Uvod
Kada se pođe od činjenice da dostignuti nivo privrednog razvoja u savremenim
društvenim uslovima u velikoj meri određuje kvalitet ukupnih društvenih odnosa, logično
je da se pitanja rasta i razvoja oobjasne sa dva aspekta. Prvi je opredeljenje da kategorija
tehničkog progresa predstavlja daleko najznačajniji faktor razvoja, tj. da treća tehnološka
revolucija, sa kojom koračamo u novi milenijum, reprezentuje tzv. "faktor" svih faktora,
tj. da je ona svojevrsni meta činilac privredne razvijenosti pojedinih zemalja u poslednjoj
trećini ovog veka. Drugi stav je činjenica da inovativno ekonomsko ponašanje preduzeća
na kraju dvadesetog veka označava egzistencijalnu pretpostavku dinamičnog privrednog
rasta.
Izučavanje privrednog rasta i razvoja u savremenim uslovima poprima na
određeni način i filozofsko tumačenje.
Imajući u vidu složenost zadatka, logičnim se nameće stav da je neophodno puno
poznavanje i razumevanje strukture i funkcionisanja privrede kako bi se obezbedio
skladan spoj najsloženijeg podsistema društvenog sistema i kako bi se brojnim vezama
omogućilo optimalno funkcionisanje sastavnih delova. Tek kada se to obezbedi potrebno
je ostvariti u konceptualnom smislu različite načine ubrzavanja razvojne dinamike
privrede i proučavati svrsishodnost pojedinih rešenja ekonomski razvijene politike u
konkretnim uslovima funkcionisanja pojedinih makroekonomija.
Makroekonomija se i zasniva na izučavanju četiri krupne oblasti:
1. proizvodnje, 2. zaposlenosti,
3. inflacije, 4. međunarodne razmene dobara, usluga i kapitala.
U ekonomskoj literaturi se veoma često upotrebljavaju izrazi privredni rast
(economic growth) i privredni razvoj (economic development) kako u smislu da se ova
dva pojma vrlo često identifijuju, tako i u smislu njihovog značajnog kategorijalnog
razlikovanja.
Ako se ima u vidu da se u svakom siučaju radi o različitim sadržajima, nužnim se
nameće njihovo precizno pojmovno određenje. Kada bismo želeli da budemo precizniji u
istraživanju pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja, došli bismo do saznanja da
1
postoje veoma brojna tumačenja rasta i razvoja.
Neki naučnici idu dotle da upoređuju rast i razvoj sa rastom i razvojem čoveka.
Tako privredni rast komparira sa fizičkim rastom čoveka tj. upoređuje ga sa povećanjem
njegove težine i visine dok privredni razvoj poistovećuje sa fizičkim napredovanjem koje
je istovremeno praćeno kvalitativnim razvojem mnogih njegovih psihofizičkih
performansi, intelektualnih potencijala.
Rast je pravilno posmatran kao uvek istovremen sa promenama u strukturama: ne
postoji homotetični rast, niti rast koji je podjednako raspodeljen u prostoru. Samo su
promene proporcija i veza između delova u celini istaknute putem sumarnih razdvajanja,
koja se tiču "grana" ili "sektora" proizvodnje, ali su prvi začeci za regione i dozvoljavaju
samo vrlo posredno da se verifikuju hipoteze o pokretačkom uticaju koji jedan podskup
vrši na drugi. Kada jedan izvršni statističar upoređuje rast proizvoda i rast velikih
agregata - investicija, potrošnja, štednja, i tako dalje - imamo dobrih - razloga da
posumnjamo da li on čini drugo osim što započinje jednu kauzalnu analizu, uprkos
naslova njegove poznate knjige.
Pojam i faktori privrednog rasta
Privredni rast se bazira na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske
dinamike i da podrazumeva vrlo rigorozna ograničenja. Iz same definicije privrednog
rasta se vidi da njegovo sagledavanje ne vodi računa o osnovama funkcionisanja privrede
(dakle, o privredno sistemskim atributima) niti o promenama unutar same strukture
privrede. Otuda privredni rast posmatramo kao komponentu privrednog razvoja a zbog
svoje preciznosti pokazatelji privrednog rasta predstavljaju vrlo aplikativne i gotovo
nezamenljive analitičke kategorije u većini makroekonomskih istraživanja.
Kada govorimo o pojmovnom određenju rasta i razvoja treba istaći i to da je u
tumačenju složenih relacija privrednog rasta i razoja u današnjim uslovima privređivanja,
posebno važno zapaziti činjenicu da odgovarajuće promene turbulentnog karaktera, u
najširem okruženju u teorijskom smislu nalažu neprekidno korišćenje novih
kategorijalnih veličina i postupaka, veličina koje su bile do skora u ekonomskoj nauci ili
2
kao funkciju y = f(x), proizilazi da se privredni rast može ostvariti na dva načina. Naime,
do uvećanog agregatnog autputa može se doći povećanom upotrebom inputa, ali i istom
količinom inputa sa rastućom efikasnošću njihove upotrebe. Valja uvek imati na umu da
shvatanje pojma privrednog rasta u smislu uvećanja vrednosti autputa u dugom roku ima
smisla jedino pod pretpostavkom funkcionisanja privrede sa punim proizvodnim
kapacitetom. U torn slučaju, privredni rast je rezultat rastuće efikasnosti upotrebe
proizvodnih inputa.
