MASTER RAD Privatizacija u zemljama u tranziciji
1
UVOD
Tranzicija predstavlja proces prelaska socijalističkog ukapitalističko društveno
ekonomsko uređenje. Razlika između socijalizmai kapitalizma leži u posedovanju
imovine. Socijalizam je sistem u kome je svojina prvenstveno bila u državnom ili
društvenom vlasništvu, dok je u novije vreme većinom u vlasništvu privatnih lica. Samo
ako se u tranzicionim ekonomijama mogu napraviti velike i trajne promene u vlasništvu
nad imovinom, dalerko od države, prema pojedinačnim vlasnicima, može se izvršiti
tranzicija iz socijalizma u kapitalizam.
Iskustva sa državnom svojinom su bila vrlo negativna. Državna preduzeća su loše
vođenja, sa visokim stopom zaposlenih, lošom organizacijom, zastarelom tehnologijom,
previsokim cenama, i uvek podvrgnuta političkim ciljevima i zavisna od državne pomoći.
Ovakva preduzeća su jasan dokaz neefikasnosti državne svojine. Postoje više
razloga zbog kojih je privatno preduzeće efikasnije od državnog ili društvenog - privatna
preduzeća više su izložena disciplini komercijalnog finansijskog tržišta nego državna ili
društvena, privatna svojina znači da su interesi kapitala, bolje predstavljeni nego u
drugim oblicima vlasništva, privatna firma je sposobnija da ponudi dobra primanja kako
bi privukla i sačuvala dobre menadžere, i manje je podložna političkom uplitanju nego
državna ili društvena.
Koncept privatizacije je nastao i bio prihvaćen upravo zbog, već pomenutog,
neuspeha preduzeća koja su u vlasništvu države. Zemljama u tranziciji bili su neophodni
ambiciozni programi privatizacije kako bi se okončala veoma neefikasna dominacija
državnih monopolista u privredi. U užem smislu, privatizacija je proces koji predstavlja
prenošenje prava nad vlasništvom sredstava za proizvodnju.
Moglo se očekivati da će privatno vlasništvo uneti više racionalnosti i efikasnosti
u takva preduzeća - da će se njihovi finansijski i radni rezultati poboljšati i da će država
početi da od njih ubira porez umesto da im dodeljuje subvencije.
Privatizacioni proces započet je u Velikoj Britaniji krajem 70 – tih godina prošlog
veka, od strane britanske premijerke Margaret Tačer. Proces je posato globalan i zahvatio
MASTER RAD Privatizacija u zemljama u tranziciji
2
je i razvijene, kao i zemlje u razvoju, a ne samo bivše zemlje sa socijalističkim društveno
– ekonomskim uređenjem.
Efekti privatizacije su otvaranje novih radnih mesta, privredni rast, realizacija
socijalnog programa, porast životnog standarda, podsticanje lokalnog razvoja,
denacionalizacija, redovna isplata penzija, finansiranje programa za razvoj privrede i
životne sredine, itd.
Osnovni ciljevi privatizacije su jasno definisanje vlasništva, povećanje alokativne
efikasnosti, pravednost, privlačenje stranih investicija radi uravnoteženja budžeta i
pokrivanje socijalnih rashoda. Formiranje privatnog vlasništva predstavlja osnovni
preduslov tržišne ekonomije. Postoji puno faktora koji otežavaju put ovom procesu.
MASTER RAD Privatizacija u zemljama u tranziciji
4
mogu naći i u strogo kontrolisanim azijskim privredama, postdiktatorskim zemljama
Latinske Amerike, čak i u nekim ekonomsko nerazvijenim zemljama Afrike. Sve bivše
komunističke zemlje, sa izuzetkom Severne Koreje i Kube su u procesu tranzicije.
Što se tiče azijskih zemalja, posebno Kine i Vijetnama, tranzicioni proces su na
dobrom putu na početku 21. veka. MPutanje tranzicije su bile različite. Neke nacije su
eksperimentisale sa tržišnim reformama nekoliko decenija, dok su druge relativno skoro
prihvatile ove reforme (npr. Makedonija, Srbija i Crna Gora). U nekim situacijama
reforme su bile udružene sa naglim promenama režima, kao što je bilo svrgavanje
diktatora (Rumunija), kolaps vlade (Sovjetski savez), deklaracija o nezavisnosti
(Hrvatska), ili integracija sa drugom zemljom (Istočna Nemačka). U drugim slučajevima
ekonomske reforme su bile prihvaćene od vlada koje nisu imale interes za političkim
promenama (Kina, Laos, Vijetnam).
Putanje tranzicije se razlikuju i po pitanju širine odricanja od centralnog
planiranja (npr. visoka centralizovana koordinacija između zemalja Zajednice nezavisnih
država), kao i po pitanju obima liberalizacije (relativno ograničena u Rumuniji).
3
Prema Izveštaju Svetske banke o desetogodišnjim rezultatima tranzicije, velika je
različitost u produktivnosti rada i kapitala privreda na početku tranzicije, a nestajanje
razlike u ovim kategorijama između starih i novih sektora za vreme reforme obezbeđuje
pravu definiciju kraja tranzicije. Takođe prelazak na tržišnu privredu nije kompletiran
dok ne profunkcionišu fiskalne institucije i razumni i isplativi programi troškova,
uključujući osnovnu socijalnu sigurnost za nezaposlene, bolesne i stare. Takvi programi
moraju biti finansirani iz javnih prihoda, kroz prikupljanje poreza-bez isticanja prevelikih
obaveza privatnog sektora. Tranzicioni proces obično karakterišu izmene i stvaranje
novih institucija, naročito privatnih preduzeća, izmena uloga države, stvaranje
fundamentalno različitih vladinih institucija i promovisanje privatnih preduzeća, tržišta i
nezavisnih finansijskih institucija.
