Универзитет у Београду
Пољопривредни факултет – Земун
Семинарски рад из Економике пољопривреде
Тема:
Обим и динамика производње основних
пољопривредних производа у свету и по регионима
Ментор:
Студенти:
Проф. др Драгица Г. Божић
Максимовић Анђела АЕ160793
Матић Бојан АЕ160815
Београд, април, 2018.
Обим и динамика производње основних пољопривредних производа у свету и по регионима
2. РАТАРСТВО – ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА
Ратарска производња односно производња воћа, поврћа и житарица представља
основу за исхрану човека, а истовремено и основу за добијање сировина, које се користе у
разноврсној индустријској производњи. Ратарска производња, такође, чини и основу за
добијање хране за стоку и као основа у прехрамбеној и прерађивачкој индустрији. Када се
говори о ратарској производњи, неопходно је споменути да без ње односно без ратарских
производа (воћа, поврћа, житарица) живот на земљи никако не би могао бити замишљен
(Тодоровић и Комљеновић, 2003).
У укупној структури примарне пољопривредне производње биљна производња има
највећи значај, а у оквиру ње се посебно истиче ратарска производња. Несумњиво
ратарска производња представља основу целокупне пољопривреде. Због тога и резултати
у оквиру ратарства добрим делом обележавају општи биланс пољопривредне производње.
Ратарска производња одликује се разноврсношћу производа, који се користе за људску и
сточну храну, или као сировина за индустријску прераду. Сем тога, она обухвата већину
једногодишњих биљака, тако да се њена структура може лакше и брже мењати и
подешавати условима одређеног подручја – рејона, него што је то случај са воћарством и
виноградарством (Малетић и Поповић, 2010).
Пољопривредна производња је планска и организована људска делатност усмерена
на производњу органске материје, која има употребну вредност за човека (храна, предива
влакна и др.), односно људска делатност, која је неопходна за одржавање живота људи и
домаћих животиња. Она је апсолутно неопходна, јер се њени продукти не могу заменити
вештачким производима. Због тога од управљања пољопривредним ресурсима зависи
опстанак човечанства, односно економски, културни и социјални развој друштва, (Молнар
и Лазић, 2001).
Главна карактеристика пољопривредне биљне производње је у томе, што се
темељи на зеленој аутотрофној биљци, која помоћу хлорофила може директно
искоришћавати сунчеву енергију и у процесу фотосинтетске асимилације угљеника
стварати органску материју. Пољопривредна, културна биљка везана је уз станиште, а
својим органима налази се у два медијума: корен у земљишту, а надземни део у
атмосфери. Из земљишта биљка усваја едафске чиниоце (воду, кисеоник и хранљиве
материје), а из атмосфере сунчеву енергију и угљен-диоксид. Гајена биљка је заправо
„биохемијска творевина“, која производи органску материју потребну за опстанак
хетеротрофа (човека и домаћих животиња) (Комљеновић, 2008).
Како у природи уопште, тако и у пољопривреди влада одређени оквир живота који
се обликује под деловањем низа различитих врста животних фактора. Ови фактори су
абиотичког карактера: земљиште, клима ( ваздух, светлост, топлота, вода), и биотичког
(гајена биљка, домаћа животиња и човек) а њима се придружују и други пратећи биљни и
животињски организми, међу којима посебна улога припада микроорганизмима,
коровима, инсектима, земљишној макрофауни. Земљиште и клима чине нераздвојну
целину као извор енергије, у коју се уклапају и користе гајене биљке. Њихова производња
је позитивно утицала на еволуцију човека и других хетеротрофних организама, што значи
2
Обим и динамика производње основних пољопривредних производа у свету и по регионима
да је прво дошло до еволуције биљака, а тек онда животиња. Човек је за гајење одабрао
прве више биљке које носе плодове (семе) и са њима започео агрикултуру, која условљава
седелачки начин живота. Први узгајивачи биљака служили су се опажањима да би
издвојили из слободне природе лепо развијене биљке с већим плодовима (семенкама) и
претпоставља се да су то биле траве, од којих су настале житарице (Комљеновић, 2008).
Ратарска производња, која подразумева гајење различитих биљних врста, може се
поделити у неколико различитих категорија. Ратарски усеви односно врсте које се уз
помоћ ратарске производње могу добити, класификоване су у различите категорије, у
зависности од њихових особина. У свим постојећим категоријама у обзир се узимају три
показатеља – начин употребе, ботаничка припадност и начин гајења (Тодоровић и
Комљеновић, 2003). Према начину гајења биљне врсте се могу поделити на житарице,
махунарке, индустријске биљке и биљке за сточну храну. Према начину употребе биљне
врсте се могу поделити на житарице, махунарке, биљке за техничку прераду и биљке за
производњу сточне хране.
Житарице се могу поделити на две групе – у прву групу се убрајају праве житарице
(пшеница, раж, јечам, овас), док се у другу групу убрајају кукуруз, просо, пиринач, хељда.
