UNIVERZITET U NOVOM SADU
POLJOPRIVREDNI FAKULTET
Predmet: Tržište
Studijski program: Agroturizam i ruralni razvoj
SEMINARSKI RAD
TEMA:
PROBLEMATIKA POLJOPRIVREDE U SRBIJI; MOGUĆNOST
PROSPERITETA I PRETNJE
Mentor: Student:
Dipl. menadžer Dubravka Užar Jelena Kalabić
Aleksandra Stančić
Novi Sad, mart 2019.
SADRŽAJ
1. Uvod; Razvoj poljoprivrede u Srbiji……………………………………………………………1
2. Potencij i ograničavajući faktori za razvoj poljoprivrede u Srbiji……………………………...2
2.1. Uključivanje u međunarodno tržište……………………………………………………….3
2.2. Ruralna populacija i humani kapital……………………………………………………….4
3. Indikatori stanja i razvoja poljoprivrede u Srbiji……………………………………………….6
4. Ključni problem poljoprivrede u Srbiji………………………………………………………...8
4.1. Nepovoljna agrarna struktura poljoprivrede i neorganizovanost poljoprivrednika……….8
4.2. Neuređenost tržišta agrarnih proizvoda…………………………………………………...9
4.3. Korupcija…………………………………………………………………………………10
4.4. Nekonkurentnost…………………………………………………………………………10
4.5. Nestabilnost cena agrarnih proizvoda……………………………………………………11
4.6. Neodgovarajuća uloga države……………………………………………………………12
4.7. Demografski problemi poljoprivrednog stanovništva……………………………………12
4.8. Problem kreditiranja poljoprivrede……………………………………………………….13
5. Zaključak; Predlog mera i akcija……………………………………………………………...15
Literatura………………………………………………………………………………..……….16
2
2. POTENCIJAL I OGRANIČAVAJUĆI FAKTORI ZA RAZVOJ
POLJOPRIVREDE U SRBIJI
Republika Srbija ima pogodne prirodne uslove za razvoj raznovrsne poljoprivredne proizvodnje.
Nalazi se na povoljnom području severne geografske širine, sa četiri godišnja doba i četiri
klimatska područja, veoma pogodna za poljoprivredu. Republika Srbija raspolaže sa oko 5.097.000
hektara poljoprivredne površine (0,59 ha po stanovniku)2 , 4.224.000 ha obradive površine (0,47
ha po stanovniku) što je iznad standarda zemalja Evropske unije. Odnos šumske i poljoprivredne
površine (39 : 61) je takođe povoljan i iznad je odnosa u Evropi, što je velika prednost za uspešan
razvoj poljoprivredne proizvodnje. Međutim, dobar deo obradivog zemljišta je zakišeljen, kao
rezultat nekontrolisane upotrebe hemijskih sredstava, a u AP Vojvodini je zaslanjen, što umanjuje
proizvodne mogućnosti, a povećava troškove proizvodnje. Potrebne su određene agro-tehničke
mere za popravljanje zemljišne strukture: kalcifikacija, veća upotreba organskog đubriva i slično.
Vodni režim je takođe povoljan, ali nedovoljno iskorišćen.
Kanal Dunav-Tisa-Dunav, najveći i jedinstven hidro-sistem u svetu, ne iskorišćava se za
poljoprivrednu proizvodnju, ili veoma malo. Rečni tokovi se takođe veoma malo koriste za
navodnjavanje. Od ukupnih obradivih površina, navodnjava se svega oko 1,0% površina (40.000
ha). U Republici Srbiji je, zbog velike geografske heterogenosti, teško obeležiti globalne
poljoprivredne mikrorejone, ali se lako mogu obeležiti rejoni pojedinih proizvodnji (žita,
industrijskih kultura, voća, grožđa, stoke i dr.), a to je najznačajnije za ekonomsku politiku u
poljoprivredi.
