Факултет за менаџмет - Зајечар
Мастер академске студије економије
Семинарски рад
НАСЛОВ РАДА:
ПРИМЕНА ВИШЕКРИТЕРИЈУМСКОГ ОДЛУЧИВАЊА
ПОМОЋУ AHP, SAW И TOPSIS МЕТОДЕ
Предмет: ИНТЕЛИГЕНТНИ СИСТЕМИ И ПОСЛОВНО ОДЛУЧИВАЊЕ
Ментор:
Др. Сања Стојановић
Студент:
Милан Милосављевић,
Зајечар, 2019.
САДРЖАЈ:
1.УВОД..........................................................................................................................2
2.ОДЛУЧИВАЊЕ.........................................................................................................3
2.1 Појам одлучивања............................................................................................3
2.2Развој науке о одлучивању...............................................................................4
2.3Фазе процеса одлучивања.................................................................................5
3. АНАЛИТИЧКИ ХИЈЕРАРХИЈСКИ ПРОЦЕС AHP..............................................7
3.1 Појам AHP..........................................................................................................7
3.2 Методолошки концепт AHP методе.................................................................7
3.3 Математички концепт AHP методе..................................................................8
3.4 КонзистентностAHP методе ...........................................................................10
4. АДИТИВНА МЕТОДА (SAW – Simple Additive Weighting).................................12
5. TOPSIS МЕТОДА.......................................................................................................13
5.1. Појам TOPSIS методе......................................................................................13
5.2. Математичка интерпретација TOPSIS методе..............................................13
6. ПРАКТИЧНА ПРИМАНЕ ВИШЕКРИТЕРИЈУМСКИХ МЕТОДА....................15
6.1. Примена AHP методе.......................................................................................15
6.2.Примена SAW методе.......................................................................................18
6.3 Примена TOPSIS методе...................................................................................20
7. ЗАКЉУЧАК................................................................................................................24
8. ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................25
1
2.
ОДЛУЧИВАЊЕ
2.1
Појам одлучивања
У свакој дискусији о проблематици одлучивања пажња је, по правилу,
усредсређена на три појма, и то на: 1) процес одлучивања, 2) доносиоца одлуке и 3)
саму одлуку.
ЕИЛОН [1969] наглашава да већина дефиниција одлуке индицира да
„доносилац одлуке располаже са неколико алтернатива и да његов избор
подразумева упоређивање тих алтернатива и евалуацију њихових последица“.
ЧУПИЋ [1997] под одлуком подразумева момент, у једном текућем процесу
евалуације алтернатива који се спроводи ради постизања одређеног циља, у коме
очекивања од специфичне акције приморавају доносиоца одлуке да изабере акцију
која највероватније резултује постизању већ поменутог циља.
Одлука (Decision) је резултат избора једне, из скупа могућих алтернатива,
односно акција, које доносиоцу одлуке (појединачном или групном) стоје на
располагању.
Одлучивање (Decision Making) је процес који се састоји из низа корака које
треба предузети да би се извршио избор најбоље акције (алтернативе).
Дефиниције одлучивања:
1. Процес одлучивања је избор начина деловања између више алтернатива
(Weichrich, Koontz)
2. Процес одлучивања је процес идентификације проблема и процес решавања
проблема (Daft).
3. Одлучивање је процес стварања одлука који се састоји од одговора на три
питања(Baračkai):
- Шта је проблем који одлучивањем треба решити?
- Које акције односно која решења нам стоје на располагању за решавање
проблема?
- Које решење проблема је најбоље?
Дефиниције одлуке:
1. Избор једне од више могућности, настојећи да то буде што оптималнији
избор.
2. Избор између више алтернатива.
3. Нека специфична акција изабрана од неколико расположивих.
Доношење одлука или одлучивање је процес прављења избора између више
могућности које нам стоје на располагању. То је мисаони рационални процес,
који се састоји од препознавања и разумевања могућности које нам се нуде, а потом
и одабира могућег решења које нам се чини као најбоље и које нас води ка жељеном
стању. Након извршеног избора, то јест донешене одлуке, следи активност која
произилази из одлуке коју смо донели, и која сада треба да заживи и у пракси када
донешена одлука ступи на снагу.
Кључни елемент одлучивања је ИЗБОР (KICKERT, 1980), а избор претходи
свим акцијама. Одлучивање је избор између могућих алтернатива активности. Избор
појединих одлука врши доносилац одлуке.