У махунарке се убрајају вариво и соја. Биљке за техничку прераду могу се поделити на
шест група. У прву групу се убрајају уљане биљке (сунцокрет), у другу групу биљке за
производњу влакна (предиво), у трећу биљке за производњу скроба и шећера, у четврту
биљке за производњу каучука, у шету лековито биље (ароматичне и зачинске биљке), док
се у шесту групу убрајају остале биљне врсте као што су хмељ и дуван. Биљке за
производњу сточне хране се могу поделити на три групе – у прву групу се убрајају
коренасто-кртоласте биљке, у другу махунарке и траве, док се у трећу групу убрајају све
остале биљке за сточну храну (Тодоровић и Комљеновић, 2003).
3
Обим и динамика производње основних пољопривредних производа у свету и по регионима
указују на укупне промене у обиму производње пшенице, највеће промене се могу
приметити, такође, 2016. године, када се укупан обим производње повећао са 640.327.135
тоне (2010. године) на 749.460.942 тоне.
Табела 2. Регионални размештај површина под пшеницом у свету и по
континентима у периоду од 2010. до 2016. Године (000)
Године
Свет
Африка
СиЦ Америка
Јужна Америка
и Кариби
Азија
Европа
Океанија
ха
%
ха
%
ха
%
ха
%
ха
%
ха
%
ха
%
2010
215.500
100
9.316
4,32
28.248
13,11
7.080
3.29
101.106
46,92
55.811
25,90
13.935
6,47
2011
220.487
100
9.835
4,46
27.713
12,57
8.518
3.86
101.586
46,07
59.279
26,89
13.554
6,15
2012
217.774
100
10.316
4,74
29.876
13,72
8.093
3.72
100.637
46,21
54.893
25,21
13.956
6,41
2013
218.735
100
10.074
4,61
29.424
13,45
6.766
3.09
101.571
46,44
57.870
26,46
13.028
5,96
2014
221.263
100
9.919
4,48
28.961
13,09
9.381
4.24
101.621
45,93
58.718
26,54
12.661
5,72
2015
222.157
100
10.295
4,63
29.458
13,26
8.033
3.62
100.426
45,21
61.512
27,69
12.431
5,60
2016
220.107
100
8.865
4,03
27.749
12,61
9.190
4.18
100.450
45,64
62.519
28,40
11.332
5,15
Разлика
4.607
/
-451
-0,30
-498
-0,50
2.109
0.89
-656
-1,28
6.708
2,51
-2.603
-1,32
Стопа
раста
0,21
/
-0,50
-0,71
-0,18
-0,39
2,64
2.43
-0,07
-0,28
1,14
0,93
-2,05
-2,25
Извор података:
http://faostat3.fao.org/download/Q/QC/E
Када се посматра регионални размештај површина, које су прекривене пшеницом
(у односу на свет) примећује се да су се оне у периоду од 2010. до 2016. године на
подручјима Африке, Северне и Централне Америке, Азије и Океаније смањивале
(смањења на годишњем нивоу износе: у Африци за 0,50%, у СиЦ Америци за 0,18%, у
Азији за 0,07%, у Океанији за 2,05%). Највећи пораст укупних површина, које су
прекривене пшеницом, се могу уочити на подручју Јужне Америке и Кариба, где је дошло
до повећања укупних површина пшенице на годишњем нивоу у просеку за 2,64%.
Табела 3. Регионални размештај приноса пшенице у свету и по континентима у
периоду од 2010. до 2016. године
Године
Свет
Африка
СиЦ
Америка
Јужна
Америка и
Кариби
Азија
Европа
Океанија
т/ха
т/ха
т/ха
т/ха
т/ха
т/ха
т/ха
2010
2,97
2,3
8,42
2,81
2,85
3,61
1,6
2011
3,16
2,58
8,41
3,2
3,05
3,78
2,05
2012
3,09
2,4
8,67
2,87
3,05
3,55
2,18
2013
3,25
2,79
8,6
2,77
3,11
3,91
1,79
2014
3,32
2,62
8,17
2,57
3,15
4,25
2,03
2015
3,32
2,84
7,43
2,67
3,16
4,19
1,94
2016
3,41
2,6
8,78
3,22
3,25
4
2,01
Разлика
0,44
0,3
0,36
0,41
0,4
0,39
0,41
Стопа раста
1,39
1,23
0,42
1,37
1,32
1,03
2,31
Извор података:
http://faostat3.fao.org/download/Q/QC/E
Када се посматра регионални размештај приноса пшенице у периоду од 2010. до
2016. године он био у порасту на годишњем нивоу у проску за 1,39%. Када се посматра
сваки континент посебно (у истом периоду) може се приметити да је на свком од њих
дошло до повећања просечног приноса пшенице, с тим што се највеће промене односно
највећи пораст просечног приноса пшенице уочава на подручју <океаније (на годишњем
нивоу у просеку за 2,31%).
5
