PSIHODIJAGNOSTIKA OPŠTI DEO
pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramo
direktivnom i odlučujućom. Ako imamo u vidu da klinički metod već četiri decenije ima svoje inesto van granica
zdravstvenih ustanova kao „metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena
„klinička", ili obrnuto, daje klinički metod ono što jeste zato što koristi „klinički" instrumentalijum. Zaključićemo
našu analizu tvrdnjom da suština kliničke metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj šemi.
Šire posmatrano, klinički metod može da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da posluži kao sredstvo proučavanja i
saznavanja ličnosti. U tom smislu je sasvim izlišno upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je već
učinjeno i ta forma kliničkog metoda je nazvana metodom procene ličnosti. Promašaj je načinjen vezivanjem
metoda procene ličnosti za jedan cilj, za predviđanje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestiže fantazije.
Smatramo da postoji mogućnost da klinički metod opstane u arsenalu psihološke nauke, nezavisno od
psihopatologije kao sadržaja i nezavisno od predviđanja kao vrhunskog naučnog kriterijuma vrednosti. Presedan za
takav koncept dao je još Mari (Murray, 1938).
KRITIKA KLINIČKOG METODA
Klinički metod najčešće kritikuju oni koji se najviše i služe njim. Razlog za kritiku nije teško pronaći, naročito ako
ste posle velikih napora i mnogo časova ispitivanja utvrdili da je vaše razumevanje slučaja ostalo, uprkos mnogim
novim podacima, praktično na istom. Zanemarićemo ovu vrstu kritičnosti frustriranog praktičara jer nije
konstruktivna, ne nudi nikakvo rešenje ni u perspektivi. Takođe nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisaca
revijalnih prikaza validacionih istraživanja kliničkog metoda. O ovome će biti reci kasnije. Zato ćemo pažnju
obratiti na mišljenja metodologa istraživača.
Najoštriji stav prema kliničkom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije klinički psiholog praktičar, ali
su njegovo interesovanje za probleme ličnosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir.
Katel ovako piše:
Za mene je.očigledno da ne postoji poseban klinički metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske
metode, jer kada se on svede na suštinu onda vidimo daje identičan sa multivarijanmom metodom. Redukcionizam
nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, imaćemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge koji
su redukciju prihvatili kao ubedljivo naučno rešenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledeće
argumente.
1. Daje nužno i dovoljno da za ispitivanje ličnosti koristimo sledeća tri izvora informacija: a) biografske podatke
(uzdužni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (poprečni presek).
2. Da se merenje i obrada rezultata može izvršiti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnom
analizom).
3. Da se interpretacija dobijenih rezultata može korektno obaviti pomoću odgovarajuće teorije ličnosti (Katel,
naravno, predlaže svoju.)
16
Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritične faze kliničke metode: prikupljanje informacija, obradu podataka i
interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je možda u pravu što se tiče pravca tehnološkog
razvoja koji bi u budućnosti mogao da se ostvari. Nije isključeno da u toj budućnosti klinički metod bude
formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Međutim, zabluda je da klinički metod izgleda tako kako nam ga
Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednačavati klinički metod koji već
postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelov
projekt za suštinu. Najzad, prošlo je već dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, a
tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvažnije je što se ova kritika stvarno odnosi samo na jedan
deo kliničkog metoda u psihijatriji i kliničkoj psihologiji, na tehnološki deo. Onaj osnovni, naturalistički deo
kliničkog metoda ne može da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnološkim razvojem, barem ne u potpunosti.
