OPIRANJE ODLASKU NA SPAVANJE
Aktivnu, energičnu decu predškoloskog uzrasta koja izbegavaju spavanje u vreme odlaska na noćni ili
dnevni počinak ponekad treba juriti po kući, ona plaču ili traže da im se pročita još jedna knjiga samo
da bi odložili trenutak prekida svih aktivnosti radi odlaska na počinak, kojeg se užasavaju. Štogod
vaše dete mislilo o tome kada je pravo vreme da se ide na spavanje, odlučno se držite onog vremena
koje ste vi odredili. Ali, stavite detetu na raspolaganje neko vreme da se smiri da biste ga postepeno
naveli na pomisao da treba da „ugasi motor“.
Napomena
:
Pošto se potrebe vašeg deteta za snom menjaju kako postaje starije, možda će biti
potrebno da ga pustite da uveče nešto duže ostane budno ili da skrati popodnevni odmor kako bude
raslo. Svakom detetu (čak i u istoj porodici) nije potrebno jednako vreme spavanja. (Možda vašem
detetu koje ima dve godine ne treba isti broj sati spavanja koji je bio potreban njegovom starijem bratu
kad je bio tih godina.)
Kako preduprediti problem
Neka odlazak na spavanje prati poseban razgovor između vas i vašeg mališana.
Završite dan ili započnite dnevni odmor nekim naročitim osećanjern koje će vas vezati sa detetom
tako što će recitovanje pesmice ili pričanje priče postati vaša stalna praksa pred svaki njegov odlazak
na spavanje. Neka to bude nešto karakteristično, posebno, čemu bi dete moglo unapred da se raduje.
Pokušajte da odrecitujete neku uspavanku ili da popričate o događajima koji su se zbili tokom dana,
čak i ako to bude jednostrani razgovor.
Neka fizičke vežbe budu svakodnevna navika vašeg deteta.
Postarajte se da vaše dete u toku dana radi telesne vežbe kako biste podstakli telo da „kaže“ maloj
glavi da ne zaboravi da ode na spavanje.
Ograničite dnevni odmor.
Nemojte da dozvolite da se dnevni odmor deteta produži do večeri i da tada očekujete da dete posle
sat vremena pođe na spavanje. Probudite ga, ako je neophodno, da biste rasporedili vreme kada je
budno i kada spava.
Posvetite se detetu pre odlaska na spavanje.
Igrajte se sa detetom pre nego što mu kažete da je došlo vreme za spavanje kako se ne bi desilo da
se opire da bi što duže bilo uz vas.
Neka vreme odlaska na spavanje bude uvek isto.
Ustanovite koliko je sna potrebno vašem detetu tako što ćete posmatrati kako se ponaša kada tokom
dana spava, a kako kada ne spava, kada odlazi u postelju u devet sati ili u sedam sati uveče.
Odredite svakodnevni raspored spavanja koji će biti u skladu sa njegovim unutrašnjim „časovnikom“.
Kako rešiti problem
Šta treba da uradite
Igrajte se „ko će brže“.
Evo kako se to radi: jedan sat pre odlaska na spavanje, podesite sat da zvoni za pet minuta. To
detetu omogućava da se priseti onoga što sledi. Kada sat zazvoni, podesite ga da ponovo zvoni za
petnaestak minuta i neka se za to vreme dete uz vašu pomoć (ili samo, ako može) spremi za postelju
(okupa se, obuče pidžamu, opere zube, popije napitak pred spavanje, ode do kupatila itd.). Ako uspe
sve to da završi pre isteka roka, za nagradu može da ostane uz vas i da se igra preostalih četrdeset
minuta. Ako ne uspe da bude dovoljno brzo, ne pominjite nikakve privilegije, samo ga stavite u krevet.
Držite se ustaljenog načina odlaska na spavanje bez obzira na to koje je vreme.
Čak i ako se, iz nekog razloga, kasni sa odlaskom na spavanje, sprovedite isti ritual da bi vaše dete
naučilo šta se od njega očekuje kada dođe vreme za spavanje. Ne naglašavajte da je do kasno ostao
budan. Ubrzajte postupak tako što ćete mu pomoći u onom delu rituala kada, recimo, oblači pidžamu
ili uzima napitak, i odmah na početku podesite sat ne na šezdeset, nego na trideset minuta – ali
nemojte preskakati nijednu fazu ustaljenog redosleda.
Pazite na redosled.
Pošto deci predškolskog uzrasta odgovara dosledno sprovođenje ustaljenog reda, pustite ga da se
okupa, opere zube i obuče pidžamu istim redosledom svake noći. Tražite od deteta da vam samo
kaže šta dolazi sledeće da biste odlazak na spavanje pretvorili u igru pogađanja.
