, то се придошла
деца увек морају имати у центру пажње, од доласка првог до последњег детета. Слична
је ситуација и у поподневним часовима, када је пажња васпитача усредсређена не само
на оне који тренутно одлазе, већ и на оне који су још присутни.
Од почетка сарадње, код родитеља треба створити навику да у заједнички
непланираном времену, не могу очекивати дуже разговоре јер онемогућавају
медицинске сестре и васпитаче да ваљано обаве своје планиране обавезе.
У шкопи просветне раднике сваки непланирани долазак родитеља и разговор с њим
спречава да извршавају текуће обавезе, да предахну у току одмора или их обавезује да
се задржавају у школи дуже него што су планирали.
Сваки ненајављени долазак родитеља, у циљу разговора о поједином детету -
васпитанику, уколико ствар није хитна, треба да се искористи само за договор када ће
моћи да се разговара о ономе што родитеља интересује.
Са становишта просветних радника најподесније време за појединачне разговоре је у
поподневним часовима када раде у другој смени.
Разговори о поједином васпитанику се воде само у установи, на основу постојећих
података у књизи рада васпитача.
Овај принцип, ефикасног коришћења времена се не поштује и када се на родитељским
састанцима говори о поједином детету, јер тада је активан само родитељ једног
ученика, а сви остали губе драгоцено време.
Колико је то време изгубљено најбоље се види на следећем примеру. Када је на
родитељском састанку присутно 30 родитеља и о сваком детету се дају обавештења у
трајању од два минута, састанак може да траје 60 минута. Сваки родитељ је изгубио 58
минута чекајући „свој ред“ или завршетак састанка. Непоштовање овог принципа на
родитељским састанцима најчешћи је повод да на њих родитељи и не долазе или се
извињавају у стилу „жао ми је што не могу присуствовати родитељском састанку због
неодложних обавеза, али ћу накнадно доћи да чујем о свом детету.“ Тада се не спомиње
„само два минута“.
