Principi menadžmenta

Educons Univerzitet

Fakultet poslovne ekonomije

Predmet: Principi menadžmenta

Tema:

Pregled knjige

„Principi menadžmenta“

Autori: prof. dr Branislav Mašić

prof. dr Vilmoš Tot

Profesor: dr Branislav Mašić
Student: Milica Rosić E 142/12

Sremska Kamenica, januar 2015. godina

SADRŽAJ:

ORGANIZOVANJE

MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA

VOĐENJE

KONTROLISANJE

NOV KONCEPTI I PRISTUPI U MENADŽMENTU

ORGANIZOVANJE

Proces organizovanja

je jedna od četiri funkcije menadžmenta, koja po redosledu

dolazi posle planiranja, a prethodi liderstvu i kontroli, mada u realnosti svi ovi procesi
traju neprekidno i međusobno su sinhronizovani i teško je povući granicu gde se jedan
proces završava a drugi počinje.

Organizovanje predstavlja proces utvrđivanja poslova koje čine delatnost

organizacije, njihova podela među ljudima i usklađivanje aktivnosti za uspešno
postizanje ciljeva, ili kako je neko rekao organizacija je određivanje “ko šta radi”. Ovim
procesom menadžeri oblikuju odnose unutar organizacije formirajući njenu strukturu i na
taj način vode zaposlene ka efektivnom i efikasnom ostvarenju vizije i misije
organizacije.

Organizaciona struktura

je formalna podela poslova unutar organizacije. Pod

organizacionom strukturom, podrazumeva se problem rada unutar preduzeća, podela na
pojedine delove koji predstavljaju organizacione jedinice kojima se realizuju određene
funkcije i zadaci. Da bi preduzeće moglo da funkcioniše kao sistem, kroz njega moraju da
protiču materija, energija i informacije.

Šematski prikaz odnosa unutar organizacije naziva se organizaciona struktura.

Treba biti tako kocipirana da predstavlja okvir u kome će na sistematičan i međusobno
usklađen način omogućiti ostvarivanje zacrtanih ciljeva. Najefikasnije su
najjednostavnije organizacije, koje okupljaju ljude da bi se posao obavio bolje, brže i
jeftinije nego na bilo koji drugi način.

U situaciji kada menadžeri menjaju ili razvijaju strukturu, govorimo o

organizacionom dizajnu

, pod kojim podrazumevamo ključne elemente:



Parametri organizacione strukture



Dimenzije organizacione strukture



Faktori organizacione strukture

Uloga organizacionog dizajna je da se postigne koordinacija napora ka zajedničkom cilju
kroz oblikovanje strukture zadataka i relaciju autoriteta.

Postojeće teorije o organizacionom dizajnu mogu biti podeljene na više pristupa:

Klasični pristup -

nastaje na idejama Weber-a, Tejlor-a i Fayola-a,

podrazumeva jasnu podelu rada, striktno definisanu hijerarhiju autoriteta,
mnoštvo formalnih pravila i procedura. Glavne karakteristike su: strogo
centralizovano odlučivanje, stroga hijerarhija, visok stepen
formalizovanosti.

Adaptivni pristup -

adaptivni dizajn- podrazumeva minimum

birokratskih karakteristika organizovanja. Karakteristike su:
decentralizovano odlučivanje, prilagođavanje i kontinuirano redefinisanje
zadataka, manji broj pravila i procedura, veća fleksibilnost i brzo
reagovanje na promene.

Kontigentni pristup oganizacionom dizajnu

- kod ovog pristupa

oorganizovanje je uslovljeno većim brojem faktora i mora da se prilagodi:
veličini organizacije, fazi životnog ciklusa organizacije, ciljevima i
strategijama.

Osnovni parametri organizacione strukture

su:

Podela rada

– činjenica je da nijedna osoba nije fizički u stanju da obavi sve

radnje potrebne da se neki kompleksni zadatak realizuje, čak i da ima sve kvalifikacije.
Zbog toga se podelom pojednostavljuju poslovi, povećava produktivnost, na taj način se
postiže specijalizacija, i svaki čovek postaje stručnjak za određenu vrstu posla.

Departmentalizacija

- podela na sektore. Posao se jasno podeli i rezultat je

odluke rukovodilaca da se određene radne aktivnosti, pošto se podele na poslovne
zadatke, povežu u grupe sličnih poslovnih zadataka.

. Hijerarhija

- odnosno raspon kontrole, odnosi se na broj ljudi sektora koji

direktno podnose izveštaj jednom rukovodiocu. Kad se posao podeli, uspostave sektori i
odredi raspon kontrole, rukovodioci mogu da donesu odluke o lancu komandovanja.

Raspon kontrole

– koordinacija je proces kojim se integrišu aktivnosti

pojedinačnih sektora da bi se efikasno realizovali ciljevi organizacije. Bez koordinacije
ljudi gube svest o ulozi koju imaju u celokupnoj organizaciji.

Faktori organizacione strukture

: okruženje, tehnologije, veličine, strategije,

starosne dobi itd.

Dimenzije organizacione kulture

- Da bismo mogli uporediti i uočiti sličnosti i

razlike različitih organizacionih oblika potrebno je definisati dimenzije organizacione
strukture. Ključne su tri dimenzije:
1. Kompleksnost - kao direktna posledica podele rada i odnosi se na horizontalnu,
vertikalnu i prostornu diferenciranost preduzeća. Razlike su u prirodi zadatka, poslovnoj
orijentaciji itd. Vertikalna se odnosi na broj hijerarhijskih nivoa. Prostorna se odnosi na
stepen u kome su poslovi preduzećageografski disperzirani.
2. Formalizacija - govori nam u kojoj meri su politika, procedure i pravila iskazani u
pisanim dokumentima.
3. Centralizacija- ukazuje na stepen distribucije moći u organizacijama, tj. stepen u kome
je formalni autoritet skoncentrisan u jednoj osobi ili organizacionoj jedinici, skoro po
pravilu na visokom hijerarhijskom nivou.

Centralizacija i decentralizacija

- U nekim organizacijama sve odluke donose

top menadžeri dok menadžeri nižih nivoa i zaposleni samo izvršavaju njihova naređenja,
za razliku od drugih organizacija u kojima je odlučivanje prepušteno menadžerima koji
su najbliži izvršenju. Prva vrsta su centralizovane a druga decentralizovane organizacije.

Struktura organizacije

je uslov i polazna pretpostavka za ostvarenje njenih

ciljeva i to je razlog zbog koga rad na oblikovanju strukture mora početi sa ciljevima i