СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет:
Извори загађењa радне и животне средине
Тема
:
Прописи Републике Србије о заштити зрачења који
су релавантни прописима ЕУ
Студент
:
Професор
:
Садржај
страна
1.
Увод.....................................................................................................
4
2.Стање заштите од зрачења у нашој земљи....................................... 5
3. Јонизујућа и нејонизујућа зрачења................................................. 8
3.1 Јонизујућа зрачења...................................................................... 8
3.2 Закон о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној
Сигурности.................................................................................... 8
3.3 Нејонизујуће зрачење.................................................................... 11
3.4 Закон о заштити нејонизујућих зрачења.................................... 12
4. Узроци проблема зрачења................................................................. 12
5. Јонизујућа и нејонизујућа зрачења. Краткорочни циљеви ............. 13
6.Закључак ................................................................................................ 14
7. Литература............................................................................................. 15
3
Поставља се основно питање како овако разуђени систем заштите од зрачења
функционише у пракси, односно да ли су становништно, професионално
особље и животна средина заштићени од могућег штетног деловања зрачења.
На жалост, велики број примера у блиској прошлости показао је да систем
није функционалан и да га треба значајно изменити. Ови примери обрађени
су у тачки Стање заштите од зрачења у нашој земљи..
Од значаја је како се ови проблеми решавају у другим, развијенијим
земљама. Пошто су од примене зрачења, поред професионалаца који тако
остварују доходак, угрожени и становништво, локално или у целини, као и
животна средина, јасно је да се ради о националном проблему који мора да
се реши на националном нивоу. Стога у већини земаља постоје национални
институти или агенције за заштиту од зрачења који имају експерте из
различитих области потребних за успешан рад. Такво решење је најбоље и за
нашу земљу.
2.
СТАЊЕ ЗАШТИТЕ ОД ЗРАЧЕЊА У НАШОЈ ЗЕМЉИ
За време удеса у Чернобилу виделе су се све мане система заштите од
зрачења још у оквиру СФРЈ. Прво се каснило у реаговању, што је веома
важно са становишта успешности деловања, нису се знале надлежности и
обавезе појединих институција, резултати мерења су били неусаглашени,
информисаност је била погрешна. После тога приступило се доградњи
система заштите. Међутим, догађаји током 1999 године и НАТО
бомбардовања показали су трајне слабости овог система. То се односи, прво,
на могућност бомбардовања реактора РА у ИНН Винча и коришћење
муниције са осиромашеним уранијумом на нашој територији. У првом
случају систем заштите није могао да профункционише, координација
између институција није била добра, надлежност савезних, републичких,
општинских и градских органа није била јасна и представљала је сметњу.
Тек пред престанак опасности од бомбардовања систем заштите се оформио
на такав начин да је могао ефикасно да делује. Међтим, ваћ сада овај систем
се изгубио.
Други случај односи се на осиромашени уранијум. По престанку
бомбардовања Југославије проблем осиромашеног уранијума је требао бити
решен. За то је постојала чак и законска обавеза. Међутим, због
неорганизованости, проблем је решаван на више места и то најчешће
некомпетентно. Само у ситуацијама када се свет заинтересује за тај проблем
5
код нас се приступало неком послу. После тога, као и сада, нема озбиљног
рада.
Постојање истраживачког реактора РА у ИНН Винча који већ преко 15
година не ради даље показује хроничне проблеме у овој области. Све то
време ислужено нуклеарно гориво налази се у базену поред реактора , што
представља највећу опасност при евентуалном акциденту. То је директно у
вези са градњом одлагалишта за овакву врсту отпада. Ни овај проблем се
неће рештити док се јасно не дефинишу обавезе и одговорности свих
чинилаца у држави. Национални изститут за заштиту од зрачења са јасно
дефинисаним статусом, обавезана и правима, уз решено финансирање, може
најефикасније да решава и да реши овакве проблеме.
