I ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ
1.ПОЈАМ И ОДЛИКЕ ПРИВРЕДНОГ РАЗВОЈА
Привредни развој је комплексна категорија која обухвата читав спектар, у
квалитативном смислу врло различитих друштвено економских промена,
карактеристичних за процес континуираних трансформација привреде и друштва. Поред
тога што подразумева раст обима националне производње у времену, односно поред
садржаја који карактерише комплекс привредног раста, феномен привредног развоја
обухвата и сложене структурне, институционалне, организационе и технолошке промене
привреде, које омогућавају да се увећана производња реализује и дистрибуира у оквиру
националне економије и шире. Појам привредног развоја обухвата промене у обиму
производње и сложене трансформације у композицији и структури привреде.
1
Привредни развој је пораст производње роба и пружања услуга у националној
економији, тј. пораст бруто националног производа, уз истовремене структурне
трансформације и промене у функционисању националне привреде на њеној општој
узлазној линији економског напредовања. То је јединство кретања и развоја, односно, то је
најопштији облик функционисања привреде. За разлику од техничких система, велики
економски систем (национална економија) не зна само за кретање у жељеном смеру.
Свако његово кретање везано је за истовремене бројне промене, тј. за развој. Те
многобројне и непрекидне трансфомрације су и квантитативне и квалитативне природе.
Оне означавају увећање свих елемената националне економије (мада не у истој
пропорцији) и њихово мењање под дејством је научног и техничког прогреса и измена
друштвеног и природног окружења.
2
Привредни развој представља сложен процес кога репрезентује низ сукцесивних
промена у економској структури, али и измене у свести човека као најважнијег чиниоца
укупне привредне динамике. Овај комплекс обухвата промене вредности добара у
1
24
2
25
националној економији, а такође подразумева и сложене трансформације у привреди које
су условљене деловањем многобројних фактора економске, технолошке, политичке,
историјске и културне природе.
3
Јер, како напомиње
Fransoa Peru
,
привредни развој
представља динамизацију друштва у његовој бити и корену, те стога он не значи само
увећање производње, већ и мењање и обнављање друштва и сваког његовог агенса.
4
Убрзање развоја посебно добија на интензитету након великих технолошких промена, које
се догађају на глобалном плану. Интензитет и карактер структурних трансформација
различит је у одређеним земљама, а и унутар исте националне економије у појединим
фазама њеног властитог развоја. Несумњиво, привредни развој представља централни
макроекономски феномен. Али, без обзира на ту чињеницу, он се не сме анализирати као
аутохтон процес, чије испољавање не зависи од многих других, како економских, тако и
најширих друштвених феномена. Супротно, развој је један од многих изражајних облика
друштвеног прогреса, који је на најразноврсније начине повезан са готово свим променама
у укупној друштвеној структури.
Обележја феномена привредног развоја, комплексног економског, али и
друштвеног феномена, су бројна. По Бајецу, акценат се ставља на следеће
карактеристике:
5
1. развој је нормативан процес, усмерен је на реализацији одређених циљева,
2. развој је мултидимензионални процес, везан је за све аспекте живота и потребе
људи и друштва на који утиче веома велики број фактора,
3. развој је кохерентан процес, ако је потребно остваривати различите циљеве,
неопходно је њихово претходно усклађивање.
Феномен развоја представља свакако једно од централних стремљења људи у
историји цивилизације. Његово остваривање је омогућило опстанак и непрекидни
просперитет људске врсте на земљи. Он у великој мери кореспондира са многобројним
друштвеним трансформацијама и у најопштијем смислу есенцијална је претпоставка
сваког друштвеног прогреса. Разумљиво, економско напредовање није по дефиницији
3
26
4
27
5
28
наметнуло питање адекватног објашњења суштине појединих развојних феномена у
светлу изазова и домета теоријских постулата тзв. нове или ендогне теорије привредног
развоја, у оквиру које значајно место имају најразличитије технолошке теорије, теорије
људског капитала и неоинституционалне теорије.
Привредни развој је компонента друштвеног развоја. Он је неопходна премиса
друштвеног развоја, а и сам његов садржај се на одређени начин испољава у друштвеном
развоју. И обратно, велики број друштвених категорија, као што је историјско наслеђе,
традиција, култура или религија, са своје стране, постају врло важна компонента
привредног развоја. Та чињеница се увек мора имати у виду приликом истраживања
кључних питања развојне макроекономије. Неспорно је да одређени ставови који се
заступају у релевантним економским изворима и теоријским школама, ни издалека не
морају бити и најбоља и најважнија макроекономска размишљања у вези актуелних
питања привредног развоја савремених тржишних привреда, како индустријских земаља,
тако и земаља у развоју. Привредни развој у глобалним размерама све више респектује
тржиште и његове законитости, док се комплекс технолошких промена у потпуности
афирмише као најзначајнија материјална претпоставка акцелерације његове динамике.
