ФАКУЛТЕТ ПРАВНИХ НАУКА
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ДИПЛОМАТСКОГ И
КОНЗУЛАРНОГ ПРАВА
НАЗИВ ТЕМЕ
ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИ
ДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА
СТУДЕНТ:
МЕНТОР:
ТАМАРА РЕПАЈИЋ
ДОЦ. ДР МАРКО АЋИЋ
Бања Лука, 2019. година
4
Према Бечкој конвенцији из 1691. године, особе које који уживају привилегије и
имунитете су: шеф дипломатске мисије (дипломатски представник), остало
дипломатско особље, административно-техничко особље и послужно особље и лична
послуга, а такође у овај круг се укључују и чланови породице и домаћинства свих горе
наведених осим породице и домаћинства личног особља (Поповић и Турчиновић,
2009).
Циљ овог рада јесте дефинисање дипломатских привилегија и имунитета, кроз
приказ носиоца истих и такође утрврђивање обима и врста привилегија и имунитета,
као и трајања истих.
3. ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА
Суштина дипломатских односа је вршење дипломатских функција на територији
државе пријема, гдје је држава пријема, уколико има могућности да успостави
дипломатске односе, омогућује држави слања олакшице потребне за обављање
дипломатских послова.
Имамо три основне теорије о дипломатским привилегијама и имунитетима, и то су:
1. теорија екстериторијалности,
2. теорија представљања и
3. функционална теорија.
Док су прве две теорије скоро потпуно напуштене, функционална теорија има
највише могућности да се примјењује у модерном друштву и то из разлога што она на
најбољи наћин омогућава кориштење привилегија и имунитета на нивоу потребном за
успјешно обављање дипломатских функција. Ова теорија је заснована на поставци да је
једини начин да дипломата обавља своје послове у иностранству, успјешно и
неометано, ако је ослобођен свих оптерећења од власти државе пријема. Ова теорија
добија на значају након 1945. године када значајно расте број дипломатских
представника. Она представља корак унапријед, али се не може рећи да у потпуности
одговара потребама у току рада дипломатских мисија. Теорија екстериторијалнсти је
заснована на фикцији да се дипломатска мисија налази на терироторијалној
