PSIHODIJAGNOSTIKA OP TI DEO

�

pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim
disciplinama smatramo
direktivnom i odlu uju om. Ako imamo u vidu da klini ki metod ve etiri

�

� �

decenije ima svoje inesto van granica
zdravstvenih ustanova kao metod procene", onda je besmisleno upinjati se i

�

dokazivati daje njihova namena

klini ka", ili obrnuto, daje klini ki metod ono to jeste zato to koristi

�

klini ki" instrumentalijum. Zaklju i emo

�

� �

na u analizu tvrdnjom da su tina klini ke metode nije u nameni nego u njegovoj

�

metodskoj emi.

�

ire posmatrano, klini ki metod mo e da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i

�

da poslu i kao sredstvo prou avanja i

�

saznavanja li nosti. U tom smislu je sasvim izli no upotrebljavati termin

�

dijagnoza i dijagnoziranje. To je ve

�

u injeno i ta forma klini kog metoda je nazvana metodom procene li nosti.

�

Proma aj je na injen vezivanjem

�

metoda procene li nosti za jedan cilj, za predvi anje, ma koliko ovaj cilj budio

�

respektabilne presti e fantazije.

�

Smatramo da postoji mogu nost da klini ki metod opstane u arsenalu psiholo ke

�

nauke, nezavisno od
psihopatologije kao sadr aja i nezavisno od predvi anja kao vrhunskog nau nog

�

kriterijuma vrednosti. Presedan za
takav koncept dao je jo Mari (Murray, 1938).

�

KRITIKA KLINI KOG METODA

�

Klini ki metod naj e

e kritikuju oni koji se najvi e i slu e njim. Razlog za

�

� ��

�

kritiku nije te ko prona i, naro ito ako

�

ste posle velikih napora i mnogo asova ispitivanja utvrdili da je va e

�

razumevanje slu aja ostalo, uprkos mnogim

�

novim podacima, prakti no na istom. Zanemari emo ovu vrstu kriti nosti

�

frustriranog prakti ara jer nije

�

konstruktivna, ne nudi nikakvo re enje ni u perspektivi. Tako e nas, na ovom

�

mestu, ne zanimaju ocene pisaca
revijalnih prikaza validacionih istra ivanja klini kog metoda. O ovome e biti

�

reci kasnije. Zato emo pa nju

�

obratiti na mi ljenja metodologa istra iva a.

�

Najo triji stav prema klini kom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On,

�

istina, nije klini ki psiholog prakti ar, ali

�

su njegovo interesovanje za probleme li nosti i njegovi metodski doprinosi

�

kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir.
Katel ovako pi e:

�

Za mene je.o igledno da ne postoji poseban klini ki metod (podvukao Katel) osim

�

ako ne mislimo na terapijske
metode, jer kada se on svede na su tinu onda vidimo daje identi an sa

�

multivarijanmom metodom. Redukcionizam
nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, ima emo prilike da u

�

ovoj knjizi upoznamo i druge koji
su redukciju prihvatili kao ubedljivo nau no re enje i u psihologiji. Da bi bio

�

ubedljiv Katel navodi slede e

�

argumente.
1. Daje nu no i dovoljno da za ispitivanje li nosti koristimo slede a tri izvora

�

informacija: a) biografske podatke
(uzdu ni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne

�

testove (popre ni presek).

�

2. Da se merenje i obrada rezultata mo e izvr iti primenom posebne vrste

�

faktorske analize (multivarijantnom
analizom).
3. Da se interpretacija dobijenih rezultata mo e korektno obaviti pomo u

�

odgovaraju e teorije li nosti (Katel,

�

naravno, predla e svoju.)

�

16
Katel je u pravu stoje izdvojio tri kriti ne faze klini ke metode: prikupljanje

�

informacija, obradu podataka i
interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je mo da u pravu

�

to se ti e pravca tehnolo kog

�

razvoja koji bi u budu nosti mogao da se ostvari. Nije isklju eno da u toj

�

budu nosti klini ki metod bude

�

formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Me utim, zabluda je da klini ki

�

metod izgleda tako kako nam ga
Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono
izjedna avati klini ki metod koji ve

�

postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni
oblik proglasimo za privid, a Katelov
projekt za su tinu. Najzad, pro lo je ve dvadeset godina od vremena kada je

�

Katel publikovao ove svoje ideje, a
tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najva nije je to se ova

�

kritika stvarno odnosi samo na jedan
deo klini kog metoda u psihijatriji i klini koj psihologiji, na tehnolo ki deo.

