УНИВЕРЗИТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ
СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ: НАЦИОНАЛНА ЕКОНОМИЈА
ТЕМА:
ПРИВРЕДНА КРЕТАЊА У ПРОЦЕСУ ТРАНЗИЦИЈЕ
НАЦИОНАЛНЕ ЕКОНОМИЈЕ ПОСЛЕ 2000.
ГОДИНЕ
Ментор:
Студент:
1. ПРИВРЕДНА КРЕТАЊА И МАКРОЕКОНОМСКА
ПОЛИТИКА У ПЕРИОДУ ТРАНЗИЦИЈЕ
Привреда Србије је каснила са уласком у транзиционе процесе, нарочито у
поређењу са достигнутим степеном транзиције других бивших социјалистичких
држава, а кашњење реформских процеса од скоро једне деценије свакако је утицало и
на профил, ток и резултате транзиције у Србији. Као и у другим земљама, транзиција у
Србији подразумева имплементацију реформи које су у вези са макроекономском
стабилношћу (смањењем и елиминисањем буџетског дефицита и вођењем одговарајуће
неинфлаторне монетарне политике), либерализацијом (унутрашњом, али и спољашњом,
која се манифестује укидањем трговинских и инвестиционих баријера и променом
режима девизног курса) као и трансформацијом власничких права кроз приватизацију и
нове власничке аранжмане.
1
Процес транзиције је у већини случајева праћен значајним
трошковима које „плаћа” читаво друштво. Ти трошкови се односе на значајан пад
друштвеног производа, пад запослености и појаву инфлације.
Ипак, процес транзиције је започет у време када су резултати нове политике
засноване на што слободнијем деловању тржишта били поглавито успешни. Поред тога
улазило се у релативно дуг период експанзије у светској привреди, а одушевљење до
тада неистраженим могућностима које пружа развој финансијских тржишта, стварало је
слику о дефинитивно пронађеном механизму сталног развоја и раста.
2
Земље које су
ушле у процес транзиције суочиле су се са проблемом стварања нове структуре, који је
носио трошкове у виду губитка производа, али су се оне излазећи из стагнације
претходног система, углавном надале брзом опоравку.
Наша економија се данас налази на важној прекретници. Прва фаза спровођења
транзиционих процеса је завршена, реформски процеси добијају нови замах, а
будућност у евро-атланским интеграцијама постаје све извеснија. Досадашње реформе
у Србији биле су пример да, иницијални и добри резултати, нису одрживи без
коренитих измена у макроекономској политици. У Србији, још увек, није креирана
флексибилна и снажна макроекономска основа која би слала јасне „сигнале”
1
Ђорђевић, М., Веселиновић, П.,
Развојне карактеристике српске економије у периоду транзиције,
Економски факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац, 2010., стр. 21.
2
Група аутора,
Транзиција у Србији и глобална економска криза,
Научно друштво економиста са
Академијом економских наука и Економски факултет у Београду, Економски факултет, Београд, 2009.,
стр. 11.
1
микроекономском нивоу, а то је основни предуслов за одрживи раст запослености,
извоза, инвестиција и домаће штедње.
Када је у питању концепт економских реформи треба имати у виду околности да
се он није одвијао уз постојање јасне и целовите визије. Реформе су спровођене као
парцијалне и несихронизоване активности. Кључни проблем се налази у чињеници да је
од самог старта спровођења реформи, запостављена изградња институција, што је
успорило одређени институционални развој. Данас је потпуно извесно да се, из основа,
мора мењати модел привредног развоја Србије.
Основно опредељење политике развоја треба да се састоји у стварању тржишне и
извозно оријентисане привреде уз рационално активирање производног и укупног
развојног потенцијала земље. Преструктуирање привреде представља саставни део
целовитог процеса транзиције националне економије који подразумева свестране
промене у области производне структуре, финансија, имовинских права и организације
на макро и микро нивоу.
1.1. УЗРОЦИ И ЦИЉЕВИ ТРАНЗИЦИЈЕ
Крајем двадесетог века социјализам као друштвено уређење и привредни модел
престао је да буде алтернатива капиталистичком привредном моделу. Главни узрок
његовог урушавања била је неефикасност система и одсуство мотивације код радника.
Иако су званичне статистике приказивале раст привредне активности који је некада
превазилазио стопе раста развијених тржишних привреда, није се радило о здравом
расту. То није био раст који ствара, већ раст који уништава вредност предузећа. Иста
ситуација је била и у нашој земљи. Директно државно администрирање, а затим и
самоуправљање, одредили су нашу економску историју после Другог светског рата. У
таквом економском систему није постојала јасна и директна веза између резултата и
вредновања рада. Последично, лични дохоци су се у потпуности отуђили од створене
вредности и оствареног успеха. Такво стање водило је ниској мотивацији, а она ниској
продуктивности.
Фактичко стање се није признавало, па је покренут процес „социјализације
губитака“. Такав став и однос према предузећима лошег финансијског здравља имао је
домино ефекат на јака предузећа. Сумарни ефекат претходних процеса довео је до
урушавања социјализма и одустајања од тзв. „социјалистичке парадигме“. Почетком
90-их година XX века Србија је, попут осталих социјалистичких земаља, ушла у период
транзиције. Наиме, превођење бивших социјалистичких у тржишне економије
2
