1
1. Дефиниција климатских промена
Климатске промене представљају оне промене климе које се директно или
индиректно приписују људским активностима које мењају састав атмосфере и које се за
разлику од климатских варијабилности бележе током дужег временског периода.
Промене климе у ширем смислу представљају последице сложених абиотичких и
биотичких процеса и огледају се кроз статистички значајне промене климатских
параметара током дужих периода. Фактори који покрећу климатске промене могу бити
астрономски, геофизички и биотички. Астрономски и геофизички фактори представљају
спољашње чиниоце климатских промена јер настају ван атмосфере. Астрономски
фактори односе се на активности осталих астрономских објеката, превасходно Сунца,
као и на односе тих објеката и Земље (удаљеност, трајекторије, релативан положај,
инклинација и др). Геофизички фактори су повезани са тектонским активностима Земље.
Последице ових процеса као што су вулканске ерупције, тектонска померања, промене
инклинације могу директно утицати на климу.
Биотички фактори климатских промена даље се могу поделити на антропогене и
неантропогене. Суштину неантропогених фактора чине екосистемски процеси као што
су примарна продукција (фотосинтеза) и кружење воде и нутритијената.
Антропогени фактори климатских промена јесу они који настају деловањем човека.
Данашње поимање климатских промена углавном се своди управо на ове, антропогено
индуковане промене климе. Можемо рећи да климатске промене у ужем смислу
представљају оне промене климе које настају као последице човековог деловања у
биосфери. С тим у вези је и дефиниција климатских промена која је прихваћена
Оквирном конвенцијом Уједињених нација о промени климе.
Утицај човекових активности на климу је дуго био занемариван. Године 1990.
припремљен је Први извештај Међувладиног панела о климатским променама (IPCC,
1990) и њиме је практично постигнут глобални консензус о дејству човека на климу, а
уједно је то била и основа за Оквирну конвенцију Уједињених нација о климатским
променамa.
Основни закључци овог извештаја:
Ефекат стаклене баште постоји, емисије које настају људским активностима
значајно повећавају атмосферске концентрације гасова стаклене баште (угљен-
2
диоксид, метан, фреон, азот-субоксид и др.). Повећањем концентрације ових
гасова интензивира се ефекат стаклене баште што резултира загревањем
атмосфере;
Угљен-диоксид одговоран за преко половину појачања ефекта стаклене баште;
Очекивани пораст глобалне средње годишње температуре током 21.века је 0,2 °C
по декади;
И даље постоји доста непоузданости у прогнозама и пројекцијама климатских
промена, нарочито у погледу временског оквира, интензитета и регионалних
посебности;
Очекивани пораст нивоа океана услед термалне експанзије и топљења леда је 6cm
на годишњем нивоу.
2. Механизам ефекта стаклене баште
Ефекат стаклене баште је резултат интеракције Сунчевог зрачења и слоја Земљине
атмосфере који се протеже до 100km изнад Земљине површине. Сунчево зрачење садржи
спектар зрачења различитих таласних дужина, што је познато као Сунчев спектар и оно
укључује видљиво, инфрацрвено, гама, рендгенско и ултраљубичасто зрачење. Када
Сунчево зрачење доспе до атмосфере, 25% енергије коју носи бива одбијено од облака и
других атмосферских компонената назад у међупланетарни простор. Око 20% упије
атмосфера. На пример, молекули гаса у највишим слојевима атмосфере апсорбују
Сунчево гама и рендгенско зрачење. Сунчево ултраљубичасто зрачење апсорбује слој
озона који се налази на висини од 19 до 48km изнад Земљине површине.
Око 50% Сунчеве енергије, већином у облику видљиве светлости, пролази, као
краткоталасно зрачење, кроз атмосферу и доспева до Земљине површине. Земљиште,
биљке и водене површине (пре свега океани) упијају око 85% ове топлотне енергије, док
остатак бива рефлектован у атмосферу, највише од стране изразито рефлективних
површина као што су снег, лед и пешчане пустиње. Даље, део Сунчевог краткоталасног
зрачења које доспе до површине Земље претвара се у дуготаласно топлотно
(инфрацрвено) зрачење и враћа се назад у атмосферу.
Неки гасови, попут водене паре, угљен-диоксида, метана и азот-субоксида,
апсорбују део овог инфрацрвеног зрачења, привремено спречавајући његово отпуштање
у свемир. Пошто се ови гасови загревају, они емитују инфрацрвено зрачење у свим
смеровима. Део овако настале топлоте враћа се ка Земљиној површини коју додатно
загрева (што је познато управо као ефекат стаклене баште), а део бива враћен у свемир.
4
Слика 1.
Илустрација ефекта стаклене баште
3. Гасови стаклене баште
Земљина атмосфера се састоји, углавном, од азота (78%) и кисеоника (21%). Ова
два најзаступљенија атмосферска гаса имају хемијске структуре које ограничавају
апсорбцију инфрацрвеног зрачења, што не важи за гасове стаклене баште. Ови гасови се
стварају природним путем или вештачки (антропогено). Најзаступљенији природно
настали гас стаклене баште јесте водена пара, затим је следе угљен-диоксид, метан и
азот-субоксид. Супстанце настале човековом активношћу које се понашају као гасови
стаклене баште укључују хлорофлуорокарбонате, хидрохлорофлуорокарбонате и
хидрофлуорокарбонате.
Од 1700-их, активности човека су се знатно повећале, при том значајно
повећавајући концентрацију гасова стаклене баште у атмосфери. Научници предвиђају
да ће очекивано повећање количине гасова стаклене баште у атмосфери снажно повећати
количину инфрацрвеног зрачења задржаног у атмосфери, што ће довести до додатног,
вештачког, загревања Земљине површине.
Табела 1.
Процентуални састав гасова стаклене баште у земљиној атмосфери
Гасови стаклене баште
Проценат (%)
угљен-диоксид
61
метан
15
азотни оксиди
10
фреони
9
остали (озон, водена пара)
5
