broj jedinki živog sveta. Gradovi su postali carstva zaglušujuće buke,
reke   „umiru“   duž   celog   svog   toka,   na   zemlju   padaju   kisele   kiše,   a
spasonosni ozonski omotač je sve tanji.
Ovo sve ipak ne znači da je čovekov uticaj na prirodu isključivo štetan.
Takođe ne znači da čovek nema prava da koristi prirodna bogatstva.
Ali   jedno   je   koristiti,   a   drugo   eksploatisati,   vodeći   računa   samo   o
trenutnim, sopstvenim interesima. Čovek se danas našao u apsurdnoj
situaciji. Shvatio je da prirodu može zaštititi samo ako sa njom vodi
ekološki   fer   –   plej.   Shvatio   je   da   sa   povećanjem   znanja   iz   oblasti
prirodnih zakonitosti i selekcijom prohteva u oblasti potrošnje još uvek
mže da spreči dalju degradaciju sopstvenog okvira života.

I. POJAM PRIRODE I PRIRODNE SREDINE

Priroda obuhvata svu materiju, čitav kosmos i predstavlja proces

bez početka i kraja u vremenu i prostoru. Često se izjednačava s
filozofskim pojmom bića.

Čovek kao aktivno biće od najranijih vremena deluje na prirodu i

nastoji da je sazna, prvenstveno da bi ovladao njome. Prve čovekove
predstave o prirodi deo su mitskih, religijskih i magijskih predstava. U
antičko doba se pojavljuje filozofija kao oblik integralnog, sintetičkog
znanja   o   svetu   u   celini,   pa   i   o   prirodi.   Filozofija   prirode   se   i   dalje
razvijala, ali njeno znanje o prirodi može trpeti kritiku zbog apriorizma i
nedostatka   intersubjektivne   proverljivosti.   Priroda   postepeno   postaje
predmet izučavanja prirodnih nauka koje teže metodičkom, egzaktnom i
intersubjektivno   proverljivom   saznanju.   Prirodne   nauke   uglavnom
počivaju   na   materijalističkim   predpostavkama   o   prirodi   i   razvijaju
znanje o pojedinim aspektima prirode, ali ne i o njoj kao celini.

Značajno je pitanje čovekove sposobnosti da ovlada prirodnim

zakonitostima odnosno da menja determinizam prirodnih pojava. Engel
je ukazivao da se „naša vlast nad prirodom sastoji u tome što, za razliku
od svih živih bića, imamo preimućstvo da možemo saznati i pravilno
primenjivati njene zakone“ .

Marksa prvenstveno interesuje priroda u vezi sa čovekovim

odnosom prema njoj, priroda kao materijal čovekovog rada, način
čovekovog prisvajanja prirode. Pri tom on polazi od postavke da priroda
nigde ne postoji po sebi, da svuda ima neko istorijski obeležje. On blisko
vezuje čoveka i prirodu i na jednom mestu govori o njihovom jedinstvu,
ali nikada ne smatra da se izmedju čoveka i prirode može staviti znak
jednakosti.

Što se tiče čovekove sredine (okoline), ona se sastoji od unapred

datih prirodnih uslova i okolnosti koje je čovek stvorio svojom
delatnošću. Sredina se različito definiše. Tako se sredina određuje i kao
ukupnost uticaja koji modifikuju i određuju razvoj života ili kao agregat
postojećih stvari, uslova i uticaja. Međutim bez obzira na različite

prirode proizvodnjom, polazi od saznanja da su ograničene mogućnosti
biosfere tj. da u njoj postoje neponovljivi resursi, bez kkojih je nemoguć
život u njoj. Zato čovekova proizvodnja ne treba da ima za posledicu
uništavanje neponovljivih prirodnih resursa, koji su neophodni za
opstanak života, niti stvaranje proizvoda koji štete drugim živim bićima
čije je postojanje važno za očuvanje ekološke ravnoteže, koja je
pretpostavka čovekovog života. Zaštita čoekove prirodne sredine i
unapređenje kvaliteta života nema isti značaj u svim zemljama
savremenog društva. Jer, pored indstrijskih razvijenih zemalja, u kojima
narušavanje ekološke ravnoteže predstavlja značajan problem, postoje
zemlje i krajevi u kojima se ljudi još uvek bore za obezbeđenje osnovnih
uslova svoje egzistencije. U ovim zemljama se u manjoj meri javljaju
problemi zaštite prirodne sredine tj. očuvanja ekološke ravnoteže. U
njima se kao akutni problem javlja pitanje obezbeđenja minimalnih
uslova za zadovoljavanje ljudskih potreba na način kojim bi se očuvalo
ljudsko dostojanstvo.