Ponudite detetu nagradu ako se spremi pre nego što sat zazvoni.
Nagradite svog mališana pošto se probudi prijatnim iznenađenjem koje će mu pokazati da je vredelo
potruditi se. Recite: „Bio si tako dobar kad si se spremao za spavanje da ću sada da ti napravim tvoj
omiljeni doručak“. Ili: „Pošto si se tako lepo spremio za spavanje, sad ću da ti pročitam jednu priču.“
1
Šta ne treba da radite
Ne dozvolite da vaše dete određuje kad će ići na počinak.
Držite se određenog termina za odlazak na spavanje bez obzira na detinji otpor i pokušaje da ga
odloži. Zapamtite da vi znate zašto dete ne želi da ide da spava – i zašto treba da ide da spava.
Recite sebi: „Ono plače zato što ne želi da prekida igru, ali ja znam da će se kasnije lepše igrati ako
se sada naspava.“
Nemojte da mu pretite ili da ga bijete.
Ako detetu pretite ili ga bijete da biste ga naterali da ode na spavanje, ono može da dobije noćne
more ili da se zaplaši, pored toga što ćete i vi biti neraspoloženi i osećati se krivim što se takvo
ponašanje uporno ponavlja. Iskoristite časovnik kao „neutralni autoritet“ koji će odrediti kada dolazi
vreme za spavanje da biste skinuli „krivicu“ sa sebe.
Ne podsećajte dete na to da je nemirno.
Ne terajte ga da ispašta zato što se opirao spavanju pošto se probudi. Ponavljajte igru „ko će brže“
sve dok detetu ne postane sasvim normalno da u njoj učestvuje.
ŠTA SE DEŠAVA U SEMOVOJ PORODICI KAD DOĐE VREME ZA SPAVANJE
U domu Sorovih, svake večeri ponavljala se jedna te ista slika – borba, praćena suzama, između
trogodišnjeg Sema i njegovog oca oko toga čija će volja biti uslišena kad dođe vreme da mladi Sor ide
na spavanje.
„Nisam umoran! Neću da idem u krevet! Hoću još da ostanem!“ branio se Sem svake večeri dok ga je
otac ljutito odvlačio na spavanje. – „Znam da ne želiš da ideš na spavanje“, govorio je njegov otac,
„ali uradićeš onako kako ja kažem, a ja kažem da je vreme da se spava!“
To što je sina silom terao u krevet uznemiravalo je g. Sora isto koliko i njegovog sinčića. Iako je bio
uveren da
on
treba da bude glavni, znao je da posle njihovih borbi Sem plače na jastuku, dok on sam
pokušava da otkrije kako bi odlazak na spavanje mogao da se obavi uz manje napetosti.
Sledeće večeri, g. Sor je odlučio da se kontroliše i da pusti da neko drugi – kuhinjski časovnik –
odredi kad će biti trenutak da se ide u krevet. Jedan sat pre nego što je došlo vreme kad Sem ide na
spavanje, on je podesio časovnik da se oglasi za pet minuta. – „Vreme je da počnemo da se
spremamo za spavanje“, objasnio je g. Sor svom radoznalom sinu. – „Ako se spremiš za krevet pre
nego što časovnik zazvoni, podesićemo ga opet i moći ćeš da ostaneš da se igraš sve dok ne istekne
ovaj sat vremena. Ako ne uspeš da budeš brži, moraš odmah na spavanje i nema igre do jutra“.
Sem se rastrčao i spremio za krevet pre nego što je časovnik zazvonio. Kao što je obećao, g. Sor je
ponovo navio časovnik, zatim pročitao Semu njegove omiljene priče o životinjama i otpevao nekoliko
novih uspavanki sve dok se časovnik nije još jednom oglasio posle gotovo sat vremena. – „Vreme je
da spavam, jel’ da?“ objavio je Sem, sav oduševljen što je potpuno shvatio novu igru. – „Tako je! Baš
si mi pametan!“, odgovorio je njegov tata. Dok su išli ka krevetu, g. Sor je još jednom rekao svom
dečačiću kako je ponosan na njega što je „pobedio časovnik“. Zajednički motivi i zajedničke posledice
ovog puta su doprineli da njih dvojica dočekaju jedno neratoborno veče prvi put posle više meseci.
Nakon nekoliko sedmica uvežbavanja ove prakse, odlazak na spavanje i dalje nije bilo nešto čemu se
možete radovati, ali u svakom slučaju nije bio ni nalik na dotadašnje svađe između Sema i njegovog
tate.