Kada su u pitanju zemlje Centralne Evrope, Balkana i Zajednice nezavisnih
država, one se pre nego sa problemom razvoja suočavaju sa problemima ekonomske
tranzicije. Kada se razlike između procesa razvoja i procesa tranzicije ne uviđaju,
3
Janković, S. (1988),
Savremeni privredni sistemi
, Naulna knjiga, Beograd, str.260.
MASTER RAD Privatizacija u zemljama u tranziciji
5
moguće su greške u pogledu koncepcije kao i u formiranju ekonomske politike. Suštinski,
problem ekonomskog razvoja može da se podvede pod pojam nedostatka kapitala. Iz ove
perspektive, balkanske zemlje i zemlje Zajednice nezavisnih država nisu zemlje u
razvoju. One, generalno ne pate od nedostataka kapitala, kao nasleđe socijalističkog
sistema imaju besplatno osnovno obrazovanje, solidno razvijenu putnu strukturu kao i
sistem zdravstvenog osiguranja.
1.2.Politika Evrope
Mastrihtskim ugovorom
,
februara 1992. godine stvorena je Evropska monetarna
unija (EMU). Bio je to jedan od mehanizama kojim je ukinut Svetski poredak Hladnog
rata
.
Pred narodima Evrope otpočela su tada dva procesa. Teška i, po svemu sudeći,
dugotrajna.
Stvaranjem Evropske monetarne unije raskinuto je jedinstvo kapitalističkih
poredaka Evrope i Amerike, jednog od stubova na kojem je počivao Svetski poredak
Hladnog rata, i otpočeo proces Tranzicija.
4
Narode Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, Evropljani su ohrabrivali da je
njihova sudbina sigurna jedino u priključenju Evropi, a u naporu da udovolje njihovoj
čežnji, politički planeri su zaključili da je mudrije da se tim narodima najpre pošalju
trgovci i biznismeni, koji bolje od političara znaju šta bi, u sezoni preživljavanja, moglo
da se ovim narodima, kao najdelotvornije preporuči. I, preporučili su – Tranziciju.
Nova ideološko-filozofska doktrina je iznikla iz zamršenih svetskih zbivanja i
palo joj je u udeo da razgraniči Drugi od Trećeg milenijuma.
Helmut Kol, tadašnji kancelar Zapadne Nemačke, nosi pečat ovog razgraničenja.
Kao briljantan političar, ujedinio je Nemce na Istoku i Nemce na Zapadu i udario temelj i
zapadnoj i istočnoj tranziciji. Svoju veštinu na jednom i na drugom geografskom
području iscrpljivao je različitim metodama. Načelo
tranzicije zapadnih naroda Evrope
4
Janković, S. (1988),
Savremeni privredni sistemi
, Naulna knjiga, Beograd, str.265.
MASTER RAD Privatizacija u zemljama u tranziciji
7
građevinarstvo 9%.
6
Napuštanjem Nove ekonomske politike (NEP), u kojoj je tržište bilo
značajno zastupljeno i u kojoj su privredni subjekti imali značajnu ekonomsku
samostalnost, krajem treće decenije XX veka, u SSSR - u dolazi do ubrzane
industrijalizacije. Ubrzana industrijalizacija sprovodi se masovnom migracijom
stanovništva iz sela u grad, izgradnjom velikih proizvodnih postrojenja, novih naselja i
infrastrukturnih objekata.
U početnom periodu, socijalstički sistem pokazao se kao izuzetno efikasan.
Međutim rezultati koji su postignuti, postignuti su ekstenzivnim metodama, što je bilo
primereno prelasku jednog poljoprivrednog društva u industrijsko društvo.
Mnoge socijalističke zemlje sledile su primer SSSR - a, kao vodeće socijalističke
zemlje, i primenile rešenja koja je SSSR primenio u svojoj politici i svom privrednom
sistemu.
Međutim, nakon nekoliko prosperitetnih decenija, počeli su da se javljaju
problemi.Sistem koji je u početku uspeo da mobiliše i ljudske i materijalne resurse, da
ostvaruje visoke stope privrednog rasta, počeo je da stagnira i došlo je do usporenja rasta
i razvoja.
7
Tabela 1.
Prosečne stope rasta u SSSR – u u %
Period
Društveni proizvod
Nacionalni dohodak
Industrijska proizvodnja
1951 – 1982.
7,2
8,4
1966 – 1970.
7,8
8,5
1971 – 1975.
5,7
7,4
1976-1980.
4,2
4,4
1981-1985.
3,6
3,2
3,6
1986-1989.
3,7
2,7
3,4
1989.
3,0
2,4
1,7
Izvor: Leković, V. (2008), Komparativni ekonomski sistemi, Ekonomski fakultet u
Kragujevcu,str.295
6
Janković, S. (1988),
Savremeni privredni sistemi
, Naulna knjiga, Beograd, str.317.
7
Ivković, D. Knežević, V. 1981 - 1985Karavidić, S. Korenak, B. (2015),
Privredni sistemi
, Visoka škola za
poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, B1986-1989eograd.str.138.
