1
Универзитет у Приштини
Филозофски факултет
Катедра за српску књижевност и језик
Есеј из
Теорије вредновања
Тема:
Мара милосница
– Иве Андрића
Ментор: Студент:
Проф. др Драгомир Костић Маријана Мијатовић
Косовскa Митровицa, септембар 2016.
2
Иако пре свега познат као аутор великих прозних творевина, романа На
Дрини
ћуприја, Травничка хроника, Госпођица
и
ОмерпашаЛатас
, Иво Андрић у историји српске
књижевности један је од најбољих приповедача, чије се поједине прозне целине сврставају
у сам врх приповедачке уметности.
Приповетка чини средишње подручје Андрићевог књижевног опуса. Од засебних
збирки које је објавио издвајају се: три књиге под насловом:
Приповетке
(1924, 1931,
1936), затим
Нове приповетке
(1948),
Лица
(1960) и постхумна
Кућа на осами
.
Друга књига Андрићевих приповедака из 1931. године знатно је проширила опсег
његове новелистике. У њој су се, уз четири краће (
Исповијед
,
Чудо у Олову
,
Код казана
и
Мост на Жепи
) нашле и две дуге новелистичке форме. То су приповетке:
Аникина
времена
и
Мара милосница.
Приповетке из ове збирке показивале су Андрићеву све већу
склоност „за сецирањем психолошких стања личности која се особито испољила у
приповеци
Мара милосница”
1
. Управо ове две поменуте новеле оличавају оно ново што је
донела Андрићева збирка приповедака. О томе говори и Радован Вучковић.
Слика о свету и човеку коју предочава читава Андрићева друга
збирка приповедака је веома тамна. Појединачне животне судбине
личности ломе се под притиском зла и терета живота и сваки
индивидуални напор очекује смрт: последња је реч коју аутор
исписује на крају већине њих. Атмосфера ових приповедака и
перспектива излаза су туробне и мрачне.
2
Вучковић такође истиче да се у овим приповеткама, односно у доживљају
појединих ликова изражава сета верника који је изгубио веру у било какав апсолут који би
могао да стане пред навалом зла и смрти. У овоме раду обратићемо пажњу на лик главне
јунакиње - Маре, на њену трагичну судбину у оквиру бурних историјских догађања, али
исто тако показати и животну драму осталих ликова.
1
,
Радован Вучковић
-
Андрић паралеле и рецепција
,
,
, 2006,
. 191
Свет књиге Београд
стр
2
,
Радован Вучковић
Велика синтеза о Иви Андрићу
,
,
, 2011,
. 232
Алтера Београд
стр
4
одсуству побуне, дакле у нечему што је сасвим супротно Аникином типу несреће.
Судбина Марина израз је једног несагласја између жеља и могућности.
Андрић, међутим, њену судбину не казује само као личну драму. Он и Мару, као и
остале јунакиње види у контексту живота, као приче и судбине које у том непосредном
животу трају и имају свој смисао и значај. Откривајући тај смисао и тај значај, Андрић
стално инсистира на чињеници да се све те судбине жена и све те околности које због њих
настају некако понављају у овоме свету и увек се изнова рађају кад за то дође време и кад
неке невидљиве силе неочекивано морају да доведу до једног облика искушења и зла.
Мари је било непуних 16 година када су је одвели у Сарајево код Вели-паше.
Имала је велике очи голубиње боје, угашена порцуланског сјаја, које су
се полагано кретале. Имала је сасвим свијетлу, тешку и тврду косу,
каква се ријетко виђа код жена из ових крајева... Имала је посве детињу
руку, кратку и румену.
5
Велиудин-паша, звани Черкез, дошао је по други пут у Босну, овај пут као главни
комадант све војске која се налазила у Босни. Почетком јануара је стигао у Сарајево, без
харема и са мало ствари. И то је одмах запажено, па су га називали пропалицом.
Кућанство му је било више неуредно него оскудно. И он сам знатно се променио.све се
више одавао пићу, само што је пио још скровитије и сасвим сам. Био је ћутљивији и
напраситији него икад. Потицао је из познате војничке породице, јединац. Отац му је
оставио знатан иметак. Он сам је, онако храбар, дарежљив и леп, напредовао врло брзо. А
сада, иако се вратио као главни комадант целокупне босанске војске, није имао ни
некадашњег интересовања за војничке послове ни упорности у сукобима са гувернером и
беговима.
Вели-паша је био веома задовољан што је Мару открио у правом тренутку. Иако на
први поглед, на основу његовог утиска, делује као да ће ово познанство обећати нешто
радосно, овај сусрет са Маром ипак није такав да би се претворио у трајну, чврсту и
5
, „
“,
Иво Андрић Мара милосница
Изабране приповетке
,
,
Завод за уџбенике и наставна средства
, 1999,
. 238.
Београд
стр
