1. Privredni sistem-pojam i značaj

Privredni sistem je skup mehanizama i insitucija za donošenje i implementaciju odluka koje se tiču proizvodnje,
raspodele, razmene i potrošnje u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu.
Privredni sistem se određuje kao način na koji se društvo organizuje, da na osnovu: -primarnih faktora
proizvodnje (prirodni, ljudski, proizvodni resursi, veličina zemlje i geografski položaj i dostignuti stepen
društveno-ekonomske razvijenosti),
-ključnih socijalno-istorijskih faktora (stanovništvo, kultura i etički sistem vrednosti) i
-međusobno povezanih aktivnih elemenata: oblika svojine, tipova radnih odnosa, načini upravljanja, odgovori
na ključna pitanja: šta, kako, gde, kada i za koga proizvoditi?

2. Primarni faktori (činioci) proizvodnje

-su osnovni elementi bez kojih se ne može obavljati proces proizvodnje, to su: prirodni resursi (zemlja), ljudski
resursi (rad), proizvodni resursi (kapital), veličina zemlje i geografski položaj i dostignuti stepen društveno-
ekonomske razvijenosti. Prirodne resurse je stvorila priroda i dele se na: obnovljive resurse, mineralne resurse i
klimu.
Ljudski resursi su radno stanovništvo sa svojim znanjem i iskustvom, i označavaju se kao rad.
Proizvodni resursi se označavaju kao kapital i obuhvataju: deo proizvedenog društvenog bogatstva koji se
zajednički označava kao proizvodni kapital i preduzetnici, odnosno pojedinci ili organizovane grupe pojedinaca
koji se označavaju kao humani kapital.
Ekonomska valorizacija primarnih proizvodnih faktora zavisi i od veličine njene teritorije, geografskog
položaja, broja stanovnika i stepena privredne razvijenosti. Zemlja koja ima intenzivniju proizvodnju, razvijenu
infrastrukturu i visoku kupovnu moć stanovništva je ekonomski snažnija od površinski prostranije zemlje s
brojnijim stanovništvom, ali sa nerazvijenom infrastrukturom i malom kupovnom moći.

Pojam i uloga “institucija” u nauci o privrednom sistemu i ekonomskoj politici

Institucije se određuju kao relativno trajni i pravno regulisani odnosi između ljudi koji imaju za cilj da obezbede
vršenje neke delatnosti, zbog čega se formira organizacija ili jedan isti drustveni odnos. Postoje:
-privredne organizacije u kojima se obavljaju proizvodnja, transport, promet, posredovanja, obuhvataju: firme,
korporacije, državna preduzeća, organizacije udruženog rada, kooperative, farme, radnje.
-Državne i društvene organizacije su element privrednog sistema za globalno regulisanje privrednih kretanja i
makroekonomsko planiranje i koordinaciju.
-Društveno-političke organizacije su partije, sindikati, udruženja, tj. one su institucije ukupnog društvenog,
odnosno, političkog sistema preko kojih društvene grupe i slojevi vrše uticaj na izbor smera i intenziteta
privrednog razvoja, metode uređivanja radnih odnosa, način upravljanja i izbor ciljeva i prioriteta.
-Domaćinstva su najmanja institucionalna jedinica i mogu se razvrstati u 3 osnovne grupe: proizvođačka,
potrošačka i mešovita. Domacinstva su u veoma slozenoj interakciji sa ostalim elementima privrednog sistema.
Tako potrosacka domacinstva kupuju robu od privrednih organizacija,nude radnu snagu,placaju poreze i
doprinose drzavi...

Veze između oblika svojine, vrste privrednih organizacija i načina upravljanja i njihovi karakteristični

terceti (kombinacije)

U zavisnosti od tipova svojine upravljanje može biti:

Preduzetničko upravljanje

je karakteristicno za liberalnu fazu kapitalizma i znači da kapitalista lično upravlja

svojom firmom. Obelezava ga visok stepen poslovne,ekonomske,tehnoloske inovativnosti jer su preduzetnici
spremni da preuzmu rizik ulazeci u bespostednu konkurenciju a sve radi obezbedjivanja vece dobiti (profita)
kao osnovnog cilja privredjivanja.

Menadžersko upravljanje

je karakteristično za monopolske i državno-kapitalističke privredne sisteme, gde

akcionari upravljanje prenose na stručna lica-menadžere. Osnovni cilj je teznja ka očuvanju i ekspanziji
korporacije,te menadzeri izbegavaju ostriju konkurenciju.