2
ŠTA NE TREBA DA RADITE
Nemojte da se povlačite ako dete odbija poslušnost.
Kažite sebi: „Znam da moje dete ne želi da uradi onako kako ja kažem, ali ja sam iskusnija i znam šta
je najbolje za nju. Treba da je naučim tako što ću jasno formulisati ono što tražim da bi ona to na kraju
mogla i da uradi“.
Ne kažnjavajte dete kad vas ne posluša.
Ako dete naučite kako da nešto uradi, umesto da mu pokazujete koliko ste se razbesneli zato što ono
to nije uradilo, nećete povrediti detetovo samopoštovanje i loše ponašanje će privlačiti manju pažnju
nego dobro.
______________________________________
„UČINI ONAKO KAKO TI JE REČENO!“
Četvoroipogodišnji Erik Džekson znao je slova i brojeve, pa čak i počinjao da sriče neke reči iz svojih
omiljenih slikovnica. Jedina stvar koju izgleda nije mogao, a koju su roditelji baš najviše želeli je – da
ih sluša.
Majka bi mu svakodnevno govorila: „Erik, molim te, pokupi igračke i stavi svoju prljavu robu u korpu“.
Ili: „Dođi, sedni na kauč i obuj čizmice“.
Erik bi uradio prvu stvar otprilike do pola, a onda bi izgleda zaboravio šta treba da učini i zanio se
istraživanjem svog malog kamiona ili posmatranjem onoga čime se bavi njegov brat.
„Koliko puta moram da ti kažem šta da uradiš“? vikala mu je nezadovoljna majka poslije jedne od
ovakvih situacija u kojima Erik nije ni najmanje reagovao na njene zahteve. „Ti me uopšte ne slušaš!
Ti nikad ne razumeš što ti kažem“!, nastavila je, pljesnuvši ga po stražnjici zato što je ne sluša.
Nastavili su tako sve dok jednog dana i Erik nije počeo da viče: „Ja ne mogu da uradim to što ti
hoćeš“! i majka je stvarno čula to što je rekao i ozbiljno shvatila njegove reči. Odlučila je da pokuša da
postavi samo jedan jednostavan zahtev i da vidi da li će on to moći da uradi – bolje išta nego ništa,
razmišljala je.
„Erik, molim te, donesi svoje čizmice“, zatražila je jednostavno. Kad je Erik odmarširao pravo prema
svojim plavo-belim čizmicama, majka je zapljeskala rukama od radosti. „Hvala ti što si me poslušao“,
pohvalila ga je. „Lepo je da poslušaš svoju majku“!
Zatim je od Erika zatražila da obuče jaknu i opet ga sa još većom naklonošću pohvalila kad je ispunio
njen zahtev.
Gospođa Džeksom je bila presrećna što nije morala da preti i viče i što je, osluškujuci njegova
osećanja, shvatila nešto što je bilo od ključne važnosti za njihov odnos. Nastavila je polako da pred
njega postavlja sve veći broj zahteva, čekajući, recimo, da najpre savlada dva u isto vreme da bi
prešli na tri zadatka istovremeno. Jasno izražavanje i obećavanje nagrada poput: „Kad obuješ
čizmice, možeš ići da se igraš na snegu par minuta pre nego što krenemo kod bake“, pomogli su joj
da dobije rat protiv sinovljeve neposlušnosti.
4
TERANJE PO SVOME
Pošto strpljenje nije čoveku urođena vrlina, mala deca moraju da se uče veštini čekanja na ono što
žele da urade, vide, pojedu, dotaknu ili čuju. Kako vi iz iskustva bolje znate šta je najbolje za vašeg
mališana, bolje ste osposobljeni da kontrolišete kad može da uradi ono što hoće i šta pre toga mora
da uradi. Dok to radite, objasnite svojoj kćerkici, ako je u uzrastu od jedne do pet godina, kad i kako
može da dobije to što hoće. Takođe joj pokažite da se u životu isplati biti strpljiv. Kažite, na primer:
„Meni nije prijatno što čekam da kupim novi nameštaj koji mi se sviđa, ali znam da ću, ako budem
puno radila i štedela novac, uskoro moći da ga kupim“. Ili kažite: „Znam da bi ti volela da jedeš testo
za kolače, ali ono ti sada ne treba; ako sačekaš dok se ispeče, imaćeš još više kolača“. Ona tek
otkriva da se svet neće uvek vrteti oko njenih želja i potreba. Nije prerano da počne da uči kako da
izađe na kraj sa tom često razočaravajućom životnom činjenicom.
