Висока медицинска школа струковних студија Ћуприја
ПРОБЛЕМИ У АДОЛЕСЦЕНЦИЈИ
Ћуприја,2015
2
Садржај
Увод
стр3
1.Адолесценција
стр4
2.Ментално здравље у адолесценцији
стр8
2.1.Психолошки стрес
стр9
2.2.Самопоштовање
стр10
2.3.Депресија
стр12
2.4.Страхови и анксиозност
стр14
2.5.Изглед и поремећаји у исхрани
стр14
2.6.Цигарете ,алкохол и дрога
стр16
2.7.Поремећаји у понашању младих
стр17
Закључак
стр18
Литература
стр19
4
1.Адолесценција
Адолесценција је развојна фаза која обухвата временско раздобље приближно
између 11. и 22. године живота. Назив пубертет се често користи како би се означиле
физичке манифестације полног сазревања. На адолесценцију се може гледати као на
укупни покушај психичког прилагођавања на стање пубертета,на нова унутрашња и
спољашња стања с којима се особа суочава. Код оба пола њен почетак је
окарактерисан физичким променама које се одражавају на свим подручјима
адолесцентског понашања, њиховим интересима, социјалном понашању и квалитетима
афективног живота.
Крај адолесценције је теже дефинисати јер је више одређен психолошким и
социолошким законитостима, него што је везан уз физичке или биолошке промене.
Адолесценција се најчешће дели у рану, средњу и касну адолесценцију.
Рана адолесценција почиње с пубертетом и завршава с успоравањем физичког раста,
удружено са помаком од породице према групи вршњака, а обухвата доб између 11 и
14 година. Средња адолесценција је доба оријентације на вршњаке, карактерисана је
јаком усмереношћу на успостављање полног идентитета и уобичајене начине бављења
с друштвом у ширем смислу, а обухвата доб између 15 до 17 година.
Касна адолесценција је раздобље усавршавања и консолидације идентитета у којем се
породица,пријатељи и властита особа опажају на уравнотеженије и сложеније начине.
Њен је крај тешко проценити , а смешта се у раздобље између 18. и 22. године.
Адолесценти се осећају другачије од онога како су се осећали као деца и та их разлика
збуњује . Такође знају да им се тела мењају на начин с којим нису увек задовољни.
Опажају да су ћудљивији, али им није јасно од куда та ћудљивост потиче. Препознају
да су им се осећаји према родитељима променили и то их често узнемирује. Све то
указује да је унутрашња узнемиреност или немир врло стварно искуство за саме
адолесценте. Хоће ли их то водити до предузимања неких акција различито је од особе
до особе, премда су, поготово рани адолесценти, често склонији изражавању неког
конфликтног стања кроз деловање, него кроз размишљање и разговор. Међутим, сами
адолесценти се осећају другачијима и желе да њихова деловања одражавају ту
различитост. На тај начин адолесцентски немир изгледа врло стваран, а таквим га
доживљавају и сами адолесценти.
5
Физиолошке и хормоналне промене у пубертету са видљивим и мање видљивим
телесним променама воде ремећењу емоционалне равнотеже.
Некада се емоционално сазревање одвија брже од физичког или обрнуто,
физичко сазревање се одвија пре него што је на њега адолесцент емоционално спреман.
Адолесцент се покушава упознати са својим промењеним телом и његовим
функционисањем и мора почети упознавати да има тело које функционише на одрасли
начин, које има одраслу величину, снагу, координацију и репродуктивну способност.
Хормоналне промене резултирају очитим пубертетским знаковима: раст пубичне и
пазушне длакавости, продубљење гласа, раст длака на лицу, прсима ногама и
подлактицама код дечака; раст груди и ширење бокова код девојчица. Девојчице
добијају менструацију, а дечаци почињу стварати живу сперму. Све те физичке
промене имају важан утицај на начине на које адолесцент опажа самога себе.
Когнитивне промене доприносе повећаном осећају аутономије адолесцената.
Они опажају себе и свет око њих на начине који се јако разликују од оних у детињству
У адолесценцији идеје и концепти, свет апстрактног мишљења, постају разумљиве на
нов начин и постају извор безграничног очарања. Они омогућавају адолесцентима да
могу мислити о самом процесу мишљења, да могу развијати претпоставке и
размишљати о будућности. Они не морају више тражити објашњење од других, него
могу сами стварати и проверавати своје претпоставке. Адолесценти јасније сагледавају
свој унутрашњи, интрапсихички и спољни, стварни свет и увиђају њихове сложености.
За разлику од деце, адолесценти опажају и прихватају недореченост.У овом раздобљу
дечаци и девојчице се морају одвојити од својих родитеља и усмерити пажњу на саме
себе јер то од њих захтевају промене које морају обавити током адолесценције.
Они се морају ослонити на властите осећаје, мисли и реакције те према томе
морају имати поверења у ове унутрашње процесе како би могли аутономно да
функционишу. Без поверења у њих морали би се стално ослањати на гледишта,
мишљења и веровања других. Како би постали свеснији властитих запажања,
адолесценти требају ово раздобље усмерености на себе које почиње у раној, задржава
се у средњој и разрешава у касној адолесценцији. Психичке промене у адолесценцији,
премда често мање опипљиве и теже приказиве од физичких, такође представљају
тежак животни задатак. Адолесценција се често описује као прелазно раздобље које
води до неповратног прелаза из детињства у одраслост, од стања бити нечије дете до
стања постати нечија мајка или отац .