Sa sličnih scientističko statističkih pozicija klinički metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli
(Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da klinički metod postoji, ali su prigovorili daje „mekan", daje prijemčiv
za subjektivne i nenaučne uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je klinički metod neekonomičan i da je moguće
stvoriti jednu bolju, statističku alternativu koja bi postojeći klinički metod učinila izlišnim. Mada su ovi autori manje
ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je klinički metod, u svojoj sadašnjoj formi,
nepotreban, i drugo uverenje, da se može zameniti boljim na statističkim osnovama. Zanimljivo je da kliničari,
lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da učine u budućnosti, ali da to ne
znači da će čovek, kliničar, i njegov klinički metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se
odnosi na ocenu naučne tehnologije u ovom trenutku i mogućnosti da se bitno unapredi sada postojeći klinički
metod u psihijatriji i kliničkoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene tehnologije i daje
osavremenjivanjem dijagnostičke tehnologije moguće ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan
takav naučno tehnološki program. O tome ćemo više pročitati kasnije. Druga je stvar više principijelna. Scien-
tistički optimizam koji najviše srećemo kod američkih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa kliničkog
metoda, naturalistički i psihotehnički, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dužnost da
uklone čoveka i njegov nesavršeni naturalistički način saznavanja i da ga zamene naučno tehnološkim. Izgleda nam
da je kod takvih istraživača razvijeno uverenje da je dijagnostičar najveća smetnja postavljanju tačne dijagnoze. Taj
je stav obično povezan sa stavom: „Budućnost je već počela, nemojmo čekati sledeća pokolenja, uradimo to sada!"
Medu kritičarima kliničkog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nišan
naturalistički karakter kliničkog metoda. Po njegovom mišljenju klinički metod nema naučnu osnovu i produkt je
empirizma i voluntarizma. Mada je bez naučne teorijske i metodološke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom važnošću
prihvataju se rešavanja složenih zadataka na ovaj način, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da se
zaustavi, savetuje Ajzenk,
1 zameni pravim naučnim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti
2 Psihodijagnustika 17
činjenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statistički
provereni. Ajzenk se zalaže za načelo prime-njene nauke, što znači da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacije
bez prethodne provere i svako proširivanje polja delatnosti koja nema čvrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremena
klinička psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo kliničko nad psihološkim, veština,
improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se može kretati klinički metod u psihologiji i
psihijatriji je prihvatanje teorija učenja, prihvatanje verifikacije putem naučnih eksperimenata i prihvatanje faktorske
analize (kanoničke analize) kao statističkog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada će biti uže nego danas,
ali će metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati naučno predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radi
daljeg usavršavanja principa rada.
Ako iznete kritičke zamerke upućene kliničkom metodu povežemo, onda iz njih saznajemo da su kritičari
nezadovoljni činjenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statističkog metoda. Ovi kritičari bi, kako izgleda,
bili zadovoljni kada bi „ukinuli" klinički metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj „naučnog", to jest statističkog i
eksperimentalnog metoda. To što najviše smeta je subjektivna komponenta kliničkog metoda, naturalizam i sam
dijagnostičar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da poštujemo nauku i naučnost, ma koliko da smo svesni slabosti i
grešaka čoveka u radu, mišljenju, procenama i donošenju odluka, ne čini nam se opravdan zahtev da redukujemo
metode psihologije na predloženi način. Mada zamerke koje se iznose na teret kliničkog metoda uglavnom prih-
vatamo, ponuđeni recepti i zaključci takođe nisu bez mana. Klinička psihologija ne mora da bude primenjena nauka
u smislu zatvorenog sistema u kome „Teorija" sve zna, a „Metod" sve može, pa se praksa svodi na to da „Teorija" i
„Metod" igraju ping-pong dobacujući jedno drugom „Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, ima
mnogo čega što još nije uhvaćeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo poštovati ravnopravno
sa poštovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom „nascentnom
svetu" nije njihov minus. Što takav stav vređa scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimo
otvoreno posmatranje sveta, istraživački, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozi
tražioca pomoći. Klinička psihologija i klinički metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistiku
i eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je kliničkoj
psihologiji potreban klinički metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule mogućno i
potrebno usavršavati. U toj formuli ima mesta, što bi možda začudilo Brauna i sve kritičare kliničkog metoda, i za
statistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraživanje, za slobodnu igru nužnosti i slučaja u ličnosti
pojedinca, kao što ima mesta i za kreativnu integraciju podataka.