�

Onaj osnovni, naturalisti ki deo

�

klini kog metoda ne mo e da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnolo kim

�

razvojem, barem ne u potpunosti.
Sa sli nih scientisti ko statisti kih pozicija klini ki metod su kritikovali i

�

drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli
(Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da klini ki metod postoji, ali su

�

prigovorili daje mekan", daje prijem iv

�

za subjektivne i nenau ne uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je klini ki

�

metod neekonomi an i da je mogu e

�

stvoriti jednu bolju, statisti ku alternativu koja bi postoje i klini ki metod

�

u inila izli nim. Mada su ovi autori manje

�

ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je
klini ki metod, u svojoj sada njoj formi,

�

nepotreban, i drugo uverenje, da se mo e zameniti boljim na statisti kim

�

osnovama. Zanimljivo je da klini ari,

�

lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da
u ine u budu nosti, ali da to ne

�

zna i da e ovek, klini ar, i njegov klini ki metod postati nepotrebni. Tu ima

�

razlike u pogledu dve stvari. Jedna se
odnosi na ocenu nau ne tehnologije u ovom trenutku i mogu nosti da se bitno

�

unapredi sada postoje i klini ki

�

metod u psihijatriji i klini koj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka

�

ispred usvojene tehnologije i daje
osavremenjivanjem dijagnosti ke tehnologije mogu e ostvariti bitan kvalitativni

�

skok. Oni su i formulisali jedan
takav nau no tehnolo ki program. O tome emo vi e pro itati kasnije. Druga je

�

stvar vi e principijelna. Scientisti ki

�

optimizam koji najvi e sre emo kod ameri kih autora, dovodi do toga da se dva

�

bitna elementa klini kog

�

metoda, naturalisti ki i psihotehni ki, posmatraju kao antagonisti. Scientisti

�

smatraju daje njihova sveta du nost da

�

uklone oveka i njegov nesavr eni naturalisti ki na in saznavanja i da ga zamene

�

nau no tehnolo kim. Izgleda nam

�

da je kod takvih istra iva a razvijeno uverenje da je dijagnosti ar najve a

�

smetnja postavljanju ta ne dijagnoze. Taj

�

je stav obi no povezan sa stavom: Budu nost je ve po ela, nemojmo ekati

�

slede a pokolenja, uradimo to sada!"

�

Medu kriti arima klini kog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj

�

autor uzima na ni an

�

slobodnu igru nu nosti i slu aja u li nosti

�

pojedinca, kao to ima mesta i za kreativnu integraciju podataka.

�

DIJAGNOSTI KA KLASIFIKACIJA

�

I pored toga to su klini ki psiholozi primarno zainteresovani za individualne

�

razlike i specifi nosti, oni su

�

primorani da tra e i op te, tipske karakteri-

�

18
stike ispoljenog poreme aja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-

�

skog i nomotetskog pristupa kao
da se zavr ila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez op teg nema ni

�

zaklju ivanja i u krajnjoj

�

konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je
odstupio donekle od svoje ranije teze o
isticanju individualno specifi nog, idiografskog. Naj e

a forma uop tavanja u

�

� ��

�

klini kim disciplinama jeste

�

dijagnosti ka klasifikacija. U skladu sa tim klini ar nastoji da utvrdi i

�

klasifikuje devijantno pona anje. Ovaj zadatak

�

ima i svoje teorijsko opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave
prema nekom racionalnom ili empirijski
validnom sistemu. Tako isto postoje i prakti ni razlozi jer su i psihijatri

�

esto u nedoumici oko klasifikacije

�

posmatranih slu ajeva. Dijagnosti ka klasifikacija mo e da bude veoma va na za

�

pacijente zbog potencijalno
dalekose nih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih

�

konsekvenci. Uostalom, svi testovi
inteligencije, po ev od Binet-Simonove skale, slu e tom cilju.

�

Da bi dijagnosti ka klasifikacija bila mogu a, neophodni su slede i pre-duslovi.