KAKO PREDUPREDITI PROBLEM
Navedite poslove koje dete može da bira.
Odredite pod kojim uslovima vaše dete može da ostvari ono što želi i predložite mu šta može da radi
u međuvremenu, dok čeka na to. Kažite mu: „Kad se poigraš pet minuta sa klinčićima za umetanje,
onda ćemo ići kod bake“, na primer.
KAKO REŠITI PROBLEM
Šta treba da uradite
Podstičite dete da bude strpljivo.
Nagradite i najraanji znak strpljenja tako što ćete detetu reći koliko vam je drago što je sačekalo,
odnosno obavilo neki kućni poslić. Definišite šta to znači, ako mislite da reč „strpljenje“ detetu nije
poznata. Kažite, recimo: „Baš si strpljiva kad tako mirno čekaš na sok dok ja ne očistim lavabo. Sad
vidim da si velika“. dete tako saznaje da je
zbilja
sposobno da odloži ispunjenje svojih želja, iako ono
još nije svesno toga. Ono je takođe zadovoljno sobom, jer ste vi zadovoljni njegovim ponašanjem.
Ostanite smireni što više možete.
Ako se dete buni što mora da čeka ili što sve nije po njegovom, setite se da se upravo uči nečemu što
je vrlo dragoceno za život – strpljivosti. Kad vidi da ste vi strpljivi, brzo će shvatiti da traženjem neće
postići ono što hoće tako brzo kao obavljanjem posla.
Uključite dete u proces koji prethodi ostvarenju želje – dogovorite se.
Ako vaše dete vrišti – hoće da ide kod bake, na primer, primenite uslove pod kojima može da dobije
ono što hoće. Time su veće šanse da dete obavi neki kućni posao koji ste mu namenili. Prilikom
postavljanja uslova, nastupite sigurno i nedvosmisleno. Na primer: „Kad vratiš knjige na policu, onda
idemo kod bake“.
Potrudite se da nikad lako ne odbijete dete.
Umesto da ostavite dete da misli kako njegove želje nikad neće biti ispunjene, kažite mu na koji način
može da ostvari ono što hoće (ako je to moguće i ako nije rizično). Na primer, recite mu: „Možeš da
dobiješ jabuku kad opereš ruke“. Naravno, ponekad morate detetu reći „ne“ (ako, recimo, traži da se
igra vašom mašinom za košenje trave). U takvim prilikama, nastojte da mu ponudite druge
mogućnosti zabave kako biste mu izašli u susret i pri tom u svom detetu podsticali smisao za
pravljenje kompromisa i za fleksibilnost.
Šta ne treba da radite
Ne zahtevajte od deteta da nešto uradi „istog časa“.
Ako od deteta zahtevate da ono što od njega tražite uradi istog trena, samo pothranjujete kod njega
verovanje da i njegove želje treba da budu odmah ispunjene, baš kao i vaše.
Ne dozvolite da nestrpljenje bude nagrađeno.
Ne povlađujte detetu svaki put kad hoće da istera nešto po svojoj želji. Iako ćete pasti u iskušenje da
odložite ono što radite da biste mu udovotjili i izbegli svađu ili nastup besa, takvim popuštanjem ga ne
učite da bude strpljivo i povećavate verovatnoću da će ono i dalje želeti da se uvek i odmah izađe u
susret njegovim prohtevima.
Stavite detetu do znanja da mu ne ispunjavate neku želju zato što na njoj uporno insistira, već iz
drugih razloga.
Čak i ako vaša kćerka stenje i dreči čitavo vreme dok vas čeka, jasno joj stavite do znanja da ste
krenuli da uđete u kola zato što ste spremni i što ste završili svoje poslove, a ne zato što je ona
plakala da se izađe. Kažite: „Oprala sam suđe. Sad možemo da krenemo“.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
5
TRAŽENJE SLOBODE
Pošto su predškolska deca potpuno zanesena sopstvenim „probijanjem u svet“, povremeno ih treba
trgnuti, vratiti „na sigurno“, jer ona nisu toliko samostalna, pouzdana i samosvesna kao što misle da
jesu. Kako vaš jednogodišnjak bude rastao, majčinska dominacija će postepeno popuštati,
ostavljajući mu sve više slobodnog prostora. Dopustite da se udalji samo onoliko koliko je sigurno za
njega. Proveravajte koliko je zreo i odgovoran da biste ustanovili dokle sežu njegove mogućnosti,
kako ne biste pogrešili i dali mu više slobode nego što može uspešno da savlada.