Tehnokratsko upravljanje

je karakteristicno za preduzeca u državnom vlasništvu u kapitalističkim privrednim

sistemima. Ovlascene drzavne institucije upravljanje prenose na strucna lica koja treba da obezbede poslovanje
po strogo utvrdjenim standardima i ekonomskim uslovima radi ostvarenja cilja koji se zasniva na zadovoljenju
odredjenih potreba stanovnistva i privrede.

Administrativno upravljanje

je karakteristicno za preduzeća u administrativnim socijalističkim privrednim

sistemima. Obelezava ga inkrementalno ponasanje prema potrosacima,konkurenciji i poslovnim,ekonomskim i
tehnoloskim inovacijama uz izbegavanje rizika.

Kolektivno upravljanje

je karateristicno za kooperativni sektor a korisceno je i u samoupravnom

socijalističkom privrednom sistemu. Upravljačke odluke donose kolektivna tela sastavljena od svih clanova ili
izabrabih delegata.

5. Veze između osnovnih ciljeva privrednog sistema i karakterističnih oblika produkcionih odnosa

Metode uređivanja privrednih kretanja su: tržišni mehanizam, monopolska i oligopolska kontola, tekuća
ekonomska politika, makroekonomsko planiranje i dogovaranje i sporazumevanje.
Dva osnovna metoda su:

Tržišni mehanizam

-predstavlja spontano regulisanje privrednih procesa,nezavisno od volje i saznanja

ljudi,kroz varijaciju cena koji se reflektuje na proizvodnju i potrošnju. Efikasno delovanje trzisnog mehanizma
pretpostavlja stanje konkurencije u kojem nema vece koncentracije ni na strani ponude ni na strani traznje.

Planski mehanizam

-je svesno i organizovano regulisanje raspodele društvenog rada i procesa društvene

reprodukcije u skladu sa širim društvenim potrebama i prioritetima.
Ekonomske aktivnosti predstavljaju realizaciju određenih ciljeva determinisanih karakterom produkcionih
odnosa. U uslovima tržišne robne privrede ciljevi ekonomskih aktivnosti se homogenizuju u jedinstven cilj-
ostvarivanje tržišne dobiti putem kojeg se posredno ostvaruju svi ostali ciljevi. Osnovni ciljevi ekonomskog
privređivanja su: maksimiranje profita u liberalnom kapitalizmu, ekspanzija u monopolskom kapitalizmu,
očuvanje sistema u državnom kapitalizmu.

6. Opšta ravnoteža, stabilnost i optimalnost privrednog sistema

Kretanje proizvodnje i stepena angažovanosti faktora proizvodnje je neravnomeran i neujednačen proces koji
karakteriše:
-ekspanzija (povećanje proizvodnje i stepena angažovanja faktora proizvodnje),
-kontrakcija (smanjenje proizvodnje i stepena angažovanja faktora proizvodnje) i
-stalne strukturne promene (pojava novih grana proizvodnje i privrede uopste,postepeno nestajanje nekih starih
grana proizvodnje,te promena ucesca pojedinih grana u ukupnoj drustvenoj proizvodnji) u vremenskim
razmacima koji obuhvataju period od nekoliko godina.
Svaki privredni sistem odlikuje dinamičko poimanje fenomena opšte ravnoteže, stabilnosti i opimalnosti.
Stanje opšte ravnoteže se postiže, ako se istovremeno na svim tržištima roba i faktora proizvodnje postigne
(relativna) ravnoteža. Privredni sistem koji ne raspolaže sposobnošću da povremeno prolazi kroz stanje opšte
ravnoteže, se ne može održati kao sistem.
Stabilnost privrednog sistema je njegova sposobnost da periodično prolazi kroz stanja opšte ravnoteže, koja se
nalaze na višem nivou razvijenosti od prethodnog. Optimalnost privrednog sistema se definiše kao režim
funkcionisanja ukupne privrede u kome se ostvaruje maksimizacija svih rezultata i minimizacija svih utrošaka.