�

a) Mora da postoji jedna adekvatna i op te prihva ena klasifikacija. Ovaj uslov

�

u savremenoj psihijatriji nije
ispunjen jer nisu re ena bazi na pitanja ni razja njeni pojmovi na kojima takva

�

klasifikacija treba da se zasniva
(Stengel, 1959). Uprkos poku ajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi

�

me unarodnim konvencijama

�

nedoslednosti tune nisu re ene, jer se isti pojmovi razli ito tuma e, ili se

�

vodi dvojno knjigovodstvo".

�

b) Kriterijumi dijagnosti ke klasifikacije moraju biti jasno utvr eni. Krite-

�

rijumi psihijatrijske klasifikacije
zasnivaju se na simptomima i sindromima. Me utim, nema nijednog simptoma koji je

�

specifi an samo za jednu od

�

mnogobrojnih grupa i podgrupa postoje eg sistema nazolo ke klasifikacije

�

(Ziegler i Philips, 1961).
c) Mora da postoji utvr ena i proverena veza izme u postavljenog klasi-

�

fikacionog sistema i dijagnosti kih

�

metoda. Stengel isti e da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema

�

psihopatolo kih pojava za sada jedina

�

realna mogu nost. Problem je u tome to se skoro podjednako esto sre emo sa

�

cirkularnim dokazivanjima i
validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara
korelacijom procenjiva a ili metoda sa

�

klasifikacionim sistemom. Na potpuno identi an na in dokazuje se i validnost ili

�

nevalidnost pojedinih metoda.
Razlika je samo u tome to se jednom bira kao kriterijum kategorija poreme aja a

�

drugi put metoda. Jo je ve e zlo

�

to ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednozna ni i jasni.

�

OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZE
Spisak istra iva kih radova posve enih proveravanju parametara dijagnosti ke

�

klasifikacije i klasifikacionog
sistema zama an je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postoje i

�

klasifikacioni sistem. U stvari, ovi
rezultati
19
potvr uju mi ljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje kori

enje

�

��

postoje eg sistema to to nije stvoren bolji.

�

Rezultati do kojih je do ao Ash (1949) vrlo se esto navode kao ilustracija. Tri

�

istaknuta psihijatra, sa iste klinike,
dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike
su razvrstali u slede e nozolo ke

�

kategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne.
Do potpunog slaganja izme u sva tri

�

psihijatra do lo je u 45% slu ajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje

�

izme u dva psihijatra postignuto u

�

4/5 slu ajeva, a Goldfarb je na ao slaganje u 60% slu ajeva koje su

�

dijagnostikovala etiri iskusna klini ka

�

psihologa.
Detaljnija analiza ovih istra ivanja pokazala je da rezultati variraju zavisno

�

od slede ih inilaca:

�

a) Broj dijagnosti kih kategorija je zna ajan inilac. Stoje broj kategorija u

�

koje se poreme aj mo e razvrstati ve i

�

slaganje me u dijagno-sti arima je manje. Prema tome, sistemi sa ve im brojem

�

nozolo kih kategorija povla e za

�

sobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963).
b) irina nozolo kih kategorija je zna ajan inilac. Rezultati empirijskih

�

istra ivanja pokazuju da je pouzdanost

�

klasifikacije iroke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) ve a nego u

�

potkategoriji ovih grupa. Ako je
slaganje dijagnosti ara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu

�

potkategorija nije bilo vi e od 50

�

(Schmidt i Fonda).
c) Intenzitet izra ene devijacije je zna ajan inilac. to je manifestacija

�

devijacije intenzivnija, slaganje me u

�

procenjiva ima je ve e. (Hunt, Schwartz i sar.).

�

d) Vrsta pojave koja se kategori e je zna ajan inilac. Razlike u slaganju me u

�

dijagnosti arima mnogo zavise od

�

pojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se slo ili u oceni

�

shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali u
pogledu crta li nosti slaganje je bilo bezna ajno (Schmidt i Fonda). U jednom

�

drugom istra ivanju psihijatri su u

�

opisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% slu ajeva ali u opisivanju

�

simptoma agresije nije bilo nikakve
saglasnosti.
e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je zna ajan inilac. Poznavanje

�

naj e

ih vrsta poreme aja koje se

� ��

�

upu uju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno uti e na ta nost i slaganje

�

me u dijagnosti arima. Tamo gde

�

je populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se mo e i ve ta ki

�

povisiti ako dijagnosti ari izbegavaju

�

da tra e izuzetke.

