Матурски рад Историја

”Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља усправно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило...

”

Ове речи деспота Стефана Лазаревића написане су на мраморном стубу на Косову

Матурски рад Историја

УВОД

Долазак Турака на Балканско полуострво био је повезан са грађанским

ратовима   вођеним   у   Византији   средином  XIV  века,   када   се   први   пут
настањују   на   Балканском   полуострву,   одакле   организују   пљачкашке   и
освајачке походе на балканске државе. Османска држава била је уређена као
источњачка   деспотија   на   челу   са   султаном   који   је   имао   апсолутну   власт.
Смрћу   цара   Душана   1355.   године   започиње   владавина   његовог   сина   цара
Уроша   који   се   одмах   суочио   са   спољним   нападима   и   унутрашњим
распадањем Царства. Низ великашких породица преузима владарска права и
самостално води политику. Године 1365. Вукашин Мрњачевић постаје царев
савладар са титулом краља. Међусобни сукоби српске властеле – обласних
господара слабе одбрамбену моћ државе, чиме се утире пут даљим турским
освајањима. Браћа Мрњачевићи преузимају поход на турску територију са
циљем да их протерају из Европе. Они гину у битци на Марици 1371. године.

После битке Византија и српске великашке породице са југа постале су

турски вазали, док је област Мрњачевића распарчана. Седамдесетих година,
после   смрти   цара   Уроша   и   многих   великашких   обрачуна,   уз   значајну
подршку   српске   цркве,   кнез   Лазар   постаје   најмоћнији   обласни   господар.
Удајом   својих   кћери   ствара   породични   савез.   Турци   су   у   више   наврата
упадали   на   територије   српских   обласних   господара,   да   би   15.   јуна   1389.
године, дошло до судбоносне битке на Косову. У бици су, поред највећег
дела   српског   племства,   погинули   и   кнез   Лазар   и   турски   султан   Мурат  I.
Последице битке најпре су осетили малолетни Лазареви наследници и његова
удовица кнегиња Милица, који су били приморани да ступе у вазални однос
према султану Бајазиту. Вук Бранковић, Лазарев зет, наметнуо се као водећи
обласни господар и остао да се још извесно време супротставља Турцима.

Матурски рад Историја

су Византија, Бугарска и Србија. Те хришћанске државе често су међусобно
ратовале знатно пре доласка Турака на Балкан. Осим тога, уочи доласка
Турака, Византију, Бугарску и Србију захватили су унутрашњи нереди.

Шест деценија после крсташког освајања Цариграда (1204),

Византијско   царство   је   обновљено   1261.   године.   Међутим,оно   се   споро
опорављало.   Више   крајева   и   градова   задржали   су   западни   феудалци   и
Млечани. Када су запретили Турци, Византијско царство није представљало
чврсту   државну   целину.   Разарали   су   га   династички   сукоби,   односно
унутрашњи   грађански   ратови.   Цариград   су   штитили   јаки   бедеми,   али   су
остали делови Царства били угрожени.

РАСУЛО СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Цар Душан је умро млад и у пуној мушкој

снази, с непуних педесет година, и није успео да
своје организаторско дело изведе до краја. Сувише
је   био   у   акцији,   и   то   последњих   година   живота
највише, и земљи није оставио довољно времена да
се   прибере   и   у   миру,   који   једини   утиче   на
привикавање   реду   и   раду,   сређује   своје   односе.
Када   је   умро   цар   Душан,   његовом   сину   јединцу
Урошу било је тек деветнаест година. Урош је био
питом,   побожан,   добра   срца,   поверљив   и   без
енергије – биле су то особине наследника царскога
престола.   Српски   народ   назвао   га   је   „нејаким"

иначе   народ   га   је   волео   и  поштовао   као   владаоца.   Његовим   ступањем   на
престо   почиње   опадање   моћи   Србије.   Тек   што   је   Урош   примио   царску
титулу, на њега је   устао Синиша, царев намесник у једној јужној области.
Синиша је био син Стевана Дечанског, и по томе млађи брат Душану од
друге  мајке.  Осим  Синише  постојао  је  још  један  огранак  лозе  Немањића.
Било је потомака од Вукана, млађега брата Стевана Првовенчаног, и сви су
ови   заузимали   висока   звања   у   држави,   али   нису   никад   оглашавали   своје
право на престо.

Синиша, стриц новога владаоца Уроша, желео је, да према Урошу

оствари своје, старим обичајима, освећено право наследства односно прече
право по старешинству. Нико није хтео подржати Синишу и царева војска
лако је растурила његову малу чету. Синиша је пребегао у Арбанашку.
Опасност, која је с те стране претила Урошевом престолу била је мала и

Цар Душан Силни

Матурски рад Историја

убрзо је отклоњена. Но и сама та околност, да су други великаши истицали
своје право на царски трон, доказује да Душанове нове наредбе нису могле
коначно збрисати успомену старих обичаја и ранијег поретка, а доказује и то,
да су Уроша заиста као сматрали нејаким, јер иначе нико не би смео
посумњати у његово право на престо.

