Zapravo, vrenje alkoholnih pića razvilo se u međusobno manje-više d širom sveta, a konačni je
proizvod zavisio od toga kakve su žitarice i voće bili na raspolaganju.
Afrikanci su za svoja opojna pića upotrebljavali sirak i proso, a Kinezi su pivo pripravljali u isto
doba kad i Egipćani, primenjujući naprednije postupke, premda su koristili uglavnom proso i
pirinač.
U Latinskoj Americi slavili su Asteci u Meksiku svoje bogove piva, a brazilski su Indijanci su
proizvodili tamna pića, s ukusom dima, od korenja manioke i žita pečenog na vatri od
bjelogoričnog drva..
Južnoameričke su Indijanke pripremale čiču tako što bi sažvakale kukuruzna zrna, pljunule ih u
lonac, pomešale tu kašu s vodom i potom ostavile da fermentira.
To se drevno pivo pripravlja još i danas u nekim područjima.
Godine 1938. pronađeni su u pećinskoj naseobinii blizu Drajdena, u zapadnom Teksasu, ostaci
davne pivare, te su dokazali da su i Severnoamerikanci u svojoj praistoriji pripremali pivo.
Mnogi od tih davnih pivara verovali su da je pivo koje pripravljaju dar božji.

Grci, koji su primili civilizaciju od Egipćana, naučili su od njih da proizvode opojni napitak od ječma
(ječmeno vino), koje su nazivali ziton. Rimljani su takođe od davnina upotrebljavali napitak, dobijen od
ječma, pšenice i drugih trava, koji su nazivali ječmeno vino. U I veku pre naše ere u Aleksandriji je
dobijano ječmeno pivo sa dodakom aromatičnih materija, tzv. citos. Pivo su ljudi pili u Iberiji (drevnoj

Španiji) i Frakiji, u Iliriji i Panoniji. U I veku pre naše ere veština proizvodnje piva preneta je iz
Španije u Galiju (današnju Francusku), gde je ona brzo rasprostranjena u narodu. Čim su drevni
Germani počeli da obrađuju zemlju, oni su počeli da vare pivo iz pšeničnog zrna. U drevnim
letopisima Gala, Bretonaca i Skandinavaca takođe ima podataka o pivu.

Sumerijci i Vavilonci:

Na osnovu podataka pisanih klinastim pismom na kamenu i glini, arheolozi su utvrdili da su
Vavilonci proizvodili pivo još 7.000 godina pre naše ere. Iz Vavlilona se proizvodnja piva iz
žitarica prenela u drevni Egipat, Persiju, Grčku i druge zemlje.
Sumerani su pivo prvi put potanko spomenuli pre više od 5000 godina koji „Oni su izumili
pismo“, te se u njihovim sačuvanim zapisima na glinenim pločicama spominje se više od 20 vrsta
piva i postoje potanki recepti za pivo.
Jedna vrsta piva zvana "sikaru", imala je središnju ulogu u sumerskoj kulturi.
To se pivo upotrebljavalo u slavu bogova, kao plata radnicima i kao hrana bolesnicima.
Verovali su da je njegovo opojno djelovanje duhovni doživljaj.

Pivari iz starog Egipta:

Egipćani su pripravljali jako pivo začinjeno borovicom, đumbirom, šafranom i travama već od
3000. godina pre Krista..
Već 2.000 godine pre naše ere znali da prave pivo iz ječma. Poznate pivare su bile u Peluziji na
ušću Nila.
Kako bi se raskošni faraonski dvorovi, mnoštvo radnika na piramidama i sve brojnije
stanovništvo mogli opskrbiti svaki dan alkoholnim osveđenjem, Egipćani su usavršili pripremu
piva na širokoj osnovi.
Kao i kod Sumerana i Vavilonaca, pivo je bilo vrlo važno u kulturnom pogledu.
Bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na njihovo putovanje u zagrobni život.
Često se spominjalo na popisu žrtvi u drugim dokumentima, a egipatska "Knjiga mrtvih" sadrži
napomenu o darovanju zythuma na žrtveniku.
Verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova Oziris, pivarski zaštitnik.

