1
Uvod
Da bi se zadovoljile stalne rastuće potrebe stanovništva, ljudsko društvo je prisiljeno na
processtalnog obnavljanja proizvodnje različitih materijalnih dobara i usluga.
Privredni rast podrazumeva
povećanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije
izraženo kroz ukupan bruto domaći proizvod (skup dobara i usluga ostvarenih u toku jednog
perioda) u odnosu na broj stanovnika. Tokom privrednog rasta promene u sastavu privrede su
raznovrsne. One su najizraženije u promenama u proizvodnom sastavu, odnosno učešću
pojedinih delatnosti (kao što je poljoprivreda i industrija) u ukupnoj proizvodnji. Privredni rast i
promena sastava u privrdi objašnjavaju ekonomsku sadržinu privrednog razvoja. U novije vreme
sve veći značaj dobijaju njegovi društveni i ekološki činioci.
2
1. Privredni razvoj
Privredni razvoj je kompleksna kategorija koja obuhvata čitav spektar, u kvalitativnom
smislu vrlo različitih društvenoekonomskih promena, karakterističnih za proces kontinuiranih
transformacija privrede i društva. Pored toga što podrazumeva rast obima nacionalne proizvodnje
u vremenu, odnosno pored sadržaja koji karakteriše kompleks privrednog rasta, fenomen
privrednog razvoja obuhvata i složenu strukturu, institucionalne, organizacione i tehnološke
promene privrede, koje omogućavaju da se uvećana proizvodnja realizuje i distribuira u okviru
nacionalne ekonomije i šire. Najsažetije, pojam privrednog razvoja obuhvata promene u obimu
proizvodnje i složene transformacije u kompoziciji i strukturi privrede.
Privredni razvoj je porast proizvodnje roba i pružanja usluga u nacionalnoj ekonomiji, to
jest porast bruto nacionalnog proizvoda, uz istovremene strukturne transformacije i promene u
funkcionisanju nacionalne privrede na njenoj opštoj uzlaznoj liniji ekonomskog napredovanja.
To je jedinstvo kretanja i razvoja, odnosno, to je najopšti oblik funkcionisanja privrede. Za
razliku od tehničkih sistema , veliki ekonomski sistem (narodna privreda) ne zna samo za
kretanje u željenom smeru. Svako njeno kretanje vezano je za istivremene brojne promene, to
jest za razvoj. Te mnogobrojne i neprekidne transformacije su i kvantitativne i kvalitativne
prirode. One označavaju uvećanje svih elemenata narodne privrede ( mada ne u istoj proporciji )
i njihovo menjanje pod dejstvom je naučnog i tehničkog progresa i izmena društvenog i
prirodnog okruženja. Privredni razvoj predstavlja složen proces koga reprezentuje niz
sukcesivnih promena u ekonomskoj strukturi , ali i izmene u svesti čoveka kao najvažnijeg
činioca ukupne privredne dinamike. Nesumljivo, privredni razvoj predstavlja centralni
makroekonomski fenomen.
Obeležja fenomena privrednog razvoja su brojne. U literaturi se sreću mnoge odrednice
koje objašnjavaju ovaj izuzetno kompleksan ekonomski, ali i društveni fenomen. Jedno od
mnogobrojnih proučavanja suštine kategorije privrednog razvoja, akcenat stavlja na sledeće
atribute:
1
1. razvoj je normativan proces, usmeren je na realizaciju određenih ciljeva,
2. razvoj je multidimenzionalni proces, vezan je za sve aspekte života i potrebe ljudi i
društva na koji utiče veoma veliki broj faktora,
3. razvoj je koherentan proces, ako je potrebno simultano ostvariti različite ciljeve,
neophodno je njihovo prethodno usklađenje.
1
Dr Žarko Ristić, “Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja”, Čačak, 2006., str 45.
4
preciznost. U tržišnim uslovima privređivanja bitna pretpostavka privrednog rasta je puno
korišćenje proizvodnih faktora. Analogno tome, maksimalni proizvodni kapacitet neke privrede
u datom vremenskom intervalu definiše veličina i kvalitet proizvodnih faktora kojima ona
raspolaže. Zaključak je pri tome krajnje jednostavan i veoma logičan. Maksimalna stopa
privrednog rasta se ostvaruje pod pretpostavkom realizacije najvećeg mogućeg povećanja
upotrebljenih količina proizvodnih faktora i/ili njihovog maksimalnog produktivnog korišćenja.
Nasuprot tome, teorija privrednog razvoja ima daleko složeniji pristup u istraživanju ekonomskih
fenomena. Ona nastoji da što kompleksnije istraži uticaje pojedinih faktora na ispoljavanje
najznačajnijih makroekonomskih promena, kao i da na osnovu takvih spoznaja omogući
kreiranje najefikasnije makroekonomske politike razvoja. Ovako shvaćen kompleks može se
označiti kao nastojanje da se utvrde najvažniji ciljevi proizvodnog razvoja svake zemlje, počev
od strogo ekonomskih, pa sve do tehnoloških, socioloških, etičkih, kao i istraživanja promena
široke grupe faktora razvoja, koji mogu biti materijalni i nematerijalni, ekonomski i
vanekonomski, privredni i društveni, nacionalni i međunarodni itd.
Teorija privrednog razvoja u pravom smislu reči je relativno mlada naučna disciplina.
Njen nastanak vezan je za ime engleskog ekonomiste Roja Horoda i američkog istraživača Izija
Domera. Ova dvojica ekonomista su razvili poznate jednofaktorske modele rasta koji
objašnjavaju dugoročnu ekonomsku ravnotežu i izgradnju privredne strukture koja za rezultat
ima visoku i stabilnu dugoročnu stopu privrednog rasta. Polazište njihovog istraživanja
privrednog rasta je poznata funkcija proizvodnje, Y = F ( K, L ), pri čemu:
Y-
predstavlja
količinu proizvodnje, K- utrošak kapitala a
L
- utrošak rada. Smatrajući rad neograničenim
faktorom, svoju pažnju su usmerili ka istraživanju značaja promena utroška faktora kapitala.
Količnik veličine kapitala vrednost proizvodnje predstavlja prosečni kapitalni koeficijent
b,
a
količnik prirasta kapitala i prirasta proizvodnje reprezentuje granični kapitalni koeficijent. Pod
pretpostavkom konstantnih prinosa faktora, veličine graničnog i prosečnog kapitalnog
koeficijenta su međusobno jednake, čime je analiza razvojne trajektorije u značajnom stepenu
uprošćena. Na osnovu Kejnsove jednačine štednje S = sY, pri čemu je granična stopa štednje i
neophodnog uslova ravnoteže ( investicije = štednja ), oni su došli do ravnotežne stope rasta r =
s/b, danas gotovo antologiske relacije u razvojnoj ekonomiji. Na temelju ovog modela docnije su
razrađeni brojno neuporedivo složeniji modeli privrednog rasta, a razvijene su i mnoge teorije
privrednog razvoja.
2
2
Dr Slobodan Cvetanović, “Teorija i politika privrednog razvoja”, Niš, 2000., str 89.