Теорија привредног развоја има далеко сложенији приступ у истраживању
економских феномена. Она настоји да што комплексније истражи утицаје појединих
фактора на испољавање најзначајнијих макроекономских промена, као и да на основу
таквих спознаја омогући креирање најефикасније макроекономске политике развоја.
Овако схваћен комплекс може се означити као настојање да се утврде најважнији циљеви
привредног развоја сваке земље, почев од строго економских, па све до технолошких,
социолошких, етичких, као и истраживање промена широке групе фактора развоја, који
могу бити материјални и нематеријални, економски и ванекономски, привредни и
друштвени, национални и међународни, итд.
По неким економистима научна дисциплина Теорија привредног раста је
комплементарна научној дисциплини Теорија запослености. Разлика је једино та што
Теорија запослености свој предмет проучавања формулише у облику питања шта је
могуће учинити за пуно искоришћење постојећих производних могућности у националној
економији, а Теорија раста како и на које све начине је могуће повећати ниво агрегатне
производње у условима пуне запослености.
7
Теорија привредног развоја има за циљ да на основу истраживања поменутих
феномена служи као подлога за креирање што адекватнијих мера макроекономске
политике развоја. Та чињеница примарним задатком намеће оцену релевантности
појединих теоријских концепата у развојној економији. Адекватна теорија мора да створи
чврсте темеље макроекономској политици развоја. Теорија мора сугерисати основне
правце конкретизације макроекономске политике, и посебно, она мора прецизно
дефинисати начине њеног остваривања. Овако схваћен предмет теорије привредног
развоја може се протумачити и као њено настојање да утврди услове који погодују
остварењу високе стопе привредног раста у дугом периоду.
Теорија привредног развоја у правом смислу речи је релативно млада научна
дисциплина. Њен настанак везан је за имена енглеског економсите Роја Хорода и
америчког истраживача Изија Домара.
8
Ова двојица економиста су развили познате
једнофакторске моделе раста који објашњавају дугорочну економску равнотежу и
изградњу привредне структуре која за резултат има високу и стабилну дугорочну стопу
привредног раста.
Теорија привредног развоја, међутим, подразумева далеко шири истраживачки
приступ. У њеном епицентру се налазе појмови алокативне ефикасности и продуктивне
употребе ресурса, али и многи други економски, друштвени, политички и
институционални садржаји. Стога теорија привредног развоја, далеко више него што то
мисле не само традиционални већ и савремени неокласични економисти, мора да се
занима за категорије као што су политичке, културне и институционалне претпоставке
неопходне за промену привредне структуре и индустријску трансформацију друштва у
целини. То су управо и кључни фактори који су деловали на појаву суштински нових
теорија привредног развоја током последњих деценија, познатих под називом ендогене
теорије привредног развоја.
7
37
8
42
Привредни раст је предуслов повећања животног стандарда људи, односно
претпоставка раста економског благостања. Он релативизује противуречности између
неограничених потреба, с једне, и увек лимитираних производних ресурса, с друге стране.
Одређеније, у условима динамичног привредног раста избор друштвених циљева је далеко
једноставнији и неупоредиво мање противурјечан процес него у случају када у оквиру
националне економије изостаје увећана продукција добара по становнику. Један од
најпознатијих развојних теоретичара, амерички економиста, Артур Левис је луцидно
приметио да суштина привредног раста није у томе што он повећава срећу, већ је у томе
што повећава могућност људског избора.
9
Искључиво под претпоставком постојања
континуираног привредног раста могуће је у националној економији остварити велики
број противуречних и различитих циљева (реализација програма социјалних давања,
одржавање и развој инфраструктуре, усавршавање система образовања, модернизација
оружаних снага, повећање расположивих доходака становника итд.).
Једностраност у приступу дефинисања развојних циљева, која се огледа у
наглашеном преферирању значаја чисто економских показатеља у односу на све остале
развојне индикаторе, дуго времена је била условљена постојећом политичком сликом
света. Од времена Велике економске кризе па све до краја осамдесетих година, које
означавају дефинитиван силазак социјализма источноевропских боја са светске политичке
сцене, у фокусу идеолошких супротности и блоковске подељености биле су категорије
привредног раста и економске равнотеже.
Милнијумске развојне циљеве наследили су нови циљеви одрживог развоја које
треба остварити до 2030.године. Глобални циљеви и задаци одрживог развоја су
интегрисани и недељиви, глобални по својој природи и универзално примењиви. При томе
они узимају у обзир различите националне реалности, капацитете и нивое развоја и
поштују националне политике и приоритете.
Циљеви одрживог развоја УН до 2030. године /усвојени на Генералној скупштни
УН 25.9.2015.год.:
10
Циљ 1. Свуда окончати сиромаштво у свим његовим облицима;
9
91
10