DIJAGNOSTIČKA KLASIFIKACIJA
I pored toga što su klinički psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifičnosti, oni su
primorani da traže i opšte, tipske karakteri-
18
stike ispoljenog poremećaja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kao
da se završila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opšteg nema ni zaključivanja i u krajnjoj
konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze o
isticanju individualno specifičnog, idiografskog. Najčešća forma uopštavanja u kliničkim disciplinama jeste
dijagnostička klasifikacija. U skladu sa tim kliničar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponašanje. Ovaj zadatak
ima i svoje teorijsko opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijski
validnom sistemu. Tako isto postoje i praktični razlozi jer su i psihijatri često u nedoumici oko klasifikacije
posmatranih slučajeva. Dijagnostička klasifikacija može da bude veoma važna za pacijente zbog potencijalno
dalekosežnih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testovi
inteligencije, počev od Binet-Simonove skale, služe tom cilju.
Da bi dijagnostička klasifikacija bila moguća, neophodni su sledeći pre-duslovi.
a) Mora da postoji jedna adekvatna i opšte prihvaćena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nije
ispunjen jer nisu rešena bazična pitanja ni razjašnjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva
(Stengel, 1959). Uprkos pokušajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi međunarodnim konvencijama
nedoslednosti tune nisu rešene, jer se isti pojmovi različito tumače, ili se vodi „dvojno knjigovodstvo".
b) Kriterijumi dijagnostičke klasifikacije moraju biti jasno utvrđeni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacije
zasnivaju se na simptomima i sindromima. Međutim, nema nijednog simptoma koji je specifičan samo za jednu od
mnogobrojnih grupa i podgrupa postojećeg sistema nazološke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961).
c) Mora da postoji utvrđena i proverena veza između postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnostičkih
metoda. Stengel ističe da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatoloških pojava za sada jedina
realna mogućnost. Problem je u tome što se skoro podjednako često srećemo sa cirkularnim dokazivanjima i
validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjivača ili metoda sa
klasifikacionim sistemom. Na potpuno identičan način dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda.
Razlika je samo u tome što se jednom bira kao kriterijum kategorija poremećaja a drugi put metoda. Još je veće zlo
klasifikacione hipoteze, da opisuje određene osobine ličnosti, čak i da vrši predviđanja bez oslanjanja na neku
teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih rezultata testova. Sa metodološkog
stanovišta problem je u tome što nema univerzalno prihvaćenih teorija ličnosti, što iz iste teorije različiti kliničari
izvode različite dedukcije (Sarbin, 1962) i što često i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u izvođenju
određenog zaključka.
Dinamička dijagnoza i metode. Već je odavno uočeno da je razvoj teorija ličnosti i metoda u psihologiji divergentan
(Vernon, 1966). Dinamičke teorije
21
ličnosti su veoma uticajne u kliničkoj psihologiji. U metodološkom pogledu one se oslanjaju uglavnom na
psihijatrijske metode eksploracije verovatno zato što su i autori ovih teorija psihijatri. Na drugoj strani je konstruisan
vrlo veliki broj metoda za ispitivanje ličnosti koje su ili empirijske ili čak „slučajne" (Evsenck, 1958). Među
praktičarima odomaćio se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju psihodinamičkim teorijama, tako da se
one i dalje koriste iako je u međuvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje su upravo namenjene testiranju
psihodi-namičkih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and Slobin). Statistički
orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tumačenju psihodinamike. Meehl (1945) je
dokazivao da MMPI može isto tako da se koristi za dinamičko tumačenje ličnosti kao i Rorschachov metod iako
MMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamičke pojave mogu ispitivati inventarima i
dokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinamička dijagnoza može da se postavlja i na osnovu metoda
samoizveštavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamičke teorije ličnosti, arsenal se još više proširuje.
Rapaport i Shafer dokazivali su mogućnost da se Wechslerova slika integracije koristi, osim za ono čemu je
prvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija.
Dinamička dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliničara sa
teorijom, a drugi na komunikaciju kliničkih disciplina.