Napomena:
Zapamtite da detetu treba da dajete onoliko slobode koliko odgovara njegovim
sposobnostima – s tim što ćete ga što češće dovoditi u priliku da vas učvrsti u verovanju da je
dovoljno zreo da je iskoristi.
KAKO PREDUPREDITI PROBLEM
Odredite granice slobodnog ponašanja u krugu porodice.
Dete treba da zna dokle idu granice onoga što može, kad sme da ode, itd. da biste mogli od njega da
očekujete da se ponaša onako kako vi želite. Čak i jednogodišnjak treba da zna šta spada u oblast
„dozvoljenog“ – da bi bilo što manje „nedozvoljenog“.
Stavite detetu do znanja kad sme da pređe granicu. Ponekad vaše „ne, ne“ deluje kao mamac samo
zato što se radi o nečemu što je zabranjeno, pa da biste ga učinili manje privlačnim, kažite i pokažite
vašem malom „pustolovu“ kako može da uradi ono što hoće, a da zbog toga ne upadne u nevolje.
Recite mu, na primer: „Možeš da predeš ulicu samo kad me držiš za ruku“.
Dozvolite onoliko slobode koliko dete pokaže da može da prihvati ne ugrožavajući svoju bezbednost.
Ukoliko dete pokaže da se odgovorno ponaša u okviru granica koje ste mu postavili, proširite ih malo.
Recite mu zašto to radite da bi bio zadovoljan što ume da uradi ono što mu se kaže i što je svojim
odgovornim ponašanjem zaslužio slobodu. Kažite mu: „Pošto mi uvek kažeš pre nego što odeš kod
druga koji živi u susedstvu, sada možeš da ideš i uz ulicu; naravno, uvek me pitaj pre toga“.
KAKO REŠITI PROBLEM
Šta treba da uradite
Ponudite detetu nagrade kad se pridržava reda.
Obaspite dete pažnjom kad god je dobro, kako bi osetilo prednosti slobode koju mu dozvoljavate.
Kažite mu: „Baš sam zadovoljna što si ostao kod ljuljaške i nisi otišao u susedno dvorište. Sad možeš
da se ljuljaš još tri minuta“!
Ograničite dečje slobode.
Naučite dete da nehajan odnos prema „ograničenjima“ dovodi do prekida igre. Kažite mu: „Žao mi je
što si izlazio iz dvorišta. Sad ćeš morati da ostaneš u kući“. Ili: „Žao mi je što si prešao ulicu. Sad
smeš da se igraš samo u dvorištu iza kuće“.
Budite što dosledniji.
Ne dozvolite mališanu da prekrši neko pravilo a da ne oseti posledice zbog toga, kako biste mu
pokazali da uvek mislite ono što kažete. Time mu takođe pomažete da bude sigurniji u ono što radi
kad bude sam, jer će do tada već znati šta vi očekujete od njega.
Šta ne treba da radite
Nemojte šamarati dete zato što je izašlo na ulicu.
Batinama samo podstičete dete da se sakrije od vas kad želi da uradi ono zbog čega ste ga kaznili.
Deca koja se iskradaju na ulicu u velikoj su opasnosti, naravno, pa nemojte da povećavate problem
tako što ćete ga podsticati da kradom ostvaruje ono što naumi.
SAMOSTALNA SELI
Petogodišnja Seli Hamilton bila je najpopularnija devojčica u svojoj ulici i upravo ta činjenica
predstavljala je najveći problem za porodicu Hamilton, u kojoj je bilo sedmoro dece.
Tako je jednog jutra, za doručkom, Seli obavestila svoju majku: „Danas moram da idem u zabavište
sa Suzi, posle ručka kod Done, i da se igram lutkama sa Marijom“.
Kad joj je majka rekla da ne može da ide gde god hoće i kad god hoće ni danas ni bilo kojeg dana,
Seli je počela da se buni: „Zašto ne mogu? Zašto? E, baš hoću – ne možeš mi ništa“!
Ovakve buntovničke izjave dovodile su do scena uzajamnog vređanja između Seli i njenih roditelja, a
posebno jednog dana kad je Seli pojurila preko ulice kod svoje najbolje drugarice, iako joj nije bilo
dopušteno da sama prelazi ulicu.
Vičući: „To nije pošteno“, Seli je tog dana poslata u sobu po odluci zbunjenih roditelja, koji nikako nisu
mogli da odrede koliko slobode smeju da joj daju i gde da postave granice da bi svoju „bebicu“ zaštitili
od opasnosti kojih još ne ume da se čuva. Pošto je neprestano dobijala pozive, nisu mogli da
zanemare ni taj problem da treba odlučiti gde i kada Seli može da ide.
7