Радиоактивни громобрани, иако је садашњим и претходним законом о
заштити од зрачења наложено њихово скидање, још увек су присутни.
Добром организациом овај проблем се може решити у кратком року, а не као
до сада намерним одуговлачењем. На пример, радници који раде на
поменутом реактору РА, а који имају проблем финансирања, имају потребне
алате и другу потребну опрему за скидање радиоактивних громобрана и
могли би се ангажовати на том послу. Од остварених прихода могу да се
покрију њихове плате и тиме ослободи надлежно министарство
новоприхваћених обавеза.
Нерешених примера из области заштите од зрачења има још. Једно од таквих
је и постојање постојање веће количине радијумских игала у Институту за
онкологију. Не постоје никакви оправдани разлози да се ове игле не пребаце
у ИНН Винча на сигурније место. Стање опреме за рентген дијагностику и
нуклеарну медицину, како са становишта квалитета дијагностике, тако и са
становишта заштите од зрачења, је знатно испод нивоа развијених земаља.
На тим питањима се недовољно ради.
Још од удеса у Чернобилу приступило се изради система ране најаве
нуклеарних удеса у нашој, а поготово суседним земљама који могу да угрозе
нашу земљу. Већина земаља је тај проблем решила и самостално и у оквиру
европске мреже. Код нас проблем је остао на нивоу дисконтинуалног мерења
јачине дозе од стране Савезног хидрометеоролошког завода на његовим
мерним тачкама. Данас се ово може и мора лако решити у оквиру интернета
и мобилне телефоније.
Радон је задњих десетак година веома актуелан у свету. Његов допринос
укупној годишњој дози становништва је чак око 50%. За разлику од других
фактора, овако високи проценат се може знатно снизити како конкретним
мерама заштите, тако и регулативом. У нашој земљи се овом проблеми никад
6
3. Јонизујућа и нејонизујућа зрачења
3.1 Јонизујућа зрачења
Јонизујућа зрачења су електромагнетска или честична зрачења која могу
да јонизују материју и да изазову оштећења ћелија живих организама, и чија
је енергија већа од 12,4 еV, односно таласна дужина мања од 100 nm или
учестаност већа од 3x1015Hz.
Проблематика заштите од јонизујућих зрачења и нуклеарне сигурности је
међуресорна, и обухвата проблеме који су у домену министарстава
задужених за област науке, заштите животне средине, здравља, унутрашњих
послова и одбране.
У овој области Република Србија у обавези је да испуњава захтеве који
произлазе из ратификованих међународних уговора, и то:
• Закона о ратификацији Бечке конвенције о грађанској одговорности за
нуклеарне штете („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори”, број 5/77);
• Закона о ратификацији Конвенције о раном обавештавању о нуклеарним
несрећама („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори”, број 15/89);
• Закона о ратификацији Конвенције о физичкој заштити нуклеарног
материјала („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори”, број 9/85).
3.2 Закон о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној
сигурности
У Народној скупштини Републике Србије 12. маја 2009. године, усвојен је
Закон о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној сигурности
(„Службени гласник РС”,број 36/09), чиме је извршена хармонизација
прописа у овој области са прописима Европске уније. Усвојеним Законом
створен је правни основ за оснивање независног регулаторног тела- Агенције
за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Републике Србије.
Основни разлог за доношење новог закона била је потреба за
хармонизацијом прописа у овој области са прописима Европске уније,
Пооштравањем режима нуклеарне и радијационе сигурности у нашој земљи
и постизање нивоа који може да одговори повећаним захтевима сигурности
који су настали као последица значајних промена у свету током последње
деценије. Сем тога, било је потребно обезбедити законски основ за
формирање независног регулаторног тела, тј. Агенције, чиме се повећава
8
ефикасност контроле и надзора над безбедном применом извора јонизујућих
зрачења и дефинисање правног основа за успостављање државне
инфраструктуре неопходне за спровођење овог Закона и вршење ефикасног
надзора над применом мера које он прописује.
