SADRŽAJ
1. Pojam i razvoj menadžmenta
2. Menadžeri - definicija
3. Principi menadžmenta
4. Novi principi menadžmenta
5. ZAKLJUČAK
1
1. POJAM I RAZVOJ MENADŽMENTA
Već duže vremena u industrijskim razvijenim zemljama, pre svega u SAD i zemljama
Zapadne Evrope, postoji dobro obrađena teorija, poznata pod nazivom naučno
menadžerstvo, kojoj je tejlorizam, posluzio kao baza. Na svim univerzitetima Zapada,
nauka o menadžerstvu zauzima vidno mesto, jer priprema kadrove za menadžerske
funkcije. Osnovne postavke ove teorije se zasnivaju na sticanju vlasti, bez svojine. To je
za njih rađanje nove klase upravljača ne samo u preduzećima, već i u državnim
službama, i za vladanje zemljom. Menadžment je disciplina koja se može primeniti na
različite organizacije. Menadžment primenjen na preduzeće predstavlja menadžment
preduzeća ili poslovni menadžment. Menadžment preduzeća treba da omogući
preživljavanje i prosperitet preduzeća kao organizacije sa specifičnim ciljevima.
Transformacioni procesi u industrijskom preduzeću od ulaznih
resursa (ljudi, energije, materijala, mašina, i dr.) omogućava dobijanje proizvoda kojima
se zadovoljavaju potrebe korisnika. Upravo je zasićenost tražnje glavni razlog za pojavu
planiranja još pedesetih godina u razvijenim industrijskim zemljama, prvenstveno u
SAD. U tom smislu, mogu se razlikovati:
1) Doba masovne industrijske proizvodnje
2) Doba masovnog marketinaga
3) Postindustrijsko
Svako od navedenih doba stavlja preduzeće u posebne uslove kojima preduzeće mora da
odgovori adekvatnim ponašanjem i mendžment sistemom. Tako se doba masovne
industrijske proizvodnje (1900. – 1930.), karakteriše sa orijentacijom menadžera na
efikasnost proizvodnog mehani-zma i operativnim načinom ponašanja koji postaje
dominantan, uz izbegavanje rizika ulaženja u nove poduhvate, a pospešivno je što
uspešnija realizacija postojećih. U tom periodu preduzaće koje je nudilo standardan
proizvod po najnižoj ceni bilo je predodređeno za pobedu. Doba masovnog maarketinga
nastupa početkom tridesetih godina 20. veka kada potrošači počinju da traže mnogo više
od zadovoljenja osnovnih potreba. To je period kada kompanije iniciraju prebacivanje
sa proizvodne na tržišnu orijentaciju, a to znači da
su promocija, reklama, prodaja i ostali oblici uticaja na potrošače postali od najveće
važnosti za menadžment. Pomeranje ka „marketing orijentaciji“ karakteriše razvoj
novih proizvoda više nego procesa proizvodnje. Postindustrijsko doba je period od
sredine pedesetih godina 20. veka u kojem se preduzeća suočavaju sa novim i
neočekivanim izazovima , koji nemaju ničeg zajedničkog sa prošlošću.
Organizacije su primorane da se okreću svom okruženju i prihvatanju promene iz
poznatog sveta marketinga i proizvodnje ka nepoznatom svetu novih tehnologija , novih
konkurenata, novih stavova potrošača, novih dimenzija konreola, i preispitivanju svoje
uloge u društvu. Taj period karakterišu četiri specifična područja brige organizacije za
društvenu odgovornost:
1) Briga za potrošače
2) Briga za zaposlene
3) Briga za životnu sredinu
2
2. MENADŽERI - definicija
Većina definicaja menadžmenta ističe da menadžment doprinosi ostvarenju ciljeva
organizacija. Jedna od najstarijih i verovatno najboljih definicija menadžmenta je
definicija M.P.Follett u smislu „ umeća da se određena zamisao ostvari preko drugih“.
Ova definicija ukazuje da su menadžeri lica koja imaju odgovornost za ostvarenje
ciljeva, koja zavisi od njihovog formalnog autoriteta i kompetencije. Bez obzira kojim
preduzećem upravljaju menadžeri imaju slične poslove. Oni su planeri, organizatori,
vodje i kontrolori. Odgovornost u ostvarenju ciljeva povlači nadležnost menadžera u
odnosu na podređene članove organizacije, kao i u odnosu na pripadajuće resurse.
Menadžeri koji nemaju nadležnost nad kritičnim faktorima određenog procesa, ne mogu
biti odgovorni za rezultate tog procesa.
3. PRINCIPI MENADŽMENTA
Rodonačelnik menadžmenta Henry Fayol, u svom glavnom delu ističe potrebu
za definisanje pricipa koji treba da omoguće sprovođenje osnovne koncepcije.
Pri tome je veoma karakteristično isticanje promenljivosti uslova u kojima se
odvija poslovanje, što se odražava na neophodnost odgovarajućeg
prilagođavanja istim. Fayol formuliše četrnaest principa koji su značajni i u
savremenim uslovima.
1) Podela rada- sa porastom obima i složenosti poslova I to na svim nivoima i
svim vrstama poslova, posebno stručnim, dolazi do više izdiferencijalne podele
rada. Jasno opredeljenje za podelu rada kao sredstvom za postizanje učinka,
nalazimo u sledećoj misli:” Podela rada je najbolje sredstvo kako za
individualnu, tako i za kolektivnu moćnost u proizvodnji”. U podeli rada leže
mogućnosti za specijalizaciju pojedinaca, izvršilaca radnih zadataka.
Specijalizacija je posledica podele rada koje određuje iskustvo u vezi da duhom
posla, a te granice ne treba prelaziti. Bez obzira na relativnu nedorečenost veoma
je karakteristično osećanje mere, koje ispoljava Fayol u ovom pitanju, a posebno
što to ima poseban značaj sa obzirom na preterivanja koja su kasnije usledila i
dovela do ozbiljnih teškoća u sprovođenju lančane proizvodnje.
2) Autoritet- se definiše kao “pravo na komandovanje, to je moć koja čini da se
uradi sve što je potrebno, pa da se slušaju i izvršavaju narađenja”. U ovoj
pojednostavljenoj interpretaciji autoriteta nalaze se pretežno glavni elementi
autoriteta, koji su predmet brojnih kasnijih razmatranja. Tako Fayol povezuje
moć i autoritet u jedinstvenu celinu, dok se u novije vreme sreću rasprave u
odnosu moći autoriteta koji kažu da je “ autoritet čedo moći”. U vezi sa tim
Fayol ukazuje nužnost podudarnosti izemeđu tzv. položajnog autoriteta i
stvarnog autoriteta, koji proizilazi iz moralnih i drugih kvaliteta ličnosti- nosioca
4