Dinamički pristup i dinamička dijagnoza često su meta kritike zbog niskih validacionih koeficijenata koji se postižu
na ovaj način (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objašnjavajući ovaj neuspeh Holt je naveo da je
razlog toj činjenici nerazvijenost a ne suština kliničke metode. Nerazvijeni nivo kliničke metode može da se
prevaziđe, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene kliničke metode. Prelinger i Zimet (1964) ističu da osnovnu razliku
između nerazvijene i razvijene kliničke metode predstavljaju rešenja međuvarijabli. Na nivou nerazvijenog
dinamičkog pristupa kliničar iz rezultata testova neposredno izvodi zaključak o kriterijskom ponašanju ispitanika.
Ovim načinom su, međutim, postignuti loši rezultati. Da bi se na osnovu rezultata psihodijagnostičkog ispitivanja
mogli izvesti validni zaključci, neophodno je sledeće: a) da se iz neke teorije ličnosti izvedu i definišu relevantne
varijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih varijabli sa
kriterijskim ponašanjem. U dobrom delu kliničkih slučajeva možemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i
,,b", što odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne može se tvrditi da na nivou nerazvijene kliničke
metode kliničari ne koriste neki sistem međuvarijabli, međutim na tom nivou ovi intervenirajući konstrukti ostaju
neobjašnjeni i otud nedostupni proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem međuvarijabli, koji
je katalogiziran, definisan i izveden iz psihoanalitičke teorije ličnosti.
Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih kliničkih disciplina odnosno profesija: kliničkih
psihologa, psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem postoji i unutar ovih disciplina. U
pitanju je terminologija, semantika i način korišćenja pojmova i konstrukata, što sve zajedno
22
utiče na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opšti nivo definisanosti terminologije u kliničkoj psihologiji je još
uvek na prednaučnom nivou. Za nas je od naročitog interesa rad Gravsona i Tolmana (1950), koji su izvršili
semantičko proučavanje 50 termina koji su najčešće korišćeni u psihološkim nalazima kliničara. Tražeći objašnjenje
značenja tih termina među psiholozima i psihijatrima, oni su našli da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,*
mada su isto tako nađene velike razlike u tumačenjima i unutar tih disciplina. Definicije psihologa su sistematski
apstraktnije, akademskije i tehničkog karaktera (opera-cionalizirane uz određeni metod). Definicije psihijatara su
češće date kolokvijalno ili jezikom pacijenata. Ono što je autore najviše uznemirilo bila je „začuđujuća semantička
konfuzija koja je zajednička obema disciplinama". Razloge ovoj pojavi autori nalaze u opštem stanju kliničkih
teorija ličnosti.
RAZUMEVANJE SLUČAJA
Činjenica je da u kliničkoj praksi uvek iznova iskrsava problem objašnjenja devijantnog ponašanja ispitanika. Tu,
međutim, nije u pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija ponašanja nego i shvatanje zadataka i
prakse i teorije. U pogledu tog kompleksa pitanja najčešće nailazimo na dva oprečna stanovišta:
(1) Osnovni zadatak psihološke teorije jeste da obuhvati sve poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastanka
i funkcionisanja, precizira međusobni uticaj i kroz to omogući kontrolu i predviđanje tih pojava. Taj stav odgovara
pretenzijama psihologije kao egzaktne nauke i on je prihvaćen među eksperimentalno i statistički orijentisanim psi-
holozima.
Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema „prave" nauke, a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell,
1956; Meehl, 1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.)
(2) Osnovni zadatak psihološke teorije je da omogući razumevanje psiholoških pojava, naročito razumevanje
ličnosti. Znanje koje ne doprinosi razumevanju ličnosti, u krajnjoj liniji, ne može unaprediti kliničku psihologiju.
Suviše objektivistička nastojanja unapred eliminišu mogućnost upoznavanja najspecifičnijih i dinamički najvrednijih
pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se akumulira znanje, već da se unapredi sposobnost komuniciranja
kliničara i slučaja.
