Универзитет у Приштини
Правни факултет
Косовска Митровица
СЕМИНАРСКИ РАД
Из предмета Основи права Европске уније
Тема:
Процес стабилизације и
придруживања
УВОД
„Evropa svoju budućnost vidi kao ravnotežu između konkurencije i saradnje,
zajednički pokušavajući da usmerava sudbine muškaraca i žena koji žive u
njoj. Da li je ovo lako uraditi? Ne. Snage tržišta su moćne. Ukoliko bismo sve
prepustili slučaju, industrija bi bila koncentrisana na severu, a nezaposlenost
na jugu. Ali ove tržišne snage, ma koliko moćne bile, ne
deluju uvek u istom pravcu. Ljudski napori i politička
stremljenja su pokušaj da se obezbedi ravnomeran
razvoj teritorija.“
1
СФРЈ је традиционално имала веома развијене и интензивне односе
са ЕУ и њеним државама чланицама. Била је међу 10-15 најзначајнијих
партнера Уније. Дипломатски односи СФРЈ и ЕЕЗ успостављени су још
1968. године. Први трговински споразум закључен је 1970. године, а
Споразум о трговини и сарадњи 1980. године. Између 1980. и 1991. године
била су закључена три финансијска протокола, али је већина активности
замрзнута новембра 1991. године, када су уведене санкције према СФРЈ.
Чланство у Европској унији је стратешки циљ државне политике
Републике Србије и главни део њене спољнополитичке стратегије. На
путу приближавања Европској унији, СРЈ, а затим и Србија и Црна Гора
(након потписивања Београдског споразума 2002. године) се успешно
укључила у глобалне и регионалне интеграције које јасно показују њену
европску оријентацију. Након демократских промена 5. октобра 2000.
године, СРЈ је постала члан ОЕБС-а и Савета Европе, чиме смо прихватили
и низ правних инструмената – попут Европске конвенције о људским
правима, Оквирне конвенције о заштити националних мањина, Европске
социјалне повеље. Тиме је СРЈ створила претпоставке за усклађивање свог
законодавног оквира са европским правним стандардима. У пролеће
1997. године Унија је усвојила тзв. политику регионалног приступа.
Почетком 1999, упоредо са избијањем кризе и рата на Косову и Метохији,
Унија је почела да припрема свеобухватну политику према југоисточној
Европи. Реч је о Процесу стабилизације и придруживања (ПРОЦЕС
СТАБИЛИЗАЦИЈЕ И ПРИДРУЖИВАЊА) који је усмерен на развој односа
Европске уније са Албанијом, Босном и Херцеговином, Хрватском,
Македонијом и Савезном Републиком Југославијом.
Главне делове Процеса стабилизације и придруживања чине:
• нова генерација уговорних односа кроз Споразум о стабилизацији
и придруживању,
• програм техничке помоћи Kардс
(CARDS)
,
1
Изјава Жака Делора из 1989. године, председника Европске комисије (1985–1995).
4
• аутономни трговински режим,
• политички дијалог.
Jунa 1999. године покренут је Пакт стабилности за jугоисточну
Европу, који је осмишљен као важан механизам даљег напретка
заједничке стратегије стабилности и развитка овог дела Европе. Циљ
Пакта као својеврсног процеса јесте помоћ државама југоисточне Европе
на путу ка пуној интеграцији у евроатлантске структуре и јачање
регионалне сарадње. Он је почео да ефикасно функционише тек после
петооктобарских промена у Србији. Највећи напредак у односима
Републике Србије и ЕУ постигнут је након избора у Републици Србији,
октобра 2000. године. На иницијативу Француске, која је председавала
Саветом Европске уније, 24. новембра 2000. године одржан је Загребачки
састанак, на којем су се састали шефови држава и влада чланица
Европске уније и држава обухваћених Процесом стабилизације и
придруживања. На састанку је усвојена Завршна декларација, која
представља једну од важних прекретница за даљи развој политичких и
економских односа држава обухваћених Процесом стабилизације и
придруживања са Европском унијом. Декларацијом је загарантована
европска перспектива свим државама које су обухваћене Процесом
стабилизације и придруживања, уз уважавање индивидуалних резултата
тих земаља, и пружен је подстицај оживљавању регионалне сарадње.
Потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, Република
Србија ће учинити битан формални корак у институционализацији
односа са Европском унијом. Тиме ће започети свеобухватни посао
спровођења преузетих обавеза и провера способности Републике Србије
за испуњење услова за чланство у Европској унији. Тај посао захтева
активну улогу и укључивање свих учесника процеса – Владе, Народне
скупштине Републике Србије, ресорних министарстава и цивилног
друштва и друштва у целини.
1. Процес стабилизације и придруживања
Увод
Процес стабилизације и придруживања представља посебну врсту
регионалног приступа ЕУ државама западног Балкана. Албанија, Босна и
Херцеговина, Република Македонија, Хрватска, Србија и Црна Гора по
први пут имају прилику да, на темељу њима прилагођеног приступа,
постану пуноправне чланице ЕУ. Особина овако установљеног
регионалног приступа је у његовој прилагођености ситуацији у свакој од
поменутих пет земаља. На тај начин, судбина успешних држава није
условљена позицијом региона као целине.
5
развоја у функцији побољшања животних услова целокупног
становништва и, због тога, мора бити успостављено консензусом. Као за
сваку европску државу, тако и за Србију, Европска унија представља
шансу за стабилан развој и мирнију будућност. Посебни интереси који
опредељују Србију у правцу европске интеграције препознају се у
политичким, економским и друштвеним разлозима. Ипак, један од
најзначајнијих свакако је тај што процес придруживања и приступања
Европској унији омогућава превазилажење системских и развојних
проблема и ствара услове за континуиран економски развој и
просперитет грађана Србије. Препознајући ову шансу, Влада Републике
Србије је приступање Европској унији дефинисала као своје стратешко
опредељење, потврдивши га усвајањем Националне стратегије за
приступање Европској унији. Основни политички оквир за унапређење
односа између држава западног Балкана, па тако и Србије, и Европске
уније, представља Процес стабилизације и придруживања. Реч је о таквом
политичком приступу којим Европска унија настоји да допринесе бржем
спровођењу свеукупних политичких, економских и институционално-
правних реформи које нису само предуслов за напредак у процесу
придруживања и приступања Европској унији, већ и претпоставка
трансформације и модернизације српског друштва и државе. У овом
процесу, Република Србија, као потенцијални кандидат за чланство у
Европској унији, потписала је Споразум о стабилизацији и придруживању
29. априла 2008. године на састанку Савета за опште послове и спољне
односе Европске уније у Луксембургу. Народна скупштина Републике
Србије је 9. септембра 2008. године ратификовала Споразум о
стабилизацији и придруживању и Прелазни трговински споразум (Закон
о потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању између
Европских заједница и њихових држава чланица, са једне стране, и
Републике Србије, са друге стране, и Закон о потврђивању Прелазног
споразума о трговини и трговинским питањима између Европске
заједнице, са једне стране, и Републике Србије, са друге стране)
2
.
Паралелно са преговорима о овом Споразуму, текао је процес европске
интеграције Републике Србије. Народна Скупштина је у октобру 2004.
године усвојила Резолуцију о придруживању Европској унији
3
, којом се
истиче да је стратешко опредељење Србије чланство у Европској унији.
Влада је јуна 2005. године усвојила Националну стратегију Србије за
приступање Србије и Црне Горе Европској унији као кровни документ
читавог процеса европске интеграције. Ова Стратегија је предвидела
активности које Република Србија треба да предузме у свим секторима
2
„Службени гласник РС”, број 83/08
3
„Службени гласник РС”, број 112/04
7