Многи су узроци припомогли, да српска држава, која је тако на пречас

доспела до врхунца својега развитка, тако исто брзо и тако рећи бурно јурне
у бездан своје крајње пропасти.

Немања је ујединио већину српских земаља. Његови су потомци

утврдили, оно што је оснивач династије створио, и српска земља је постала
држава. У границама овог државног склопа развило се политичко и
друштвено стање у посебном правцу. Држава и црква, династија и народ
слили су се у један заиста једноставан организам, који је несумњиво носио на
себи у свему српски национални карактер. Србија са доласком Милутина на
престо била је држава чије су се традиционалне и народне установе дубоко
сродиле и срасле са бићем српског народа, а која у осталом није надвисила
своје суседе ни величином својег простора ни бројем својих становника.

Један од кључних фактора развитка Србије је тај што су њени суседи:

Византија, Мађарска и Млетачка република били у непрекидним ратовима,
које су ове државе међу собом водиле и унутрашњи немири, који су слабили
њихово кретање према иностранству, на тај начин оне су помогле Србији, да
се не само одржи, него су још дали прилику, да се Срби мешају у послове
својих суседа, и да границе своје државе на штету својих суседа прошире.
Тако повољан развитак спољних послова, уз неоспорно снажан напредак
унутрашњег развитка, допринео је, да је Србија од Милутинове владавине
ступила као освајач на светску позорницу. Власт Млетака на балканском
полострву није се никад простирала даље изван граница неких далматинских
градова. У осталом ти су градови већ по своме положају могли и сами да
очувају своју самосталност.

Српски краљеви ретко су нападали далматинско приморје, изузев

Котора,   и   тиме   су   се   задовољили,   ако   су   могли   да   закључе   пробитачне
трговачке   уговоре   са   знатнијим   приморским   градовима.   На   тај   начин
задобили су за своје интересе и Млечане, којима су били потребни савезники,
да би отклонили опасност, која им је претила од Мађарске. На северу и на
западу српски освајачки планови могли су бити усмерени само ка Босни и ка
неким   угарским   покрајинама.   Међутим   те   српске   тежње   у   оба   правца
показале   су   слабе   успехе.   Иако   је   Мађарска   због   својих   дуготрајних
грађанских   борби   и   због   ратова   са   спољашњим   непријатељима   ослабила,
ипак је успешно одбијала српске нападе, некад и по цени губитка неке своје

Матурски рад Историја

Становници освојених провинција нису примили Цара Душана као

ослободиоца. Додуше нико није жудео за тиранијом византиских намесника,
али у ново основаној српској врховној власти нису налазили јемсто за бољу
будућност. Области су мењале господаре, само што су место старих тирана,
на које су се већ навикли, добили нове, који су осим тога били туђини. Уз то
је још дошло Душаново понашање према цариградској патријаршији и
прогонство грчкога свештенства. У ово доба изазвала је само огорчење. Али
не смемо прећутати, да је простор завојеваних провинција био већи од праве
Србије, и да ју је сигурно надмашио и бројем становника. Српска држава је
потом могла слати само управитеље у освојене крајеве, који су затим, да би
свој положај осигурали, били принуђени, да се некако сједине са областима,
које су им биле поверене, не дирајући у њихова устројства, у њихове
установе, и који су се више понашали као владаоци него као намесници.
Народ, којим су управљали, био је навикнут на послушност, и некима од
ових намесника пошло је за руком, да мање више стално утврде своју власт.

С друге стране, из ових принудних односа следовало је, да српска

држава те освојене делове није могла интегрисати, како би се потом с њом у
једну једноставну ограничну целину слили. Србија није биле у стању, већ по
природи   саме   ствари,   да   постане   кристализациона   тачка   једној   великој
држави. Може бити да би у повољнијим околностима, да је нпр. цар Душан
дуже поживео и да су за њим дошли на власт њему равни снажни владаоци:
да је распадање византијске државе напредовало својим природним током и
да   није   убрзано   навалом   Турака;   у   таквим   околностима   можда   би   се   ова
интеграција   лагано   довршила   и   да   би   се   тако   заиста   створила   велика
унитарна српска држава. Како се од свега тога сасвим противно збило, те
освојене територије, која су за време Душана представљале Србију као силну
државу,   постале   управо   узрок   њене   слабости.   Душанова   снажна   личност
спречила је ту могућност, да ма који од тих обласних управитеља покаже и
најмању   тежњу   за   независношћу.   Али   касније,   када   се   појавила   згоднија
прилика, те области једна за другом цепале су се од државе, или су журише,
да   се   покоре   силном   освајачу   и   непријатељу,   јер   између   њих   и   правог
државног језгра - Немањићске Србије, није било ни заједничких интереса ни
прошлости.

Душан се, у саветовању, није служио само новим људима. Он се

додуше служио и таквима; али је главној властели давао достојанство само
онда када је сматрао, да је тога достојна. Такав поступак, који је у осталом
одговарао начелу државне свемоћи, које је Душан заступао, наравно да је
изазвао противност између присталица новог и старог поретка. И као што
обично бива у таквим случајевима желели су нови људи, слично захтевима
старих породица, да њихова нова достојанства, и звања постану тако исто