Antagonizam idiografskom i nomotetičkom pristupu koji je u psihologiji ličnosti postavio Allport (1937) sada je
oživljen u novom vidu kao problem predikcije u kliničkoj psihologiji. Ovako oštro suprotstavljanje zadataka u
redovima kliničkih praktičara nema mnogo pristalica, pa se na to pitanje gleda kao
*) U okviru našeg predistraživanja i sakupljanja terminološke osnove, za naš Q komplet našli smo istovetnu
tendenciju definisanja pojmova medu našim psiholozima i psihijatrima. Već je sam izbor termina koje su navodili da
najčešće koriste u opisivanju ličnosti ukazivao na različitost orijentacije psihijatara i kliničkih psihologa.
23
na teoretisanje. Jedan od načina odbrane je i otvoreno deklarisanje da klinička psihologija nije samo nauka već i
veština (Wallen, 1956). To, u stvari, znači da se praktičari drže gesla „čini što možeš". Drugi način suprotstavljanja
ovom problemu je osporavanje nužnosti predikcije u kliničkoj psihologiji. Najzad, može se zauzeti stav da se u
kliničkoj psihologiji sreću problemi koji iziskuju predviđanje, ali da to nije uvek slučaj. Dovoljno je da kliničar
nekada samo razjasni slučaj ne dajući predviđanja.
PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMA
Psihodijagnostičko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima koja ne spadaju u nozološku klasifikaciju ili
dinamičku interpretaciju. Često se traži da se izvrši procena prema nekom užem i specifičnijem kriterijumu. Primeri
za tu vrstu zadatka mogu da budu sledeća pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oštećenje kod bolesnika
X. Y.? Da lije posle preduzete terapije došlo do promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li slučaj X.
Y. zadovoljava uslove prijema u određenu instituciju, uključivanja u određeni program ili podvrgavanja određenom
tretmanu?
Kada se postavljaju takvi i slični zahtevi na koje kliničari daju određenu vrstu odgovora pretpostavlja se da su
zadovoljeni izvesni minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledeći:
(1) Da kliničar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje procenjuje.
(2) Da kliničar raspolaže metodama pomoću kojih može da proceni kritičke varijable i da ih na određeni način
klasifikuje ili graduira.
(3) Da kliničar ima načina da dobijene rezultate svede na određeni broj validnih dimenzija ili da ih integriše, na
osnovu stručne procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove.
Neki savremeni istraživači i kliničari smatraju da ova vrsta zadatka predstavlja put kojim treba da se kreće razvoj i
teorije i metodologije i kliničke psihologije u celini. Pored opštih teorija, univerzalnih metoda i generalisanih krite-
rijuma, potrebne su uže i preciznije metode, teorije i validacije.
KLINIČKA PREDIKCIJA
U kliničkoj psihologiji predviđanje predstavlja jedan od zadataka. Zahvaljujući poznatoj monografiji Meehla (1956),
predviđanje se nametnulo kao veoma značajan, a po utisku koji je stvoren, kao najvažniji kriterijum validnosti
kliničke metode u celini. Mnogobrojna istraživanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da se provere Meehlovi
zaključci uslovili su da se o ostalim zadacima privremeno govori manje i samim tim pridaje manji značaj. U odnosu
na predikciju kao kriterijum validnosti kliničke metode, javili su se različiti stavovi:
Stav „čini šta možeš". To je stav praktičara koji ističu da je klinička psihologija više nego prosta primena nauke
odnosno bazičnih znanja. Pored
24
toga stoje primenjena nauka, klinička psihologija je i veština, što znači da se pored naučnih principa koristi i
iskustvom i individualnim sposobnostima kliničara. U praksi klinički psiholozi, između ostalog, donose odluke, iako
te odluke podrazumevaju predviđanje za koje kliničar nema uvek naučne osnove.
Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliničari koji su po teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskoj
psihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Pošto se predviđati može samo ono što je opšte, a ličnost je
individualno specifična, predviđanje ne može biti relevantan kriterijum. Zadatak je kliničke metode da objasni a ne
da predviđa. Predviđanje spada u domen statistike a ne kliničke psihologije.