�

VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZE
Masserman i Carmichael su pratili 24 neuroti ara i 54 psihoti ara godinu dana po

�

izlasku iz bolnice. Po isteku
godine dana utvrdili su daje 24% pacijenata
20
iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6%
psihoti nih pre lo u kategoriju

�

psihoneuroza. Goldberg (1965) je saop tio rezultate dvadesetogodi njeg pra enja

�

grupe od 200 psihijatrijskih

klasifikacione hipoteze, da opisuje odre ene osobine li nosti, ak i da vr i

�

predvi anja bez oslanjanja na neku

�

teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih
rezultata testova. Sa metodolo kog

�

stanovi ta problem je u tome to nema univerzalno prihva enih teorija li nosti,

�

to iz iste teorije razli iti klini ari

�

izvode razli ite dedukcije (Sarbin, 1962) i to esto i ne znamo koji je model

�

ili konstrukt upotrebljen u izvo enju

�

odre enog zaklju ka.

�

Dinami ka dijagnoza i metode. Ve je odavno uo eno da je razvoj teorija li nosti

�

i metoda u psihologiji divergentan
(Vernon, 1966). Dinami ke teorije

�

21
li nosti su veoma uticajne u klini koj psihologiji. U metodolo kom pogledu one

�

se oslanjaju uglavnom na
psihijatrijske metode eksploracije verovatno zato to su i autori ovih teorija

�

psihijatri. Na drugoj strani je konstruisan
vrlo veliki broj metoda za ispitivanje li nosti koje su ili empirijske ili ak

�

slu ajne" (Evsenck, 1958). Me u

�

prakti arima odoma io se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju

�

psihodinami kim teorijama, tako da se

�

one i dalje koriste iako je u me uvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje

�

su upravo namenjene testiranju
psihodi-nami kih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test

�

(Dombrose and Slobin). Statisti ki

�

orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tuma enju

�

psihodinamike. Meehl (1945) je
dokazivao da MMPI mo e isto tako da se koristi za dinami ko tuma enje li nosti

�

kao i Rorschachov metod iako
MMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinami ke

�

pojave mogu ispitivati inventarima i
dokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinami ka dijagnoza mo e da se

�

postavlja i na osnovu metoda
samoizve tavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinami ke teorije li nosti,

�

arsenal se jo vi e pro iruje.

�

Rapaport i Shafer dokazivali su mogu nost da se Wechslerova slika integracije

�

koristi, osim za ono emu je

�

prvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija.
Dinami ka dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se

�

odnosi na komunikaciju klini ara sa

�

teorijom, a drugi na komunikaciju klini kih disciplina.

�

Dinami ki pristup i dinami ka dijagnoza esto su meta kritike zbog niskih

�

validacionih koeficijenata koji se posti u

�

na ovaj na in (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Obja njavaju i

�

ovaj neuspeh Holt je naveo da je
razlog toj injenici nerazvijenost a ne su tina klini ke metode. Nerazvijeni

�

nivo klini ke metode mo e da se

�

prevazi e, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene klini ke metode. Prelinger i

�

Zimet (1964) isti u da osnovnu razliku

�

izme u nerazvijene i razvijene klini ke metode predstavljaju re enja

�

me uvarijabli. Na nivou nerazvijenog

�

dinami kog pristupa klini ar iz rezultata testova neposredno izvodi zaklju ak o

�

kriterijskom pona anju ispitanika.

�

Ovim na inom su, me utim, postignuti lo i rezultati. Da bi se na osnovu

�

rezultata psihodijagnosti kog ispitivanja

�

mogli izvesti validni zaklju ci, neophodno je slede e: a) da se iz neke teorije

�

li nosti izvedu i defini u relevantne

�

varijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i,
c) da se ispita veza tih varijabli sa
kriterijskim pona anjem. U dobrom delu klini kih slu ajeva mo emo se zadovoljiti

�

i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i
,,b", to odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne mo e se

�

tvrditi da na nivou nerazvijene klini ke