3
2.2 Развој науке о одлучивању
Непосредно изучавање процеса одлучивања почиње релативно касно, негде
тридесетих година прошлог века. Пре тога су вршене одређене анализе
одлучивања при решавању различитих техничких проблема. Помоћ су, при томе,
пружала знања из математике и економије уз кључну претпоставку да доносилац
одлуке реагује на потпуно предвидив начин, па је због тога потребно имати на
располагању само одређени скуп правила, која, ако се следе, сигурно воде ка доброј
одлуци. Наравно, такве претпоставке, уз чињеницу да у ситуацијама одлучивања по
правилу не располажемо правим подацима и информацијама, не представља никакву
гаранцију избора најбоље одлуке. Због тих чињеница је дуго владало мишљење да је
одлучивање превасходно социјална, а не техничка активност.
Пре 1930. године, највећи део интереса у одлучивању био је академског
карактера, што је резултовало у разлици практичних потреба доносилаца одлуке и
теорије која је до тада развијена. Приближавање та два интереса почело је после
И светског рата, углавном из следећих разлога:
- појаве научне организације рада
- доносиоци одлука су почели да у већој мери изучавају социологију (нарочито
бихејвиористички аспект одлучивања)
- економисти су почели у већој мери да укључују своје идеје у одлучивање
- појаве теорије игара, као и откривање мера корисности које представљају
економске нивое људских жеља за различите потребе
- највећа покретачка снага у развоју теорије одлучивања дошла је развојем
низа метода познате као методе операционих истраживања (знања из области
математике, статистике, економије, природних наука и сл.)
До 1960. године, академске институције нису посвећивале довољно пажње
науци о одлучивању. Међутим, до 1970. године, нагло се повећао број универзитета
који су пружали формалне програме образовања у овој области. То је довело до низа
позитивних резултата. Најпре је обезбеђена специјална покретачка снага у коришћењу
огромних аналитичких капацитета рачунарске технологије кроз развој тзв.
информационих система управљања, а потом је обезбеђен и посебан утицај
образованих специјалиста у пословима управљања.
Ипак, постојали су и неки негативни аспекти јер се већина научника у области
одлучивања још увек бавила теоријским истраживањима са релативно малим
могућностима примене својих резултата на реалним проблемима.
У фази развоја науке о одлучивању која је наступила после 1970. године, истичу
се и неке специфичности, као што су:
- прагматски приступ у изучавању правих вредности, улоге и ограничења
теорије одлучивања
- велики нагласак у изучавању и анализи окружења, у оквиру кога се врши
одлучивање
- придаје се већи значај добијању задовољавајућих решења за извесне (теже)
проблеме него тражењу оптималних решења
- улажу се максимални напори за што бољу интеграцију квантитативне анализе
са анализама понашања и окружења у решавању проблема
- рачунарска технологија се све више и боље користи у циљу добијања
хеуристичких решења, нарочито код лоше структуираних управљачких проблема.
4
Слика 1 - Процес одлучивања
Већина аутора сматра да процес доношења одлуке чине четири основне фазе, а то су:
1. Формулација проблема,
2. Креирање модела,
3. Решавање проблема,
4. Имплементација решења.
У погледу дефинисања појмова одлучивања и процеса решавања проблема не
постоје јасне границе. У научном свету постоји спор око разјашњења појма
„одлучивање“, при чему једна група аутора сматра да се под одлучивањем
подразумева фаза избора одлуке, док друга група аутора сматра да одлучивање
обухвата фазе формулације, креирања модела и фазу избора одлуке. Решавање
проблема разликује се од одлучивања у четвртој фази, која сеодноси на
имплементацију решења или одлуке. Циљ фазе имплементације одлуке јесте да
обезбеди дејство одлуке у реалном свету. Такође, информације о начину, успешности и
недостацима током имплементације користе се као улазне информације у случају
поновног ревидирања проблема и тражења узрока недовољне успешности примењене
одлуке.
Дакле, решавање проблема представља сложен процес у којем, поред
формулације проблема, креирања модела и избора одлуке, доносилац одлуке мора да
спроведе одлуку у дело, да процени резултате примене одлуке и да поново преиспита
све алтернативне правце акције сведотле док се не добије задовољавајуће или
оптимално решење. Тек онда када се проблем потпуно отклони, процес решавања
проблема се може сматрати завршеним.
Различита виђења процеса доношења одлуке делом потичу и од специфичне
проблематике истраживања. У општем случају, већина аутора сагласна је са поставком
од четири основне фазе процеса одлучивања. Међутим, даљим истраживањима у
појединим научним областима дошло је до проширивања броја фаза према
неопходности анализе изучаваних проблема.
6