7. Povratne sprege i njihove funkcije

Sistem povratnih veza je zatvoren lanac međusobno povezanih aktivnih elemenata privrednog sistema čija
pravilnost i stabilnost uspostavljanja omogućava njegovo normalno funkcionisanje.
Razlikujemo dve osnovne vrste: kumulatore ili negativne povratne veze, koje umanjuju uticaj inputa na output
privrednog sistema i stabilizatore ili pozitivne povratne veze, koje povećavaju uticaj inputa na output
privrednog sistema. Najznačajnije:

1. kružno kretanje materijalnih i monetarnih tokova u privrednom sistemu:

10. Ekonomska politika-pojam, predmet i atributi

Ekonomska politika je deo opšte politike kojom se vrši uobličavanje institucija privrednog sistema, ekonomske
strukture i regulacija privrede i privrednog razvoja. To je plansko delovanje zasnovano na moći nacionalnih i
međunarodnih državnih i paradržavnih institucija na ukupnu nacionalnu privredu, odnosno, određene regione,
sektore, delatnosti a ponekad i pojedinačna velika preduzeća i projekte s namerom odrzavanja,obnavljanja ili
promene odgovarajucih ekonomskih stanja ili procesa. Rukovodi se ciljevima kao što su: privredni rast i razvoj,
stabilnost tržišta i cena, itd.
Ekonomska politika je suštinski zavisna od tri faktora:
1. konkretnog društvenog sistema, posebno, njegovih ključnih podsistema: privrednog, političkog i pravnog
sistema,
2. nivoa opšte privredne razvijenosti i ekonomske strukture i
3. međunarodnog ekonomskog i političkog okruženja.
Osnovni cilj je uspostavljanje takvog režima međusobno povezanih aktivnih elemenata privrednog sistema, koji
omogućavaju ostvarivanje tri osnovna stepena njegove organizovanosti.
Ekonomska politika u tržišnoj privredi predstavlja aktivnost kojom se obezbeđuje realizacija opštih i parcijalnih
ekonomskih ciljeva (zivotni standard,ekonomska efikasnost i socijalna pravda,opsta ekonomska
ravnosteza,nacionalna nezavisnost...) Osnovni subjekt odlučivanja je vlada. Pored nje učestvuju: banke, berze,
sindikati radnika, što zahteva koordinaciju njihovih odluka u procesu transformacije parcijalnih ciljeva u ciljeve
od opšteg interesa.
Formulisanje sadrzaja akcija ekonomske politike i metoda njihove realizacije se vrsi na osnovu nivoa opste
privredne razvijenosti i ekonomske strukture.
Uticaj medjunarodnog okruzenja na subjekte i koncipiranje ciljeva i akcija ekonomske politike zavisi pre svega
od dinamicke kombinacije sastavljene od: velicine zemlje, geografskog polozaja, opste ekonomske razvijenosti
i ekonomske strukture, u poredjenju sa relevantnim medjunarodnim okruzenjem.

11. Praktična i naučna ekonomska politika

Pojam ekonomska politika se koristi u dvostrukom značenju zbog čega dolazi do određenih nesporazuma. Po
prvom se ovaj pojam tretira prvenstveno kao praktična aktivnost aktivnih činilaca ekonomske politike, pre
svega države u regulaciji privrede i privrednog razvoja, dok se drugi koristi za označavanje oblasti ekonomske
politike koja izučava opšte, odnosno, parcijalne ekonomske ciljeve i metode njihove realizacije.
U prvom slučaju koristimo pojam praktična ekonomska politika, a u drugom naučna.
Praktična ekonomska politika je osnov istraživanja za naučnu ekonomsku politiku. Ekonomska politika se mora
tretirati kao sinteza praktične i naučne ekonomske politike. Njenu osnovu čine aktivni činioci ekonomske
politike, ciljevi ekonomske politike i upravljački mehanizmi e.p.
Aktivni činioci su društveni subjekti koji sami ili čija delegirana tela učestvuju neposredno u određivanju i
realizaciji sadržaja akcija ekonomske politike.
Ciljevi e.p. izražavaju potrebe i namere za izmenu postojećeg stanja u privredi u celini ili u delovima u
projektovanom vremenskom periodu.
Instrumenti su sredstva pomoću kojih aktivni činioci ekonomske politike ostvaruju postavljene ciljeve.
Mere se definišu kao postupci koji su namenjeni za promenu, ukidanje i uvodjenje instrumenata e.p. Aktivni
činioci, ciljevi i upravljački mehanizmi se označavaju zajedničkim pojmom atributi ekonomske politike.