Privredni rast se može kvantitativno izraziti i to pre svega pomoću stopa rasta,
bruto društvenog proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto društvenog proizvoda po glavi
stanovnika, nacionalnog dohotka po gtavi stanovnika i sl. Zahvaljujući statističkim
podacima Simon Kuznets-a ukazano je na nedostatke kvantitativnih označavanja rasta.
Ona su vezana za kvalitet statističkih podataka i za metode nacionalnog knjigovodstva.
Uprkos bogatstvu statističkih podataka niko, ko se bavi ovom problematikom ne dovodi u
sumnju nedovoljnost informacija, koje se tiču raspoloživih podataka danas i u prošlosti, u
suštinskim domenima proizvodnje i raspodele. Rast je pravilno posmatran kao uvek
istovremen sa promenama u strukturama: ne postoji homotetični rast, niti rast koji je
podjednako raspodeljen u prostoru. Samo su promene proporcija i veza između delova u
celini istaknute putem sumarnih razdvajanja, koja se tiču "grana" ill "sektora"
proizvodnje, ali su prvi začeci za regione i dozvoljavaju samo vrlo posredno da se
verifikuju hipoteze o pokretačkom uticaju koji jedan podskup vrši na drugi. Kada jedan
izvršni statističar upoređuje rast proizvoda i rast velikih agregata - investicija, potrošnja,
štednja, i tako dalje - imamo dobrih - razloga da posumnjamo da li on čini drugo osim što
započinje jednu kauzalnu analizu, uprkos naslova njegove poznate knjige.
Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi
komponenta razvoja. S obzirom na napred datu definiciju da je privredni rast proces
povećanja realnog društvenog bruto proizvoda, proizilazi da se on bazira na krajnje
simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike i da podrazumeva vrlo rigorozna
ograničenja. Iz same definicije privrednog rasta se vidi da njegovo sagledavanje ne vodi
računa o osnovama funkcionisanja privrede (dakle, o privredno sistemskim atributima)
niti o promenama unutar same strukture privrede. Otuda privredni rast posmatramo kao
4
komponentu privrednog razvoja a zbog svoje preciznosti pokazatelji privrednog rasta
predstavljaju vrlo aplikativne i gotovo nezamenljive analitičke kategorije u većini
makroekonomskih istraživanja.
U posredne faktore privrednog rasta ubrajamo sredstva rada i predmete rada koji u
svojoj ukupnosti čine proizvodne fondove privrede i služe kao neophodan uslov
delotvorne aktivnosti radne snage. Posmatran sa stanovišta ovih materijalnih činilaca,
privredni rast se pokazuje zavisan od promene obima i efektivnosti proizvodnih fondova.
Društveni proizvod se u ovom slučaju može izraziti kao funkcija sledećih dveju veličina:
a) proizvodnih fondova i b) kapitalnog koeficijenta, tj. parametra kojim se meri
proizvodni efekat primenjenih fondova. Kapitalni keoficijent je u stvari jedna vrsta
sintetičkog izraza tehničkog progresa, njegova veličina i kretanje su neposredno upivisani
tehničkim uslovima proizvodnje, te se u njemu manifestuju promene u tehničkoj
opremljenosti i produktivnosti rada, kao i druge karakteristike tehničkog progresa.
Na osnovu faktora zaposlenosti i proiduktivnosti radne snage u neposredne
faktore možemo šire ubrojiti:
a) obim zaposlene radne snage,
b) nivo njene produktivnosti,
c) ušteda u materijalnim troškovima po jedinici stvorenog društvenog proizvoda.
U analizi ovaj poslednji faktor može biti i zanemaren. Jer, produktivnost u
širokom smislu, naročito kad se meri veličinom nacionalnog dohotka po zaposlenom,
obuhvata štednju i živog i opredmećenog rada. Uštedom sirovina u proizvodnji finalnih
dobara, na primer, postižu se i određene uštede živog rada prethodno angažovanog u
stvaranju sirovina. Istina, u slučajevima gde porast produktivnosti rada ne izražava ovu
vrstu ušteda, biće potrebno i taj faktor priključiti analizi.
Ako se za stopu investicija može uzimati jedna ili druga pretpostavka zavisno od
dotignutog stupnja privrednog razvitka, kapitalni koeficijent se, naprotiv, mora
posmatrati kao promenljiva veličina u vremenu. Tehnički progres i strukturne promene
koje on izaziva, čine ga tom promenljivom veličinom, bez obzira da li se privredni razvoj
vrši uz konstantnu, rastuću ili opadajuću stopu investicija. Zato smo u izvođenju
jednačina rasta kapitalni koeficijent dosledno tretirali kao promenljivu veličinu.
5
