СЕМИНАРСКИ РАД
Тема: ПРВИ СРПСКИ ПИСАНИ ДОКУМЕНТ
Ментор:
Име и презиме студента
САДРЖАЈ
Увод.................................................................................................................................3
Од старословенског ка српскословенском језику.......................................................4
Писма нашег језика у прошлости и данас...................................................................6
Рускословенски језик.....................................................................................................7
Славеносрпски језик.........................................................................................8
Књига и писменост.........................................................................................................9
Реформатско дело Вука Стефановића Караџића.......................................................10
Вукова реформа.............................................................................................................11
Закључак.........................................................................................................................12
Литература......................................................................................................................13
2
Од старословенског ка српскословенском језику
Мукотрпан посао солунске браће Ћирила и Методија на стварању првог словенског
књижевног језика, а самим тим и њиховог првог писма, финализован је одласком
ових просвећених Грка у мисију ширења хришћанства међу моравским Словенима.
Одговорна дужност поверена је била искусним мисионарима који су, истовремено,
познавали и говор Словена из околине Солуна. При превођењу неминован је био и
продор грчке лексике за појмове које Словени нису имали, као и сложенијих
грчких синтаксичких конструкција. Превођење богослужбених књига већ је било
завршено у Византији, а мисија је на северозападу почела 863. године, те се она
узима као година почетка словенске писмености.
Први књижевни језик који су Срби користили био је, дакле, старословенски
заједнички књижевни језик за све Словене у периоду од IX до XI века.
Старословенски језик је био искључиво језик писане комуникације,
богослужбеног карактера, којим нико није говорио (мада су се текстови црквених
књига гласно читали и појали), али који се нити граматички нити лексички није
исувише разликовао од тадашњих народних говора српских.
Најзначајнији споменик овога језика са српских штокавских простора је
Маријино
јеванђеље
,(глагољица) написано најкасније почетком XI века.
Већ у овим старословенским споменицима почиње да се препознају и поједине
гласовне црте српског народног језика, тј. локалних штокавских говора. Иако је
старословенски језик био канонизован језик који се није смео мењати, ипак су
временом у њега почеле да продиру особине блиског, српског народног језика, што
се тумачи несвесним утицајем тзв. унутрашњег диктата преписивача (тј.
изговарања речи „у себи”) при преписању рукописа.
Целокупна српска средњовековна књижевност написана је Српскословенским
језиком.На српскословенском језику, осим црквених текстова, писани су и
пословни документи, уговори, одредбе и наредбе владара и феудалаца, преписнице,
признанице итд. У тим текстовима српскословенски језик добио је више особина
4
