Uvod
Ako je savremeni sport dobio prirodu biznisa, posla koji zahteva novčane investicije i od
kojeg se očekuje opštim uslovima privređivanjima primereni profit, onda ga možemo
razumeti samo ako shvatimo realne ekonomske odnose u kojima akteri sporta učestvuju,
donose odluke, deluju, uspevaju ili propadaju. Da bi smo razumeli ekonomsku prirodu i
uslovljenost savremenog sporta, potreban nam je saznajni okvir koji, o ekonomskoj
strukturi, pružaju obe komponente ekonomske nauke politička ekonomija i ekonomika
sporta.
Ekonomika sporta koncentrisana je na rešavanje praktično-privrednih problema s kojima
se susreću sportski menadžeri. Glavni problem sažima pitanje: Kako ekonomski
racionalno upravljati sportskom organizacijom odnosno kako pribavljati, raspoređivati i
upotrebljavati neophodne resurse radi postizanja postavljenih sportskih i poslovnih
ciljeva takve organizacije? U okviru tih pitanja nameće se važna tema kako se i na koji
način profesionalni i amaterski sport razvijaju, u kom pravcu idu trendovi, koja je
ekonomska dobit od jednih i od drugih, kako se u savremenom sportu tretiraju jedni a
kako drugi sportisti?
Profesionalizam i amaterizam u savremenom sportu
Istraživači ponekad potpuno previđaju činjenicu da su se funkcije sporta potpuno
promenile u socijalno-psihološkom i kulturnom smislu. Značaj ekonomskih socio-
psiholoških i kulturnih karakteristika ove vrste sporta, u neposrednoj budućnosti, sve više
će dobijati na značaju. Moderni sport se danas mora posmatrati kao relativno jedinstvena
celina koja obuhvata kontekst savremenog društva i kulture.
S druge strane, neophodno je imati u vidu unutrašnju diferencijaciju sporta.Sve ljudske
aktivnosti u kojima postoje akteri (učesnici) a s druge strane posmatrači (i navijači) koji
su takođe akteri, kao i svi rezultati koji se mere, pripadaju sportu u užem smislu. U širem
smislu sport obuhvata i netakmičarske obrasce (zabava, razonoda itd.).
Za istraživanje i analizu sporta kao društvene činjenice, bitno je da se ovaj fenomen
posmatra kao relativno jedinstvena celina koja obuhvata specifične i važne činjenice
modernog društva i njegove kulture. S druge strane, neophodno je uzeti u obzir
unutrašnju diferencijaciju sporta.Valjano je razlikovati sport kao vaspitno-obrazovni
proces, pedagoški obrazac i pedagošku metodu od vrhunskog i rekreativnog sporta.
Sva ova područja imaju svoju unutrašnju autonomiju, različite sadržaje, različite ciljeve i
društvene funkcije; ona su institucionalizovana na različite načine i okrenuta prema
različitim sektorima i ciljnim grupama. Saznanja o ovim razlikama vodi do stvaranja
takvih modela sporta čije se komponente međusobno potkrepljuju i uslovljavaju, ali koje
zadržavaju svoju autonomnost na području planova, oblika i ciljeva.
Posmatran i istorijski i aktualno, mogu se izdvojiti tri nivoa, a pre svega tri faze - nivo
fizičke kulture ili fizičkog vaspitanja i obrazovanja koji označava odnošenje čoveka
prema sopstvenom telu i pomirenje suprotnosti između duha i tela koje su učinili još stari
Atinjani); nivo sporta u užem smislu takmičenje koje je takođe svojstveno čoveku; i nivo
masovnog sporta - izdvajanje sporta u posebnu delatnost, profesiju, njegovo
komercijalizovanje, specijalizacija, vrhunsko takmičenje (rezultati), pobede i porazi
individualni i (nacionalni) s jedne strane, a s druge strane, publiku koja učestvuje i placa
usluge za zadovoljavanje svojih potreba i interesovanja.
Da bi otklonio neke od manifestnih (vidljivih) izraza svoje unutrašnje krize (krizu
rezultata, publike, društvenog statusa), neophodno je da sport reši tri velike zagonetke:
da se jasno razgraniči odnos profesionalnog i amaterskog sporta u svojoj
kratkoročnoj i dugoročnoj razvojnoj koncepciji i orijentaciji;
da se jasno razreše interesni i koncepcijski sukob između načela masovnog i
elitnog u sportu odnosno sportskoj politici;
da se dugoročno definišu koncepcije i sadržaj vrhunskog sporta
Profesionalizam i amaterizam su karakteristike koje se spolja unose u sport i ne zadiru u
njegovu unutrašnju logiku. Ova podela se pravi s obzirom na korisnost (utilitarnost) ili
nesvrhovitost (neutilitarnost). Profesionalni sport je poziv, zanimanje, oblik
privređivanja, način rešavanja egzistencijalnih problema. Amater bi trebao da bude onaj
pojedinac koji se sportom bavi netakmičarski. Motiv bavljenja sportom treba da bude
sam sport. Ono što sport izokreće nalazi se u obrascu poluprofesionalizma, "poštenog
profesionalizma"", lažnog profesionalizma. Sam po sebi profesionalizam se ne može
kritikovati. Kriza profesionalizma (a ne sam profesionalizam) izaziva krizu sporta kao
igre, takmičenja, predstave. Krnji obrazac profesionalizma sve svodi na čarobnu formulu:
rad+red+disciplina=sport i uspeh. Ovu protestantsku interpretaciju modernog sporta
sugerišu treneri sa svojom sportsko-teorijskom orijentacijom i nažalost sportsko
novinarstvo.
Najveće komplimente kod nas dobijaju treneri igrači i sportski direktori koji ističu
racionalnost, konkurenciju, ekonomski interes, borbu za rezultat i prestiž kluba, grada,
lokalne sredine, zemlje itd. Profesionalni sport je rezultat podele rada, specijalizacije i
upliva tehnologije u sport koja je uticala da sport pronađe svoje mesto u slobodnom
vremenu i sredstvima masovne komunikacije. U savremenom društvu, profesionalni sport
je postao institucija kao i mnoge druge delatnosti koje su institucionalizovane.
Profesionalni sport je u današnjim uslovima kapital odnos, društveno ekonomski odnos