Predikacija je značajan ali ne jedini kriterijum. Postoje različiti kriterijumi, pa sledstveno i različite vrste validnosti
koje međusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis ličnosti koji daje kliničar može da bude tačan, odnosno
validan a da nema prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki drugi kriterijum. Obratno je
takođe moguće. Neka predik-cija može da bude tačna a da opis ličnosti ne bude tačan. Problem je očigledno u
vrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u njenom apsolutnom nadređivanju drugima
(Cronbach, 1960). Predikcija je najvažniji kriterijum validnosti. Sve što kliničari preduzimaju u toku ispitivanja
bolesnika nije samo sebi cilj već predstavlja preduslov za odluku. Donošenje odluke implicitno ili eksplicitno
predstavlja predikciju. Posmatrano sa gledišta efikasnosti, najznačajnije merilo kliničke metode jeste postignuti
uspeh u predikciji. Bilo da se vrši izbor teorije ili metode, prednost pripada onoj koja omogućava najtačnije i
najsigurnije predviđanje. U krajnjoj liniji, predviđanje je jedino sigurno merilo stvarnog znanja (Eysenck, 1957;
Sarbin, 1960).
Predviđanje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao „od gore", od meto-dologa koji su bili pod uticajem
funkcionalizma i logičkog pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog kriterijuma kliničkoj
psihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956). Nasuprot uzbuđenju koje je zahvatilo kliničko psihološku
inteligenciju, akademce, klinički psiholozi praktičari nisu nimalo bili impresionirani tobožnjom važnošću ovog
pitanja. I posle uvođenja ovog kriterijuma u zvaničnu psihodijagnostičku nauku i literaturu, praktičari su ostali pri
doživljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je vršeno uz pomoć čikaškog Q sort kompleta.
Metodologija proučavanja psihoterapije dobila je snažan podstrek inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. U još
većoj meri razvoju ove grane dala je doprinos bihejvioristička grana, koja je otišla najdalje u operacionalizaciji kon-
cepta o procesu i efektima psihoterapije. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene psihoanalize preko
oprezno progresivne Rogersove grupe do „nemilosrdno" otvorene bihejviorističke grupe. Naravno, između ovih
orijentacija postoji čitav niz eklektičkih prelaznih orijentacija. Za period razvoja od objavlji-
26
vanja izveštaja BPI do danas važi konstatacija da je broj istraživanja u progresivnom porastu. Međutim, veći deo tih
istraživanja je još uvek divergentan ili međusobno kontradiktoran, dok je manji deo ,,rasvjetljavajućeg tipa". Upravo
zbog ove zbrke podataka i nejasnih istraživanja neki eksperti predlažu da se prekine sa produkcijom „magle" i da se
pređe na istraživanja koja više razjašnjavaju nego što zapliću. Da bi se to postiglo treba se odreći nejasnih, opštih
konstrukata i pristupiti konkretizaciji i specifikovanju. Tako, na primer, nema izgleda da se nešto razjasni u
istraživanju koje operiše sa: „terapeuti", „pacijenti" ili „neurotičan" ili odrednicama „analitički orijentisana
psihoterapija". Šta znači „terapeuti", ko su ti ljudi, odnosno kakve su to ličnosti, kako oni izgledaju svojim
„pacijentima", kakve su to manipulacije koje oni koriste, koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. Ko su ti
„pacijenti", kakve su to ličnosti, kako su reagovali na „terapeuta A" a kako na „terapeuta B" ili na pojedine operacije
iz njihovog repertoara terapijskih postupaka. Na isti način se i „analitički orijentisana psihoterapija" mora
konkretizovati da bi se znalo staje stvarno rađeno, kada i kako. Mora se priznati da u konkretnim slučajevima većina
terapeuta primenjuje specifikovanu analizu, ali kada istražuju ili izveštavaju o iskustvu sa većim brojem slučajeva,
onda se služe metaforama.
JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIČKOJ METODI
Klinička psihologija i klinička metoda su tesno vezana celina. Kada bi se postavilo klasično pitanje tipa ,,koka ili
jaje?" mogli bismo odgovoriti da je klinički metod bio taj koji je bio primaran za formiranje kliničke psihologije.