Od ukupnog obradivog zemljišta 95% (4.000.000 ha) je u vlasništvu privatnih posednika, a 5%
(225.000 ha) u vlasništvu poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga. Poslednjih godina
je, uz izvesna kolebanja, prisutan trend smanjivanja površina u vlasništvu poljoprivrednih
preduzeća i zemljoradničkih zadruga. Veličina poseda je veoma heterogena. Najveći broj
preduzeća – posednika je u kategoriji do 50 ha (55,3%), a najmanji u kategoriji preko 5.000 ha
(2,95). U privatnom sektoru je znatno izraženija usitnjenost poseda. Dominiraju gazdinstva –
farme čiji je posed do 3 ha (58,1%)4 , samo 0,8% gazdinstva imaju posed 15-20 ha, a 0,5% posed
veći od 20 ha (u Velikoj Britaniji prosečna veličina farme iznosi 69,3 ha, Francuskoj 41,7 ha;
Danskoj 42,6 ha; Holandiji 18,6 ha; Nemačkoj 31,0 ha; Belgiji 20,6 ha) U EU-15 je prosečna
veličina farme 20,7 ha, što je pet puta više od prosečne veličine poseda porodičnog gazdinstva u
Republici Srbiji.
Poljoprivreda Republike Srbije raspolaže sa 408.7345 traktora svih vrsta. Od toga je na privatnom
sektoru više od 386.000 traktora, odnosno više od 97% od ukupnog broja. Jedan traktor dolazi na
prosečno 10,4 ha na privatnom, a 57,2 ha na državno-društvenom sektoru. Starosna struktura je
veoma nepovoljna i prelazi 10 godina na državno-društvenom i 15 godina na privatnom sektoru,
odnosno preko 35% traktora je starije od 15 godina. Broj kombajna se u poslednjih pet godina
3
permanentno smanjuje. Sa 6.063 komada (u 1985. godini) broj kombajna je smanjen na oko 2.000
komada. Potrošnja mineralnih đubriva je u poslednjih 25. godina znatno smanjena. Sa 1.450.000 t
(u 1985. godini) na oko 300.000 t (u 2000. godini) i tendencijom postepenog povećanja (na
600.000 t u 2010. godin). Manja upotreba mineralnih đubriva potvrđuje tezu o prirodnim
komparativnim prednostima našeg poljoprivrednog podneblja. Međutim, smanjeni unos hranljivih
materija će usloviti (ukoliko se u narednom periodu ne poveća potrošnja) da dođe do značajnijeg
pada prinosa.
Prinos je u poslednjih deset godina opao za oko 20% kod pšenice (sa 4,5 t/ha na 3,7 t/ha), a kod
šećerne repe za preko 27% (sa 49,0 t/ha na 45,0 t/ha). Potrošnja sredstava za zaštitu bilja
permanentno se smanjuje od 1985. godine. Naime, u 2010. godini ona je bila za više od pet puta
manja od potrošnje u 1985. godini (sa 15.396 t smanjena je na svega oko 3.000 t). I apsolutno i
relativno niska potrošnja sredstava za zaštitu bilja, posebno na privatnom posedu, svakako je jedan
od osnovnih agro-tehničkih razloga smanjenih prinosa pojedinih godina, posebno ako se ima u
vidu da biljne bolesti i zakorovljenost zemljišta smanjuju prinos za preko 40%.
Izgrađenost i stepen tehničko-tehnološke opremljenosti prehrambene industrije Republike Srbije
je na prvi pogled na nivou koji ne predstavlja limitirajući faktor rasta primarne poljorivredne
proizvodnje i njenog prestruktuiranja u pravcu povećanja proizvodnje industrijskog bilja, povrća,
voća i drugo. Međutim, raspoloživi podaci ukazuje se da je permanentno prisutan nizak stepen
korišćenja kapaciteta, kako u ukupnoj industriji prerade poljoprivrednih proizvoda,posebno u
nekim njenim vidovima posebno. Tako uljare koriste kapacitete sa oko 50%, šećerane 25%,
konditorska industrija 40%, klanice 30%, industrija stoče hrane 34%, itd.
Nedovoljno korišćenje kapaciteta je dobrim delom indikovano nedostatkom odgovarajućih
sirovina i kvalitetnog menadžmenta. To ima za posledicu neefikasnost u poslovanju i slabu
konkurentnost u izvozu. Karakteristična je neujednačena opremljenost kapaciteta u okviru
pojedinih grupacija. Neka preduzeća se nalaze na samom vrhu tehničko-tehnološke opremljenosti i
raspolažu visokobrazovnim kadrovima, dok druga sve više zaostaju za savremenim tehnološkim i
marketinškim zahtevima.
2.1. UKLJUČIVANJE U MEĐUNARODNO TRŽIŠTE
Mnogobrojni su ograničavajući faktori za efikasno uključivanje u međunarodno tržište:
1. Siromašan asortiman prehrambenih proizvoda, naročito u odnosu na savremenu ponudu u
razvijenom svetu;