12. Veze ekonomske politike sa drugim oblicima društvenih politika

Posto nacionalna privreda predstavlja kljucni podsistem ukupnog drustvenog sistema postoje veoma cvrste veze
izmedju ekonomske politike i drugih oblika drustvenih politika.
1. osnovni ciljevi ukupne društvene politike su: porast životnog standarda celokupnog stanovništva, sloboda,
pravda, sigurnost, mir, demokratija i optimalno korišćenje faktora proizvodnje, i oni imaju ključnu ulogu u
ponašanju aktivnih činilaca e.p. u izboru ciljeva i akcija e.p.
2. u sadržaj ciljeva i akcija e.p. ugrađene su ekonomske potrebe, a one imaju i veoma snažan društveni uticaj.
Visok nivo zaposlenosti učvršćuje demokratiju, stabilnost nacionalne valute obezbeđuje lično i društveno

blagostanje, optimalno koriscenje faktora proizvodnje obezbedjuje stabilnost u snadbevanju trzista osnovnim
robama i uslugama.
3. realizacija globalnih društvenih ciljeva direktno utiče na kretanja u privrednoj sferi.

13. Aktivni činioci (nosioci) ekonomske politike

-su društveni subjekti koji samo ili čija delegirana tela učestvuju neposredno u određivanju i realizaciji sadržaja
akcija ekonomske politike.
Osnovne zajedničke karakteristike aktivnih činilaca e.p. su:

1) definisani interes
2) sposobnost odlučivanja od šireg značaja u procesu društvene reprodukcije
3) sposobnost akcije i
4) sposobnost samostalnog delovanja.

Postoje razne klasifikacije aktivnih cinioca ekonomske politike.
Prva klasifikacija razvrstava aktivne nosioce e.p. u dve osnovne grupe:

1) nosioce političke vlasti

- Parlament, Vlada i njene institucije, Centralna banka i

2) samoorganizovana tela objekata regulacije

- Banke i druge finansijske organizacije, berze, velika

transnacionalna preduzeća, nacionalni monopoli, političke partije, udruženja poslodavaca, sindikati,
komore.

Na osnovu ekonomsko-pravnog pristupa, podela aktivnih činilaca se može izvršiti na:

1) makroekonomske subjekte sa pravom donošenja obavezujućih ekonomskih odluka-parlament

(skupstina), vlada, centralna banka,sudovi

2) makroekonomske subjekte koji izražavaju nečije kolektivne privredne interese-politicke

partije,udruzenja poslodavaca,sindikati,privredne komore.

3) makroekonomske subjekte nosioce velikog pojedinačnog ekonomskog interesa koji imaju direktan

formalan ili neformalan uticaj na akcije ekonomske politike-banke i druge finansijske
organizacije,berze,velika transnacionalna preduzeca i nacionalni monopoli.

4) makroekonomske subjekte koje nisu direktno nosioci ekonomskog interesa, ali posredno podstiču

ekonomsko-političke akcije, stvaraju javno mnjenje i time vrše znatan uticaj na struktuiranje akcija
ekonomske politike-nauka,sistem masovnih informacija i crkva.

U sve ove podele kao zasebnu grupu aktivnih cinilaca poterbno je ukljuciti i medjunarodne makroekonomske
subjekte s pravom donosenja obavezujucih makro-ekonomskih odluka i ovlascenjima izvrsne i zakonodavne
vlasti.

14. Vrednosni sadržaj ciljeva ekonomske politike

ciljevi e.p. se formulišu pod snažnim uticajem političkog faktora, odnosno, osnovnih društvenih ciljeva: porasta
životnog standarda stanovništva, slobode, pravde, sigurnosti, mira, demokratije i optimalnog korišćenja faktora
proizvodnje. Razlikujemo:

1. etičke i moralne vrednosti u e.p

.- obuhvataju filozofske i religiozne principe, tj. vanekonomske kategorije.

Posebnu paznju zasluzuje problem profesionalnog morala aktivnih činilaca e.p. To je posledica potreba da se u
formulisanju ciljeva e.p. nađu odgovarajuća rešenja za:



prevazilaženje iluzije da je samo pomoću elektronske analize troškova i rezultata moguće formulisati
ciljeve e.p.



povećanje odgovornosti prema generacijama koje dolaze i životnoj sredini



bolju komunikaciju sa javnošću.

2. ideološke vrednosti u e.p:



ideološke vrednosti socijalne tržišne privrede-zasnivaju se na sintezi slobodne inicijative koju garantuje
pravna drzava i socijalne sigurnosti i pravde koju garantuje socijalna drzava.



ideološke vrednosti neo-liberalne tržišne privrede-zasnivaju se na sintezi slobodne inicijative i drzavnog
podrzavanja masovne orijentacije za postizanje licnog uspeha.