Закон је заснован на специфичним, међународно прихваћеним принципима и
у њега су уграђени највиши стандарди које прописују водеће светске
организације у овој области, као што су: Међународна агенција за атомску
енергију (МААЕ), Агенција за нуклеарну енергију организације за
економску сарадњу и развој (АНЕ-ОЕЦД), Међународна комисија за
заштиту од јонизујућих зрачења, Светска здравствена организација (СЗО),
Међународна организација рада (МОР), Организација УН за храну и
пољопривреду (ФАО) и друге.
Законом о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној сигурности је
прописано да се управљање нуклеаним објектима у Републици Србији
поверава Јавном предузећу за управљање нуклеарним објектима. Јавно
предузеће за управљање нуклеарним објектима у Републици Србији
обухвата све нуклеарне објекте и постројења Института за нуклеарне науке
„Винча” и хидрометалуршко постројење Института за технологију
нуклеарних и других минералних сировина.
На основу прописаних одредби Закона о заштити од јонизујућих зрачења
и о нуклеарној сигурности, Влада је донела Одлуку о оснивању Јавног
предузећа за управљање нуклеарним објектима у Републици Србији
(„Службени гласник РС”, број50/09) и Одлуку о оснивању Агенције за
заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије („Службени
гласник РС”, број 76/09), која је у фази формирања.Од укупног броја извора
јонизујућих зрачења који се користе у Републици Србији око 80% се користи
у медицини, око 15% у индустрији и око 5% отпада на остале делатности.
Производња, промет и коришћење извора јонизујућих зрачења било је
регулисано Законом о заштити од јонизујућих зрачења („Службени лист
СРЈ”, број46/96и„Службени гласник РС”, бр. 85/05 и 101/05) који је стављен
ван снаге, док је Законом о заштити од јонизујућих зрачења и нуклеарној
сигурности прописано да су правна лица и предузетници дужни да ускладе
своје пословање са одредбама овог закона у року од три године од дана
ступања на снагу овог закона. Стручне послове у области заштите од
јонизујућих зрачења (којих има 14) могу да обављају само овлашћена правна
лица у складу са законом. На територији Републике Србије није уклоњено
још око 1.500 извора јонизујућих зрачења из радиоактивних громобрана.
Систематско испитивање садржаја радионуклида у животној средини врши
Институт за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић” из Београда.
9
изградња хангара Х3, сигурно складиште за ислужене затворене изворе
јнизујућих зрачења, и постројења за третман радиоактивног отпада.
Кључни проблем нуклеарне сигурности и безбедности у Републици Србији
остаје проблем ислуженог нуклеарног горива истраживачког реактора РА у
Институту за нуклеарне науке „Винча”. У пројекат репатријације горива из
Винче у Руску Федерацију је укључена Међународна агенција за атомску
енергију (МААЕ) и овај пројекат је највећи активни захват те врсте који
спроводи МААЕ у свом програму Техничке помоћи земљама чланицама.
Између МААЕ, ИНН „Винча”,што ће бити преузето од стране Јавног
предузећа за управљање нуклеарним објектима у Републици Србији као
правног наследника, и конзорцијума 3 руске компаније је потписан уговор о
препакивању и транспорту горива у Руску Федерацију.
Агенција за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност
Србије,обављаће регулаторне послове укључујући и израду позаконских
аката прописане законом, осим инспекцијског надзора који остаје у
Министарству (спровођење мера заштите од јонизујућих зрачења) и
Министарству за науку и технолошки развој.
3.3 Нејонизујућа зрачења
Нејонизујућа зрачења су електромагнетска зрачења која имају енергију
фотона мању од 12,4 eV. Она обухватају: ултраљубичасто или ултравиолетно
зрачење (таласне дужине 100-400 nm), видљиво зрачење (таласне дужине
400-780 nm), инфрацрвено зрачење (таласне дужине 780nm - 1 mm), радио-
фреквенцијско зрачење (фреквенције 10kHz - 300GHz), елетромагнетска
поља ниских фреквенција (фреквенције 0 - 10kHz) и ласерско зрачење.
