Planiranje porodice
Planiranje porodice predstavlja pravo svakog čoveka na svesno i odgovorno donošenje odluke
o roditeljstvu. Naročita pažnja je usmerena na značaj načina planiranja porodice za zdravlje
žena i dece, ali i za njenu dobrobit i sreću. Idealno je kada žena rađa u dobu između 18.-25.
godine života sa razmacima narednih trudnoća i porođaja koji su veći od 2 godine i to do
četvoro dece.
Da rađanje ne bi višestruko ugrozilo život i zdravlje deteta i majke preporučuje se upoznavanje
sa sledećim pravilima:
ako žena zatrudni pre 18. ili posle 35. godine života majka i dete biće izloženi većim
zdravstvenim rizicima
rizik od smrtnosti dece povećava se za oko 50% ako razmak između porođaja iznosi
manje od 2 godine.
Ako je žena donela na svet već četvoro dece zdravstveni rizici tokom narednih trudnoća
se povećavaju.
Kao poželjan se ističe partnerski odnos u planiranju porodice odnosno model uvažavanja
stavova, potreba i osećanja oba partnera. Žena koja je mlađa od 18 godina, još uvek nije
spremna za materinstvo. Ovakve trudnoće se zbog telesne nezrelosti mogu završiti spontanim
pobačajem ili prevremenim porođajem, a katkat je praćena anemijom, infekcijom mokraćnih
kanala i povišenim krvnim pritiskom. Porođaj kod ovih trudnica ima otežan tok, a bebe mogu biti
nezrele i manje telesne težine. Ovo se dodatno komplikuje činjenicom o nedostatku znanja,
iskustva i emotivne zrelosti za ispravan odgoj deteta.
Trudnoća predstavlja posebnu vrstu fiziološkog opterećenja organizma. Kod žena u godinama
organizam je stariji, te trudnoća i porođaj nose svoje rizike. Nakon 35. godine života progresivno
raste mogućnost rađanja dece sa hromozomskim anomalijama, među kojima dominira
mongoloidizam. Idealno je da se prvo dete rađa između 20. i 25. godine, a poslednje pre
navršene 35 godine života. Ako je razmak između porođaja manji od dve godine povišeni su
rizici za majku, nerođeno dete, kao i za već rođenu decu. Potrebno je bar dve godine da se
organizam potpuno oporavi. Ako se trudnoće dešavaju u kraćim vremenskim intervalima češće
su komplikacije, recimo anemija, a i rizici tokom porođaja. Novorođenčad iz ovakvog graviditeta
mogu se rađati prevremeno i biti niske telesne težine. Ponekad imaju usporen psihomotorni
razvoj, sklona su bolestima i 4 puta češće umiru tokom prve godine života.
Opasnosti prete i već rođenom detetu. Dojenje se prerano prekida, a majka nema dovoljno
vremena na raspolaganju i pripremi adekvatne hrane, neophodne za razvoj malog deteta. Zbog
brige o novorođenčetu starije dete je uskraćeno za pažnju i često prepušteno samo sebi. A bez
dovoljno igre sa njim roditelji nenamerno zapostavljaju njegov motorni, socijalni i emotivni
razvoj. Rezultat je nepravilan rast, a rizik od umiranja kod ove dece povećava se za 50%.
Roditelji treba da planiraju sledeću trudnoću kada njihovo dete napuni dve godine. Idealno je
kada porodica planira najviše četvoro dece. Nakon njihovog rođenja nove trudnoće nose
povećan rizik od ozbiljnih zdravstvenih problema i ugrožavaju život i zdravlje majke. Češće su i
komplikacije kod porođaja, a novorođenčad su često i nedovoljne telesne mase. Zdravlje i sreća
porodice veoma zavise od toga da li se porodica zasniva u pravom životnom dobu, da li su deca
rođena iz želje i ljubavi roditelja i da li je postojala prava spremnost za buduću bebu.
Planiranjem porodice povećava se šansa za izgradnju zdravih odnosa, zadovoljavajući
zdravstveni status oba roditelja i naravno za pravilan rast i razvoj dece. Za planiranje porodice
žena i muškarac imaju istu odgovornost.
Planiranje porodice podrazumeva pravo supružnika da sami odlučuju o broju dece koju žele
imati, o vremenu kada će žena ostati bremcniia i o ritmu kojim će se planirani porođaj odvijati.