Industrijska revolucija:

Pivarstvo može uspevati na širokoj osnovi samo onde gde se roba može lako prevoziti.
Mnoge su pivare sagrađene kraj reka.
To se nije dogodilo zbog snabdevanja vodom, nego zato da bi lađe mogle ukrcati pivo i odvesti ga
negde daleko.
Mnoge su velike londonske pivare, na primer, snabdevale žedno tržite u Holandiji i severnoj
Nemačkoj Tokom 16. veka.
Ipak, tek kad se razvio kanalski prevoz u 18. veku, a zatim se raširila željeznička mreža širom
sveta sredinom 19. veka, mogle su se velike bačve prevoziti lakše nego pre i pivarstvo se,
napokon, moglo razviti u globalni posao.

Visok nivo savremene tehnologije piva postignut je zahvaljujući razvoju tehničke mikrobiologije
i biohemije. Usavršavanje parne mašine veoma je povoljno uticao na razvoj pivarstva. Najvažniji
tehnički pronalazak za pivarstvo predstavlja pronalazak mašine za hlađenje. Pronalasci u oblasti
elektriciteta takođe su stvorili uslove za razvoj pivarske tehnike. Zahvaljujući najvažnijim
naučnim i tehničkim dostignućima u XIX veku su stvoreni uslovi za pretvaranje usitnjenih
preduzeća u velike mehanizovane fabrike.

Slad

Slad nikako nije samo požnjeveno žito.
Slad se može napraviti i od drugih žitarica osim ječma, mogu se upotrijebiti i zob, pšenica i raž.
Zapravo, za neke je vrste piva, poput nemačkih pšeničnih piva, potreban pšenični slad.
Za vreme Drugog svetskog rata upotrebljavala se za pivarstvo u velikoj mjeri zob, jer je bilo malo
ječma.
Međutim ječam stvara najviše šećera, pa su mu stoga najskloniji pivari širom sveta.
Ječma ima u raznim oblicima, ali nisu svi pogodni za slad.
Da bi se proizveo dobar slad, ječam mora imati puno, zdravo zrno i mora jednolično proklijati.
Osim toga, mora sadržavati malo kiseonika, jer kiseonik može uticati na vrenje.
Pivarski slad se dobija klijanjem pivarskog ječma. Pivarski slad daje pivu ekstrakt od kojeg zavisi
ukus, punoća, boja i jačina piva (sadržaj etil-alkohola). Osnovu glavnih tehnoloških operacija pri
proizvodnji pivarskog slada čine biohemijske promene materija u zrnu, koje nastaju za vreme
njegovog klijanja kao i pri sušenju slada.
Pivarski slad je zrno ječma sa isklijalom klicom, koja se posle lučenja otkida od zrna. Tehnološki
postupci za proizvodnju pivarskog slada sastoje se od ovih operacija:



čišćenje i sortiranje zrna pivarskog ječma;



močenje (kvašenje) ječma;



klijanje zrna;



sušenje pivarskog slada;



oslobađanje suvog slada od klica.

Čišćenje i sortiranje zrna pivarskog ječma

. Ječam se očisti, sortira, vaga, skladišti i

transportuje u sladaru.

Močenje

. Ječam se prepumpa u očišćene močionike napunjene vodom. Ječam koji je imao

15% vlage, poslje 48 h namakanja na temperaturi od 10 do 20°C povećava vlažnost do 45%.

Kada ječam stigne s pola sladaru, prosejava se kako bi se uklonili slama i nečistoća.

Klijanje

. Proces klijanja ječma u proizvodnji slada naziva se jednostavno klijanje. Osnovni

zadatak klijanja je nakupljanje maksimalnih količina aktivnih enzima u zrnu.
Za klijanje u proizvodnji pivarskog slada služe dva tipa klijališta: podna i pneumatska. Proces
klijanja traje normalno 8 dana.

Sušenje pivarskog slada

Suši se da bi se smanjila vlažnost koju je zadržao, te da bi se moga spremiti i upotrebljavati
Tokom godine.
Ako je žito prevlažno, može se ubuđati ili prerano proklijati.
Sladari najradije ne diraju ječam najmanje mesec dana, jer to pridonosi kasnijem klijanju.
Nakon pet dana, kada proklijali izdanci dosegnu tri četvrtine dužine zrna, klijanje se naglo
zaustavlja.
Sladar ne bi hteo izgubiti nastali šećer, koji će pivar kasnije pretvoriti u alkohol.