Нејонизујућа зрачења обухватају и ултразвук или звук чија је фреквенција
већа од 20 kHz, иако се не ради о ЕМ зрачењу.
По дефиницији извор нејонизујућих зрачења је уређај, инсталација или
објекат који емитује или може да емитује нејонизујуће зрачење. Такве
изворе срећемо у свакодневном животу, почев од простора у коме живимо и
радимо, до савремених средстава комуникације. Извори су многобројни:
бежични телефони, компјутери, конзоле за „PC” игре, телевизори, пегле,
микроталасне пећнице, продужни каблови, електични шпорети, фрижидери,
замрзивачи, разне УВ лампе за зрачење или за терапију, далеководи,
кабловска и сателитска комуникација, трафостанице, саобраћајна превозна
средства која користе електричну енергију (електрични возови, трамваји и
тролејбуси), ТВ и радио репетитори, радарски предајници, базне станице
мобилне телефоније, мобилни телефони, високонапонски водови преко 110
kV напона, трафостанице и многи уређаји у индустрији.
11
3.4 Закон о заштити нејонизујућих зрачења
Усвајањем Закона о заштити од нејонизујућих зрачења („Службени гласник
РС”, број 36/09), уређени су услови и мере заштите здравља људи и заштите
животне средине од штетног дејства нејонизујућих зрачења у коришћењу
извора нејонизујућих зрачења. Закон о заштити од нејонизујућих зрачења
базиран је на досадашњим сазнањима из области заштите од нејонизујућих
зрачења и на подацима о регулативи и њеном садржају из ове области
земаља Европске уније и других земаља.
На основу Закона о заштити од нејонизујућих зрачења, а ради његове
имплементације, израђени су подзаконски акти који у себи садрже, као и
други технички прописи, и одређене стандарде који тиме постају, на основу
Закона о стандардизацији, стандарди са обавезом примене. Закон о заштити
од нејонизујућих зрачења и подзаконски акти засновани су на препорукама
Савета Европе од 12. јула 1999. број 1999/519/ЕС, Светске здравствене
организације (СЗО) и Међународне комисија за заштиту од нејонизујућих
зрачења (ICNIRP).
На основу подзаконских аката дефинишу се, између осталог, извори
нејонизујућих зрачења од посебног интереса, за које је прописана обавеза
прибављања решења за коришћење од стране министра животне средине и
просторног планирања, а за територију Аутономне покрајине од стране
надлежног органа Аутономне покрајине.
Зоне повећане осетљивости на нејонизујућа зрачења јесу: подручја
стамбених зона у којима се особе могу задржавати и 24 сата дневно; школе,
домови, предшколске установе, породилишта, болнице, туристички објекти,
као и дечја игралишта,површине неизграђених парцела намењене, према
урбанистичком плану, за поменуте намене, у складу са препорукама Светске
здравствене организације.Република Србија нема овлашћене институције за
обављање мерења у области нејонизујућих зрачења. Контрола извора
нејонизујућих зрачења није организована, а мерења се врше само по
захтевима заинтересованих правних и физичких лица.
4. Узроци проблема зрачења
:
неадекватна мрежа мониторинга радиоактивности;
непостојање базе података о изворима јонизујућих (RAIS програм
IAEA) и нејонизујућих зрачења;
непрописно коришћење извора јонизујућег и нејонизујућег зрачења;
12
потомство.Такође,морају бити обавештени о оцени радне способности и о
професионалним болестима у тој области.
Поред свега овога, кружење радионуклида у природи је врло битно
због повремених светских катастрофа(Чернобиљ, НАТО бомбардовање,
Јапан).
14
Литература:
1.
www.dzz.org.rs/AZZ.doc
2.
http://www.kombeg.org.rs
3. Агенција за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност
Србије („Службени гласник РС”, број 76/09)
15
