UVOD
Program tranzicije predstavlja orijentisanu mrežu aktivnosti i događaja. Većina aktivnosti
je u paralelnoj zavisnosti što znači da se mogu obavljati. Neke od aktivnosti nalaze se u
sekvencionalnoj zavisnosti. Sve aktivnosti nemaju isto vremensko trajanje, na program u celini
najviše utiču aktivnosti koje najduže traju. Radi se o aktivnostima na ,,kritičnom putu’’, rečeno
terminologijom mrežnog programiranja.
Aktivnosti na ,,kritičnom putu’’ određuju trajanje programa tranzicije, a njihovo
skraćenje znači i skraćenje programa u celini. Privatizacija je jedna od aktivnosti, na kritičnom
putu programa tranzicije, međutim, to ne znači da aktivnost sa vremenskom rezervom ne treba
završiti prema utvrđenom programu.
Kada se govori o aktivnostima programa tranzicije, može se reći da se nude različiti
predlozi. Oni se međusobno razlikuju po stepenu detaljnosti, klasifikacije, ali ne i po sadržaju
aktivnosti koje treba preduzeti. U tom pogledu razlike su dosta male, te uglavnom zavise od
profesionalnih naklonosti autora. Glavne aktivnosti tranzicije se svodi na:
1. Makroekonomska stabilizacija: Identifikovanje internog i eksternog duga,
Rekapitalizacija banaka, Finansijska disciplina i Politika deviznog kursa.
2. Korporativizacija: Mala i srednja preduzeća, Velika preduzeća i Prirodni monopoli.
3. Privatizacija: Vitalna preduzeća i Poslovno kontroverzna preduzeća.
4. Institucionalna reforma: Ustav, Sistemski zakoni, Finansijko tržište, Poreski sistem,
Računovodstveni sistem, Reforma države i Društvena zaštita.
5. Marketizacija: Liberalizacija cena, Liberalizacija trgovine, Spoljnoekonomski režim i
Uslovi ulaska/izlaska.
Pored navedenih programa aktivnosti tranzicije postoje i drugi pristupi koji se suštinski
ne razlikuju, samo što se u vremenskom definisanju pojedinih aktivnosti javljaju neslaganja.
1
S druge strane, nobelovac D. Nort smatra da je autonomija ekonomskih subjekata i
procesa ograničena institucionalnim okruženjem, potrebno je po njemu adaptivna efikasnost
prilagodljivost, a ne samo alokativna efikasnost, kao što smatra tradicionalna neoklasika. Jer
institucije čine: Formalna pravila, Neformalne norme i Njihove obavezujuće karakteristike. Za
razliku od formalnih pravila koja se mogu promeniti preko noći, neformalne norme, a posebno
institucije menjaju se postepeno i za to je potrebna adaptivna efikasnost.
Akademik Abalkin razmatrajući pitanje sprovođenje radikalnih reformi u Rusiji, ukazao
je na potrebu definisanja teorijske osnove korišćenjem svetskih iskustava za uspostavljanje i
funkcionisanje savremene tržišne privrede. Istovremeno se izjasnio protiv ,,šok terapije’’
ukazujući na njene razorne posledice izazvane u privredi Rusije. Kritiku ,,šok terapije’’srećemo i
od Černjikova, koji je je naziva ,,šokom bez terapije’’, jer uslovljava pad obima proizvodnje,
hiperinflaciju, kolosalnu diferencijaciju među stanovništvom u visini dohotka i čitav niz drugih
negativnih posledica.
,,Šok terapiju’’ od samog početka kritikovali su mnogi poznati zapadni ekonomisti,
ukazujući na njenu pogubnost i pogrešnost, među njima najpoznatiji su Klajn, Tobin, Tejlor i
Leontjev. Njihova osnovna primedba bila je usmerena prema Dž. Saksu i liberalima koji znaju
parameter stanja, ali nemaju saznanjima o procesima, koji proizilaze pri prelazu iz jednog stanja u
drugo. Kasnije je is am Dž. Saks priznao osnovanost te primedbe da je bolesnik, imao savršeno
drugačije anatomsko ustrojstvo. Inicijatori ,,šok terapije’’ polazili su od postulate neočekivane
škole, ona ih je privukla zato što je podrazumevala ,,neutralnost’’ vlade, države u odnosu prema
ekonomiji.
Pitanje koji pristup izabrati u tranziciji nije bez značaja. Polarizacija stavova o ovom
pitanju, svodi se na pobornike ,,šok terapije’’ i pobornike gradualizma, glavni argument u
prilog ,,šok terapiji’’ je u tome što bi se tako zaustavilo dalje ,,topljenje’’ društvenog kapitala i što
bi se u kratkom roku stvorile pretpostavke za respekta.
3