Ono ima za cilj ostvarenje suštinske ravnopravnosti žene, kao i pružanjemogućnosti ženi da
prema prilikama i situaciji u porodici, prema želji svojoj i svog bračnog druga, u optimalnim
zdravstvenim i drugim okolnostima čuvajući svoje zdravlje i sposobnosti za materinstvo,
ostvaruje svoje želje u vezi sa potomstvom. Zbog toga u planiranju porodice, može se reći, žena
u izvesnom smislu ima dominantnu ulogu, ne samo u biološkom pogledu, već i u pogledu
donošenja odluke. Treba, međutim, istaći da pojam planiranja porodice podrazumeva ne samo
zaštitu žene od neželjene bremenitosti, ostvarene korišćenjem kontracepcije, ili njeno
oslobađanje od već nastale nepoželjne trudnoće slobodnim odlučivanjem, o arteficijalnom
pobačaju, već i medicinsku pomoć supružnicima u sterilnim ili infertilnim brakovima, da žena
koja nije zanosila ostane bremenita ili da u slučaju infertiliteta nastalu trudnoću iznese do
termina porođaja i rodi zdravo i za život sposobno novorođenče. Prema tome, planiranje
porodice obuhvata tri velika poglavlja u ginekologiji bračni sterilitet sa infertilitetom,
kontracepciju i namerno prekidanje neželjenog graviditeta.
Bračni sterilitet: Smatra se da je jedan brak neplodan kad žena i posle tri godine normalnih
bračnih odnosa ne ostane bremenita. Neki autori u poslednje vreme skraćuju ovaj vremenski
period na dve godine. Sterilitet treba razlikovati od infertiliteta. Kada je u pitanju sterilitet žena
nijeu stanju da ostane bremenita (impotentio concipiendi), a kod infertiliteta žena može da
zatrudni ali ne može da iznese trudnoću do kraja i da rodi (impotentio generandi). O bračnom
sterilitetu govori se zbog toga što neplodnost u braku može poticati od oba supružnika. Ranije je
krivica za neplodnost, čak i u medicinskim krugovima uglavnom pripisivana ženi. Danas se
smatra da u 40% slučajeva krivicu za neplodnost snosi žena, 40% muškarac, a u preostalih
20% za neplodnost su odgovorni i muškarac i žena. Sterilitet zbog svoje učestalosti nije samo
problem bračnih drugova, već u izvesnoj meri ičitavog društva. Procenat sterilnih brakova kreće
se i do 15%. Da bi došlo do oplođenja, genitalije oba seksualna partnera treba da su normalno
razvijene i da ne postoji nikakav važniji poremećaj u njihovoj funkciji. Pre svega, neophodno je
da muž i žena budu sposobni za obavljanje normalnih polnih odnosa.
Kontracepcija: Da bi se porodica planirala na zdrav i human način postoji čitav niz savremenih
kontraceptivnih sredstava, abortus nije jedan od njih. Osim oralne kontracepcije, koja je
najidealniji način zaštite od neželjene trudnoće, nabrajamo i druge, manje uspešne metode.
Prekinut snošaj- izvlačenje penisa iz vagine pre ejakulacije, odnosno izbacivanje sperme
i to tako da se sperma ne nalazi blizu ili na ulasku u otvor vagine. U jednoj godini
upotreba ove metode dovodi do 19 trudnoća na 100 žena. Neki muškarci izbacuju malu
količinu pre pune ejakulacije, dok ostali ne mogu da odlože ejakulaciju dovoljno dugo.
Ritam metoda- određuje se period u ciklusu tokom kojeg je žena plodna, tako što se
meri bazalna temperatura i posmatra izgled sluzi grlića. Koliko će ova metoda biti
uspešna zavisi od toga koliko se ovulacija dešava u pravilnim intervalima i da li se
metoda adekvatno razume i primenjuje. Procena je da je njena uspešnost u 25%
slučajeva.
Spermicid- ova sredstva formiraju hemijsku barijeru na ulasku u matericu koja sprečava
spermatozoide da dođu do jajne ćelije u jajovodu, takođe uništavaju spermatozoide ili
sprečavaju njihovu pokretljivost. Neki preparati traže da se čeka 10 i više minuta posle
stavljanja, a pre seksualnog odnosa. Za ponovni snošaj potrebno je opet aplicirati novo
sredstvo. Posle koitusa spermicid mora ostati 6 do 8 sati. A kako bi spermatozoidi bili
uništeni žena u tom intervalu ne bi trebalo da ispira vaginu. Ukoliko se spermicid koristi
sam kontraceptivna zaštita je nesigurna.