Sadržina kliničke psihologije oblikovala se sukcesivno, što je još uvek živi proces. Upravo zbog te nedovršenosti
dijaloški oblik može najbolje da posluži trenutnom određivanju toga šta je klinička psihologija, njen predmet i kakav
je uzajamni odnos predmeta i metode.
P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. P Staje to klinička psihologija?
O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi dostignućima psihologije i psihijatrije pri rešavanju
teorijskih i praktičnih problema pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć veoma potrebna.
P Koju vrstu pomoći nudi klinička psihologija?
O Lista usluge se neprekidno produžava. Na početku je klinička psihologija uglavnom pružala indirektnu pomoć
ljudima učestvovanjem u dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti. Kasnije se dijagnostika
proširila na područja motivacije nesvesnog ponašanja i ličnosti u celini. Uporedo sa tim sve više kliničnih psihologa
se uključuje u psihoterapiju, a poslednjih godina i u oblast „socijalne intervencije".
P Nije baš jasno kakva je razlika između psihijatrije i kliničke psihologije. Zato takođe nije jasna granica između
rada socijalnih radnika i kliničkih psihologa?
27
O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uočiti. U stvari, psihijatrija, klinička psihologija i klinička sociologija
najčešće nastupaju zajedno, u formi timskog rada, u rešavanju ljudskih problema „pacijenata". Svaka od ovih dis-
ciplina je potrebna, u različitoj razmeri od slučaja do slučaja. Psihijatrija se prvenstveno bavi klasičnom
patologijom, klinička psihologija individualnošću pacijenta, a klinička sociologija ekološkim, odnosno socijalnim
aspektima slučaja.
P Zašto je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za jednu oblast koju je već „pokrivala" psihijatrija?
O Celokupan razvoj nauke, koji se progresivno ubrzava, karakterišu diferencijacije. Sto je pre dvadeset godina bilo
jedinstveno područje naučne aktivnosti, danas je sigurno višestruko „isparcelisano". Psihologija je nauka koja je u
okviru svog predmeta opisivala, proučavala i objašnjavala mnoge pojave koje je i psihijatrija izučavala, samo su
pozicije bile različite. Međutim, psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka, dok je psihologija, pored
ovih aspekata, i eksperimentalna. Sem toga, razlike između patološkog i normalnog nisu ništa jasnije nego razlike
između psihijatrije i psihologije. Zato je najbolje rešenje bilo udruživanje obostranih pozitivnih dostignuća u'cilju
zajedničkog pružanja pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć potrebna.
P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama, a psihijatrija patološkim pojavama ličnosti?
O Mada je na prvi pogled tako, ipak se takva ocena ne može prihvatiti. Već smo rekli da se u konkretnim
slučajevima patološko i normalno pojavljuje uporedo, naizmenično, povezano i često nerazmrsivo. Usled toga je i
teorijsko određivanje staje normalno a šta patološko gotovo nemoguće. Dodajmo tome da se i psihologija i
psihijatrija bave pojavama ponašanja u celosti, što znači da „zadiru" u oblast jedna drugoj. Svaka od njih sve
posmatrane pojave pokušava da objasni svojim teorijama, klasifikuje po svojim sistemima i prikazuje iz svoje
pozicije, mada svaka od njih zadržava dihotomiju „normalno - patološko". Ako bismo hteli da navedemo značajnu
razliku između njih onda bismo rekli daje psihologija više teorijska i eksperimentalna nauka, a psihijatrija više
primenjena, praktična i „podržavljena". Mnogo puta društvo ili država intervenišu, u svom interesu, u slučaju
pojedinaca koristeći se autoritetom psihijatrije i psihijatrijskim institucijama.
P Ako je granica između psihologije i psihijatrije nejasna, staje onda klinička psihologija?
O Nema nikakve zabune oko razgraničenja psihologije i psihijatrije. Ispravno je reći da se u nekim pitanjima one
dodiruju ili prepliću, ali ne u svemu. Takvih preplitanja ima naročito u tretiranju najopštijih pitanja,
